Istorija: izveštaj, uglavnom pogrešan, o događajima, uglavnom nevažnim, koje su izveli vladari, uglavnom nitkovi i vojnici, uglavnom budale.
Cinik: hulja koja zbog nesavršenog vida stvari vidi onakvim kakve jesu a ne onakvim kakve bi trebalo da budu – Embrouz Birs, Đavolov rečnik.
Pre jednog veka, noću 29/30. decembra 1920, vlada Kraljevine SHS donela je naredbu poznatiju kao Obznana koja je odmah stupila na snagu.
Na ulicama Beograda te noći građani su se okupljali oko sveže izlepljenih plakata koji su obznanjivali da je zabranjen rad Komunističkoj partiji Jugoslavije kao i svako usmeno i pisano propagiranje komunističke ideologije („koji bi mutili mir i spokojstvo države, propovedali i hvalili diktaturu, revoluciju ili ma kakvo nasilje“).
To je važilo čak i za književna dela.
Time je stavljena van snage treća partija po snazi u tek izabranoj Ustavotvornoj skupštini (Demokratska stranka, Narodna radikalna stranka, KPJ), a koja je vladala i u brojnim opštinama.
Šta je pobudilo vladu koju su činili ministri DS da postupi ovako?
Da li su preterali?
Da li su u strahu bile velike oči?
Posle četvorogodišnjeg iscrpljujućeg rata u koji je svet uleteo lakoumno, bez svesti o posledicama, najpre se u Rusiji koja je bila trula i propala dogodila revolucija/prevrat na krilima zahteva za neodložnim mirom i deobom zemlje seljacima.
Ovaj događaj proizvodi lančane turbulencije koje su potresale Evropu još godinama.
Kreatorima nove vlasti u Kremlju činilo se da je svetska revolucija ili barem evropska pitanje dana i meseca.
Da su razočarani radnici i seljaci shvatili da ih je politika njihovih nacionalnih vlada, patriotizam, interes velikokapitalističkih krugova… sve zajedno gurnula u pravedne, odbrambene, oslobodilačke ratove, da je sve to doživelo slom, da su se otvorile oči prevarenima i da je internacionalizam budućnost sveta.
Logično, nezadovoljstvo elitama koje su na vrhuncu razvitka građanskog sveta tako maloumno pohrlile u obračun bilo je izraženije u poraženim zemljama.
Tako je krajem 1918. počeo revolucionarni metež u Nemačkoj koji je bio ugušen, potom je u Mađarskoj marta 1919. došlo do prevrata koji je doveo levicu na kratkotrajnu vlast. Uporedo se rađala reakcija na ovu pretnju po rušenje čitavog sistema.
Razne vlade odgovarale su različitim sredstvima: gde država nije smogla snage da se obračuna svojim represivnim aparatom građanska klasa je stvorila fašizam.
A fašizam su činili isti socijalni elementi koji su činili boljševizam: industrijski radnici, sirotinja, demobilisani vojnici, razni umetnički vagabundi kao i bivši levičari koji su postali nacionalisti poput Musolinija.
U tek stvorenoj Kraljevini SHS, iako je nastala učešćem Kraljevine Srbije na pobedničkoj strani, takođe je došlo do socijalog vrenja i to ne samo u krajevima koji su bili delovi raspadnute Dvojne monarhije već i doratne Srbije i Crne Gore.
Zanimljiv je fenomen da je komunizam koji je uzrastao na krilima antiratne agitacije, internacionalizma i osude svetskog rata kao zavere bogataša protiv radnog naroda – našao širokog odjeka u srpskim krajevima nove države što pokazuje da teza o popularnosti politike koju su vodili Karađorđevići, radikali i domaći militaristi nije bila tako opšteprihvaćena kako se smatra.
A, kako su komunisti u novostvorenoj državi pokušali da organizuju svoj prevrat i po uzoru na ruski dođu na vlast?
Franjo Drobni, učesnik Oktobarske revolucije, mnogo godina posle ovih događaja ostavio je svoju ispovest u Arhivi Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske.
Dugo je čamila, verovatno jer nije bilo podobno da se obelodani: „Došao sam Beli Kunu u Peštu, izručio mu pozdrav jugoslovenskih drugova, koje je on neke čak i poznavao iz Moskve. Kun me odmah pitao: Kako stojite u pogledu pripreme revolucije. Odgovorio sam mu da je kod nas kaos, da ništa nije organizirano. Iza toga me upitao da li trebamo novac. Odgovorio sam da bi trebali. Dalje me Kun upita koliko bi po prilici trebali novaca, a ja sam mu odgovorio da bi bila dovoljna svota od milijun kruna, jer je ta svota za mene predstavljala veliki novac. Kun me odmah poslao drugu Pöru da mi ovaj izda nalog za banku u kojoj ću podići novac. Tako sam ja podigao u banci milijun kruna (…)“
Nakon toga Drobni je zajedno sa Ivanom Ferenčakom aprila 1919, sa punim koferom novčanica noću ilegalno prešao granicu čamcem preko Drave i preneo ga u Koprivnicu.
Odatle su ovu ogromnu sumu gotovog novca odneli u Zagreb.
Da bi se sprečio nekontrolisani dotok austro-ugarskih banknota koje su do zamene za dinare još uvek bile priznato sredstvo plaćanja u Kraljevini SHS, one su sve morale biti obeležene štambiljem.
Komunisti su, kako izveštava dalje Drobni, preko kuvanog jajeta preslikali na svaku novčanicu štambilj.
Potom su otputovali u Beograd i predali novac Filipu Filipoviću koji će sa Simom Markovićem biti izabran na osnivačkom kongresu za sekretara Socijalističke radničke partije Jugoslavije (potonja KPJ). (Ivan Očak, Afera Diamantstein. Prvi antikomunistički proces u Kraljevstvu SHS (1919), Zagreb 1988.)
To svakako nisu bile jedine pare koje su stigle, bilo ih je sigurno još direktno iz Rusije.
Policija je imala tek trag ali ne i dokaze.
Pohapsila je veći broj komunista, uključivši i Filipovića, ali su većinom pušteni tokom istrage a na vojnom sudu u Zagrebu, koji je sudio preostalima, nije mogla biti uverljivo dokazana krivica pa je većina oslobođena a tek mali broj kažnjen minimalnim kaznama od tri do šest meseci.
Dugo je ovaj proces u istoriografiji i političkoj svesti važio kao nepravedan i montiran, održan pred buržoaskim klasnim sudom, iako se kako vidimo po nastojanja vlasti završio neuspehom.
To pobuđuje na preispivanje ocena o karakteru režima nastalog 1918. Barem do Šestojanuarske diktature 1929. u toj državi, u kojoj mnogo šta nije valjalo, sudovi su ostali na visini svoje nezavisnosti od izvršne vlasti, čak i vojni.
Potonje ocene kako Kominterne tako i ovdašnje istoriografije da su rukovodioci KPJ bili oportunisti koji nisu imali kuraži da se sagnu i pokupe vlast koja se kotrljala na ulici – moraju takođe biti odbačene.
KPJ jeste sebe uljuljkivala velikim uspesima na izborima 1919/20. i bolovala je od onoga što je Lenjin nazivao parlamentarni idiotizam (uverenje da partija krajnje levice može na izborima osvojiti vlast i legalno sprovesti boljševički program), ali ona objektivno nije imala šanse da se dokopa vlasti u Kraljevini SHS.
Obično se kao primer oportunizma uzima svrgavanje tek izabrane opštinske vlasti u Beogradu avgusta 1920: Filip Filipović i drugovi položili su zakonom propisanu zakletvu pred sveštenikom da bi odmah potom dali izjavu kako su to učinili forme radi te da time ne odustaju od svojih ateističkih uverenja.
Što je pružilo idealan povod ministru unutrašnjih dela Miloradu Draškoviću (DS) da napiše rešenje o suspenziji tek uvedene gradske uprave.
Sa stanovišta zakakona savim ispravnu odluku: neko izigrava zakon na svom prvom koraku kao vlast tvrdeći da ga zakletva ne obavezuje.
Kad su se sutradan ujutru gradonačelnik Filipović i ostali komunistički većnici zaputili na svoj prvi radni dan u gradsku upravu (zgrada današnje Kinoteke u Uzun Mirkovoj) ispred su ih dočekala dva žandarma i jedan policijski pisar.
Iako ih je pratila masa od više hiljada pristalica komunistički lideri su samo održali miting i razišli se, potraživši utehu u upravnom sporu koji su naravno izgubili.
Drašković ih je na njihovu molbu primio i u oči im rekao: Gospodo, nećete dobiti vlast na tacni da biste sutra zaveli vašu diktaturu proletarijata u kojoj će vas desetak u politbirou odlučivati o životu i smrti, imanju i časti svakog pojedinca.
Zarad utopije od koje neće ostati ništa osim masovnog terora.
Kritičari oportunizma partijskog vrha KPJ smatrali su da je trebalo na silu prodreti u zgradu opštine i proglasiti komunu.
Što bi predstavljalo početak revolucije.
Da, to su sigurno mogli da urade, samo što bi ubrzo bilo dovedeno pojačanje i svi bi bili pohapšeni i još tada KPJ stavljena van zakona.
I tu bi bio kraj.
Jednostavno, vladajuća građanska klasa u pobedničkoj Srbiji bila je isuviše jaka, samosvesna i na krilima nacionalne pobede u ratu da bi dozvolila da joj neko sa ulice oduzme sve i natera gospodare da postanu fizički radnici.
A da na njihovo mesto zasednu mašinbravari, abadžije i radnici koji će svu privatnu svojinu – ne samo nad sredstvima za proizvodnju već i nad stambenim prostorom – konfiskovati u korist radnika i seljaka, a zapravo u korist jedne novoustoličene klike.
Koja će zavesti teror i konclogore, sveopštu cenzuru i kult ličnosti nekog velikog druga. Bio je to razumljivi instinkt za opstankom.
Da li zbog svega iznetog treba smatrati komuniste za kliku špijuna, stranih plaćenika i terorista spremnih na sve? Naravno da ne.
Svakako da je u vrhovima bilo beskrupuloznih ljudi koji su revoluciju shvatili kao uzbudljivu profesiju i koji su postavši činovnici Kominterne u godinama emigracije lagodno živeli prežvakavajući marksističko-lenjinističku dogmu o klasnoj borbi.
Međutim, većina komunista je iskreno verovala u potrebu nasilnog društveno-ekonomskog preobražaja po uzoru na Rusiju, oni su u godinama posle Obznane trpeli policijsku torturu i tamnice.
Da li je za osudu primanje novca i uputstava iz inostranstva?
Ko god misli da se samo inteligencijom i entuzijazmom a bez para u politici može nešto postići naivan je.
Uostalom, ko je finansirao ruskog cara i vojsku ako ne međunarodni bankari i trgovci oružjem?
Kao što su isti finansirali i druge igrače u svetskom pokolju.
Od koga su Pašić i Karađorđevići, u ime naroda i srpskog nacionalnog interesa, pozajmljivali milione za naoružavanje i ratovanje?
Na čiji teret su pale otplate u zlatu i krvi?
Zašto bi nečije plaćeništvo sa pozicije vlasti bilo manje problematično nego plaćeništvo onih koji nisu vlast a žele da ustanove novi socijalni poredak u kome neće više biti ratova i eksploatacije? (Barem su tako komunisti verovali, vidimo naivno i pogrešno.)
Jasno, prema paragrafima i ustavima svih država i svih sistema to predstavlja krivično delo veleizdaje. (U komunističkim državama čak se i za samo razgovaranje na temu potrebe svrgavanja sistema išlo na robiju.) Za one pak koji se u tako nešto upuštaju to je moralno i opravdano svojim visokim ciljevima.
Ali važnije od zadatih ciljeva jesu rezultati koji se postižu ili ne postižu.
Uostalom, ako želimo biti do kraja cinični i otvoreni poput Embrouza Birsa, 2000. su takođe iz Budimpešte u vrećama stizali dolari za omladinsku organizaciju Otpor.
Sa simbolom pesnice.
Ko danas sa tom činjenicom ima problem?
Problem uvek imamo sa izneverenim nadama i promašajima.
Autor je književnik i publicista
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
