Putin i Romanovi

To je bilo duhovito, ali daleko od istine. Istorija se nikad ne ponavlja, ali pozajmljuje, krade i rekvirira prošlost i njene odjeke kako bi stvorila hibrid, nešto jedinstveno od sastojaka prošlosti i sadašnjosti.

Posle 1917. Rusijom nikad više nisu vladali carevi, ali svaki od Nikolajevih naslednika koji je vladao istim carstvom, s mnogo sličnih nedaća u potpuno drugačijim okolnostima, kanalisao je, prilagodio i uklopio prestiž Romanovih s duhom sopstvenog vremena.

Lenjin je na osnovu mira sklopljenog u Brest-Litovsku izgubio Ukrajinu i mnogo toga drugog, a bez Ukrajine, Rusija nije velesila. No Lenjin je na kraju lukavo uspeo da povrati teritoriju carstva Romanovih, izgubivši samo Finsku, Poljsku i Baltik.

Staljin je uspeo da nadigra rivale i nasledi Lenjina. Po Lenjinovoj smrti, njegovi partijski drugovi želeli su da on bude tretiran kao car. „Carevi su balsamovani upravo zato što su bili carevi“, objasnio je Feliks Đeržinski, osnivač sovjetske Tajne policije. „Ako nauka može da sačuva ljudsko telo na duže vreme, zašto onda to ne učiniti? Romanovi su bili balsamovani i izlagani pred sahranu, ali nisu ostajali zauvek izloženi kao mošti pravoslavnih svetaca. Bogoslov Staljin od Lenjina je stvorio hibrid cara i sveca. Lično je verovao da Rusiji treba „car“. U aprilu 1926. razmišljao je da, iako Partija vlada, „narod razume malo od ovoga. Stanovništvo Rusije vekovima je bilo pod vlašću cara. Ruski narod je caristički Š…Ć navikao je da na čelu bude jedan čovek. I sad treba da bude jedan.“ Posebno je proučavao Ivana Groznog i Petra Velikog.

„Narodu treba car“, rekao je tridesetih godina XX veka, „kojeg mogu da obožavaju i za kojeg mogu da žive i rade.“ Pažljivo je izgradio sliku o sebi kako bi stvorio nov obrazac cara, očinsku i tajanstvenu figuru, preduzimljivu i urbanu, lidera internacionalističke misije, a ipak ruskog monarha.

Dok su Nemci napredovali 1941, on je proučavao hiljadu osamsto dvanaestu, a 1942-3. obnovio je činove, zlatne gajtane i epolete te unapredio carističke heroje Kutuzova i Suvorova. Strahovlada koju je zaveo omogućila je Staljinu da pravi potpune političke zaokrete, kakav je bio pakt s Hitlerom, kao i da preživi katastrofalne posledice svojih grešaka i privoli Ruse na zapanjujuće požrtvovanje. NJegov autoritet, ubilačka brutalnost, marksističko-nacionalistička propaganda, vratolomna industrijalizacija i planska ekonomija omogućili su mu da angažuje resurse Nikolaju nezamislive. Staljin je bio krvavi tiranin, a Rusima je doneo tragično iskustvo sovjetske distopije. Ipak, nadmašio je careve pobedivši Nemačku i pretvorivši Rusiju u gospodara Istočne Evrope i nuklearnu supersilu. Uvek se poredio s Romanovima. Godine 1945, kad mu je američki ambasador Ejverel Hariman čestitao na zauzimanju Berlina, Staljin je odvratio: „Da, ali Aleksandar I je stigao do Pariza“.

Raspad Sovjetskog Saveza 1991. predstavljao je i dezintegraciju carstva Romanovih, koje su Lenjin i Staljin održali lukavstvom i silom. Prepredenost s kojom je obrazovano petnaest republika sada se osvetila ovim marksističkim imperijalistima jer njihova namera nije bila da te republike ikada steknu nezavisnost. Ali Boris Jeljcin, novi lider Ruske Federacije, iskoristio je ambicije republika da nadmudri sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova i da demontira Sovjetski Savez. Tako su se milioni Rusa našli u novim zemljama, a otadžbina je izgubila svete slovenske teritorije kakve su Ukrajina i Krim. Dekadentni liberalni Zapad usudio se da uticaj proširi na osamostaljene republike Ukrajinu, Gruziju, Estoniju, i dođe na granice same Rusije.

Jeljcin je stvorio ono što je, osim neuspešnih izbora iz 1917, bila prva prava ruska demokratija sa slobodnom štampom i slobodnim tržištem. Poput careva pre Pavla I i on je odabrao svog naslednika. To je bio Vladimir Putin, bivši pukovnik KGB-a koji je postao političar.

Putinov prvi zadatak bio je obnova ruske moći na domaćem i stranom terenu. Čečenski rat 2000. sprečio je raspad Ruske Federacije. Rat s Gruzijom, jednom od pozapadnjačenijih republika, 2008, ponovo je potvrdio rusku hegemoniju na Kavkazu. Godine 2014. pokušaj Zapada da uvuče Ukrajinu u svoj ekonomski sistem naveo je Putina da pokrene oportunistički rat u kojem je podržao secesioniste na istoku Ukrajine i omogućio Rusiji da pripoji Krim, koji je Putin nazvao „našom Hramskom gorom“.

Svoju ideologiju nazvao je suverenom demokratijom s jasnim naglaskom na suverenosti. Putinizam je spojio autoritarnost Romanovih, pravoslavlje, ruski nacionalizam, drugarski kapitalizam i sovjetsku birokratiju. Ako postoji neka ideologija, onda su to ogorčenost i prezir prema Americi, nostalgija za Sovjetskim Savezom i carstvom Romanovih. Slavenofilska misija pravoslavne nacije, superiorne u odnosu na Zapad i izuzetne po svom karakteru, zamenila je marksistički internacionalizam.

Patrijarh Ruske pravoslavne crkve nazvao je Putina „božjim čudom“ za Rusiju.

Putina njegova svita naziva carem, ali kad se radi o Romanovima, