Put oko sveta sa sićom u džepu

Završio je gimnaziju u Nišu, a potom je studirao u Hamburgu, gde je diplomirao ekonomsku matematiku (Wirtschaftsmathematik), a gde i danas živi i radi. Strast prema putovanjima je sačuvao, ali je svestan da će teško toliko zemalja uspeti da odjednom obiđe kao što je to uradio kao tinejdžer.

Aleksandar je već sa 15 godina krenuo uz odobrenje roditelja da sam putuje po regionu (Hrvatska, Slovenija, Grčka, Bugarska), a potom se usudio i da se otisne do daleke Rusije (Moskva, Sankt Peterburg). Najzanimljivije je što za putešestvija nije imao značajna finansijska sredstva već se dovijao kako zna i ume, tražeći jeftine smeštaje, stičući prijatelje koji su ga ugošćavali, dok je kao prevozno sredstvo koristio autostopiranje.

– Pre svog prvog samostalnog putovanja van zemlje, putovao sam samostalno po Srbiji, tako da su svi bili dobro pripremljeni. Krenuo sam sa kraćim dvonedeljnim putovanjima po Evropi koja su uvek bila detaljno isplanirana, na taj način sam roditelje ubedio da nema razloga za brigu. Međutim, već posle par takvih putovanja sam shvatio da su spontanija putovanja mnogo zanimljivija i daju mi priliku da naučim i doživim mnogo više nego kada putujem kao turista i štikliram listu mesta koje sam posetio. Kao učenik i student sam najčešće putovao autostopom i nalazio usput mesta na kojima bih prespavao. Koristio sam i razne sajtove za razmenu gostoprimstva, tako da su mi troškovi bili minimalni. Mislim da su zemlje u koje sam tad putovao relativno sigurne i uvek sam pokušavao da se uklopim i ne delujem previše kao turista, što je verovatno uticalo na to da svuda budem dobro primljen od lokalnog stanovništva. U početku mi je znanje srpskog, engleskog i malo ruskog bilo dovoljno. Pre putovanja u Kinu sam učio kineski u Gimnaziji, što mi je dobro došlo, a u međuvremenu sam usavršio ruski i zbog fakulteta naučio nemački – priča Aleksandar Svetozarević za Danas.

Kao tinejdžer je putovao i čuvenom Transsibirskom železnicom po najudaljenijim delovima Rusije.

– Transsibirskom železnicom sam putovao tri dana i tri noći između Vladivostoka na krajnjem istoku Rusije do grada Irkutska, koji je gotovo u sredini zemlje i nalazi se blizu Bajkalskog jezera. Ceo put vozom do Moskve traje sedam dana, ali sam se ja odlučio da ostatak pređem autostopom i neposredno iskusim ostatak Sibira i Rusije. Sam voz je na mene ostavio jak utisak. Vagon u kojem sam bio nije imao ležajeve odvojene u kupee, nego danima boravite zajedno sa potpunim strancima u gotovo istoj prostoriji, delite čaj, keks, sendviče i priče, a kada neko dođe do svoje destinacije, samo se pozdravi i ode. U to vreme nisam imao smartfon i mobilni internet da podelim kontakt, a i sumnjam da su mnogi od starijih u vozu bili na društvenim mrežama.

Od 16. do 18. godine proputovao je većinu Evrope, a onda se usudio i da ode na putovanje dugo 27.000 kilometara do Kine u kome je 10.000 kilometara prešao vozom, a oko 17.000 autostopom.

– Cilj putovanja mi je bio otići do kraja Azije, ali zbog školskih obaveza nisam stigao da pre početka isplaniram rutu, tako da sam putovao na istok i usput razmišljao gde ću ići. Jedno od mesta koje sam posetio je kosmodrom Bajkonur. Ako moram da izdvojim jedan utisak, to bi verovatno bio taj sa kosmodroma gde sam prisustvovao lansiranju rakete sa ljudskom posadom ka međunarodnoj svemirskoj stanici. Za jednog putnika i entuzijastu u nauku je to bilo nezaboravno iskustvo. U Kini mi je definitivno Šangaj bio najupečatljiviji. Moda, omladina, spoj stranog i domaćeg uticaja, uopšte jedan kosmopolitski grad. Na tom putovanju sam stekao utisak da naša planeta nije toliko velika koliko mi se činilo, ali i tačnost one stare kineske poslovice da put od hiljadu milja počinje jednim korakom, u ovom slučaju malo više od hiljadu.

