Putevima epske narodne pesme

Savić pronicljivo prati domete svetske literature ali se, promišljajući ih, nikad ne odvaja suviše od stvarnosti. Svako delo ovog autora je korak napred i obogaćuje domaću književnost, pa je to slučaj i sa najnovijom knjigom „Epska Srbija“ koja je upravo objavljena u izdanju Društva „Raška škola“ iz Beograda.

Reč je o putopisnoj prozi iza koje stoji originalna ideja: krenuti putem epske narodne pesme, videti mesta i oživeti ličnosti koje se pominju u njoj. „Epska Srbija“ je prirodni nastavak Savićeve prethodne knjige „Dolinom srpskih kraljeva“, ali ovoga puta autor traga za toponimima i junacima; neke je pronašao, neke nije, ali čitaocima jeste i tekstom i svojim fotografijama predstavio kako se stvarnost preoblikuje u mit i kako istorija pamćenja ume da prevari i (ne)namerno stvori neke od najlepših legendi i priča koje opstaju, svemu uprkos. Jer, kako pisac kaže u „Uvodu“: „Srbija, pesnička, veća je od bilo koje Srbije u istoriji. I u mnogo čemu je – prirodno – lepša od one stvarne. Pesnička Srbija se ne menja, kao takva ostaće zauvek, ova druga samo malčice liči na prvu…“

Veliko je hodočašće Savić preduzeo krenuvši stazama epske narodne poezije. Mnoga mesta nije pronašao, mnoga smatra da je otkrio iako ih je narodni pesnik i imenom i geografijom kamuflirao: tako je više nego zanimljivo piščevo traganje za crkvom „Janjom“ koju starac Raško spominje u pesmi „Zidanje Ravanice“, kao i pretpostavka da je grad Leđan u koji svatovi u pesmi „Ženidba Dušanova“ odlaze po nevestu Roksandu… ne, nećemo vam otkriti ni jedno ni drugo, moraćete sami da hodočastite kroz prošlost i mit.

Savić ide tragovima pesama „Opet Sveti Savo“ Filipa Višnjića, pa „Miloš u Latinima“, pa onima iz „Kosovskog ciklusa“. Neizostavni su kao likovi i mesta iz epskih narodnih pesama i Banović Strahinja i Marko Kraljević, gradovi Solun, Stalać, Skadar, Smederevo, Vršac, Beograd… kao i nove priče o „Petrovoj crkvi“, „Đurđevim stupovima“, „Sopoćanima“, „Studenici“, „Pećkoj patrijaršiji“, „Dečanima“, „Bogorodici LJeviškoj“… Piščeva inspirativna poigravanja sa mitom, međutim, ne prenebregavaju putovanje istorije kroz Srbiju, od drevnih vremena, preko ratova do „NATO“ bombardovanja i Kosova. Savić ih je upreo u putopis koji, iako se baveći epom, ispisuje kao lirsko tkanje sećanja i sadašnjosti.