Putin, Huan i Evita

Ranih 1940-ih pukovnik Peron je kao ministar rada i zvaničnik zadužen za ratna pitanja bio „siva eminencija“ argentinskih vladara. Pre propasti komunizma 1989. pukovnik Putin, takođe nezaboravna siva eminencija, bio je odani operativac KGB-a, kome je bio poveren zadatak širenja dezinformacija i angažovanja sovjetskih i stranih agenata u Istočnoj Nemačkoj.

Peron je u Ministarstvu rada inicirao socijalne reforme, uključujući socijalnu pomoć za siromašne. Iako je njegov motiv, bar delimično, možda bila želja za socijalnom pravdom, Peron je sve u svemu podmićivao siromašne da bi podržali njegov uspon do vlasti i bogatstva. Sa svojom prelepom i neposrednom suprugom, „ženom naroda“, pored sebe Peron je mogao da ubedi birače 1946. da će kao predsednik suštinski izmeniti zemlju.

Ispunio je obećanje. Peronova vlada je nacionalizovala banke i železnice, povećala minimalnu platu i unapredila životni standard, umanjila nacionalni dug (bar na neko vreme) i oživela ekonomiju.

U isto vreme Peron je potkopavao slobodu govora, poštene izbore i druge aspekte demokratije. On i njegova emotivna žena javno su govorili protiv buržoaskih nepravdi i luksuza, dok su tajno gomilali bogatstvo. Peron je konačno smenjen 1955, tri godine nakon smrti Evite, koja ga je najviše propagirala.

Kao i Peron pre pola veka, Putin je 2000. obećao da će uspostaviti kontrolu nad pomahnitalim kapitalizmom koji je podivljao za vreme mandata njegovog prethodnika Borisa Jeljcina. On je obećao da će povratiti osećaj dostojanstva u zemlju koja samo što je izgubila sopstvenu imperiju i iskusila žestoke ekonomske kontrakcije tokom prvih godina postkomunističke tranzicije.

Putin je ponovo nacionalizovao ili stavio pod kontrolu Kremlja naftnu, gasnu i druge industrije koje su privatizovane 1990-ih. Potpomognut visokim cenama energije, mogao je da isplati zaostale plate i penzije koje je Jeljcinova vlada dugovala rudarima, železničkim radnicima i nastavnicima. Kao i u slučaju Perona, građani su bili podmićeni da podrže režim.

Ali, budući da se prihodi od nafte i gasa ulivaju u državnu kasu, Putin je počeo da puni sopstvene džepove. Njegovo lično bogatstvo, uključujući palate, jahte, satove i automobile, procenjeno je na 40-70 milijardi dolara.

Kao što je bio slučaj i s Peronom, Putin je dobro počeo. Javnost je obožavala snažnog vođu pošto je demonstrirao moć Rusije u svetu, kaznio „nepoštene“ oligarhe , ograničio „neodgovorne“ medije i centralizovao vlast.

Putinova sličnost sa Evitom donedavno nije bila tako očigledna (mada zahvaljujući njegovim tretmanima botoksom izgleda poput nje posle balsamovanja). Ali sličnosti postaju sve očiglednije. Njene strasne „poruke za one koji pate“ imale su odjeka među siromašnima u Argentini isto kao što se Putinov mačo nastup dopada većini Rusa, uglavnom iz provincija.

Zajednička crta Evite i Putina jeste i kratak fitilj. Evita je uništavala život svima koji su odavali utisak da sumnjaju u njen imidž argentinske „majke“. Putin se sveti svima, bez obzira da li je reč o oligarhijskom političkom zatvoreniku Mihailu Hodorkovskom, članicama Pussy Riot ili običnim građanima koji se pridružuju protestima protiv Kremlja, koji osporavaju njegov status „oca nacije“.

Sada Ukrajina, gde zbog odluke predsednika Janukoviča da ne potpiše Sporazum o pridruživanju EU nekoliko miliona demonstranata protestuje, predstavlja trenutak istine za Rusiju.

Ipak, što svet više ismeva Putinov egzibicionizam, on zadobija veću podršku Rusa, koji žude za tim da Rusija ponovo dobije status supersile. Slično tome, kada je Evita umirala od raka, grafiti „Živeo rak!“ pojavili su se po celom Buenos Ajresu. Ali mnogi su je i dalje obožavali zato što je pomagala siromašnima, bez obzira na to koliki je manipulator postala. Ista čudna mešavina podsmeha i obožavanja karakteriše i Putinovu eru u Rusiji.

Peronove poslednje godine možda mogu da ponude jednu zabrinjavajuću paralelu. On se vratio na vlast 1973, 18 godina pošto je smenjen, i vratio Evitino balsamovano telo da bi ga Argentinci ponovo obožavali. Sledeće godine je umro i Vladu ostavio u rukama svoje treće supruge Izabel, čije je loše rukovođenje privredom podstaklo nasilje gerilaca i vojni puč za dve godine.

Ipak, prema latinoameričkom stručnjaku Majklu Koenu, danas je „najveći deo argentinskog društva peronistički… Peron je uspostavio državu blagostanja od koje profitira aktuelna srednja klasa.“ Slično tome, većina Rusa odobrava Putinovu verziju državnog kapitalizma.

Nekada sam verovala da bi Putinova smrt mogla da liči na iznenadni i krvavi pad Lavrentija Berije, Staljinovog svemoćnog šefa bezbednosti, koga je dokrajčio arbitrarni pravosudni sistem čije je uspostavljanje pomogao. Ono što se sada čini verovatnijim zbog zavisnosti većine Rusa od državne izdašnosti jeste da kada ruski lider konačno napusti scenu, putinizam će, kao i peronizam, preživeti i živeti višedecenijski bizarni poluživot.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa. Njena najnovija knjiga je „Izgubljeni Hruščov: Put u gulag ruskog uma“