Zanimljivo je da najveći utisak na njega nije ostavio Daleki istok, već jedna američka država.

– Dosad mi se najviše dopala američka država Havaji, pre svega zbog vulkanskih planina i pejzaža, međutim, svaka zemlja je imala nešto posebno. Od ostalih zemalja bih verovatno izdvojio Kazahstan zbog divnih ljudi i raznovrsne prirode. Svi koje sam tamo upoznao su me odmah prihvatili kao svog, nudili mi da prenoćim u njihovim porodicama, delili obroke i svoje specijalitete kao i životne priče.

Kao neko ko je proputovao planetu, kaže da Srbiju najviše može da uporedi sa Moldavijom i Belorusijom, i to nažalost zbog korupcije.

– Najčešći problem gde god sam bio je državna korupcija, kako u razvijenim tako i u manje razvijenim zemljama, samo je obim korupcije sasvim drugačiji kao i odnos društva prema njoj. U razvijenim zemljama narod izlazi na ulice i skandali ne prolaze tako lako, dok se ljudi u manje razvijenim državama više interesuju i protestuju za neke spoljnopolitičke teme koje nemaju politički nikakvog efekta. U Srbiji vidim određene sličnosti sa Belorusijom i Moldavijom, a razlika je što sam u Belorusiji video veliku energiju mladih da se angažuju i interesuju za svoju budućnost. Moldavija više podseća po neodlučnosti, besciljnosti i neiskorišćenim mogućnostima. S druge strane, Srbija nije ni Kina ni Singapur, i razvoj kroz autokratiju i jedno neslobodno, nedemokratsko društvo verovatno Srbiju ne bi odveo dalje od fabrika kablova. Na svojim putovanjima i životu van Srbije shvatio sam da su demokratija i sloboda najbitniji za društvenu i ekonomsku dobrobit stanovnika jedne zemlje, a za to je potrebno razvijeno građansko društvo i građanska svest.

Trenutna životna destinacija Aleksandra je Hamburg, ali ne može da garantuje da ga sudbina neće možda jednog dana odvesti van Nemačke.

– Univerzitet u Hamburgu je nudio program koji sam hteo da studiram. Osim toga, Hamburg mi se svideo još kada sam ga prvi put posetio kao gimnazijalac. Grad je pun zelenila, gotovo svaka ulica ima drvored i puno zelenih površina, a u centru grada je jezero koje nudi mnoge mogućnosti za rekreaciju. Hamburg kao jedan od najvećih gradova u EU nudi puno sadržaja tako da svake nedelje mogu da probam neki novi sport ili isprobam moju kreativnost na nekom novom polju. Gde će me životni put u budućnosti odvesti trenutno ne znam.

Bitna lekcija koju je naučio na putovanjima odnosi se i na zaštitu životne sredine i očuvanje prirodnih resursa. Zbog toga je danas veoma aktivan u ekološkim pokretima.

– Za te teme sam počeo da se interesujem još pre nego što sam počeo da putujem. Na putovanjima sam imao priliku da upoznam dosta ljudi koji ličnim primerom pokušavaju da poboljšaju stvari. Međutim, u međuvremenu mi je postalo prilično jasno da su za takva globalna pitanja potrebna sistemska rešenja. Jedna elektrana na ugalj u Evropi na kraju utiče na životni kvalitet ne samo ljudi u njenoj okolini, već i u celom svetu, a najviše na one najranjivije – zaključuje Aleksandar Svetozarević.

Putujte u zemlje o kojima ne znate ništa

Na pitanje koje bi takozvane egzotične destinacije preporučio turistima iz Srbije, Aleksandar Svetozarević nudi neobičan, ali jednostavan odgovor.

– Teško je generalizovati i preporučiti svima jednu zemlju ili mesto, ako već idete negde daleko. Idite u zemlju o kojoj najmanje znate. Ako nikad pre ništa ni čuli za nju, utoliko bolje. Kada stignete tamo, postavljajte pitanja lokalcima, pitajte ih da vam kažu nešto o mestu u kojem žive, a putničke vodiče konsultujte samo kada ste već na putu kući i kada konsolidujete utiske – priča Aleksandar.