Putin diktira dnevni red EU

Evropa je izgubila nit u nastojanju da sarađuje sa osnaženom Rusijom pod vođstvom predsednika Vladimira Putina, koji diktira agendu u saradnji s glavnim gradovima Evrope, navodi se u izveštaju Evropskog saveta za spoljne odnose.
Zapadnjačka posthladnoratovska politika promovisanja demokratije i zapadnjaštva je propala. „Ta strategija je uništena“, piše u izveštaju od 65 strana. „Danas je Moskva ta koja određuje kvalitet odnosa Evropske unije (EU) i Rusije. Rusija je moćnija, manje kooperativna i tvrdoglavija. Povećano samopouzdanje Rusije transformisalo je odnos Unije i Moskve“. Pošto Moskva okreće leđa Zapadu i preti vetom Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da bi stopirala zapadnjačku politiku, a Evropu drži kao energetskog taoca, Brisel ne može da donese pravu odluku, saznaje se iz ovog izveštaja. „Danas je Kremlj taj koji određuje agendu odnosa EU i Rusije“, rekao je Joška Fišer, bivši ministar spoljnih poslova Nemačke koji predsedava ovim savetom i vodi nezavisnu ekspertsku grupu.
Ekonomija EU 15 puta je veća od ruske, a njena populacija je tri puta veća od njenog suseda, ali Rusija ipak stalno nadmudruje Brisel, navodi se u izveštaju.
Izazov koji je postavio Putin u središtu je interesovanja ove godine. On blokira plan Evrope da preuzme kontrolu nad Kosovom, pokrajinom s juga Srbije, i da je podstakne na nezavisnost. Kad god Putin u poslednje vreme dođe u Zapadnu Evropu, privuče pažnju svojim ratobornim nastupom. U februaru je u Minhenu optužio predsednika Džordža Buša da pokušava da osvoji svet. Pre dve nedelje u Lisabonu iskoristio je samit EU – Rusija da uputi upozorenje o mogućoj reprizi kubanske raketne krize iz 1962. ukoliko SAD smesti delove svog raketnog štita u Poljsku i Češku.
Mark Lionard, izvršni direktor Saveta i jedan od autora ovog izveštaja, podelio je EU u pet kategorija koje su u rasponu od novih „hladnih ratnika“, Poljske i baltičkih zemalja, koje su sumnjičave po pitanju moskovskih namera, do „Trojanskih konja“ Kipra i Grčke, pravoslavnih zemalja koje podržavaju ciljeve Moskve. Između ovih ekstrema nalaze se Nemačka, Francuska i Italija koje priželjkuju „strateško partnerstvo“ s Moskvom i koje nisu voljne da zahlade odnose s Rusijom. Zatim, tu su „prijateljski pragmatisti“ kao što su Austrija i Mađarska i „nepopustljivi pragmatisti“ kao što je Norveška koja ističe pitanja ljudskih prava i nedostatke demokratije. Britanija se priključuje ovoj poslednjoj.
U izveštaju se takođe navodi da u okviru EU postoji samo neznatno slaganje između onih koji žele da „zadrže“ Rusiju i onih, kao što su nemačke socijaldemokrate, koji preferiraju „Ostpolitik“ i koji traže da se Rusija promeni, integrišući se u mrežu „međuzavisnosti“ sa zapadom. Putin je manipulisao Evropljanima uz pomoć politike „zavadi pa vladaj“, ignorišući Brisel, poslujući s pojedinim zemljama i koristeći raskole između zemalja EU. Ova „sistematska politika nasilničkog bilateralizma“ služi se „diplomatskim pritiskom, embargom na trgovinu, blokadama transporta, ponovnim pregovorima u vezi sa ugovorima o snabdevanju gasom i naftom“. Spremnost Moskve da se služi pretnjama u spoljnjoj politici promenila je tok debate.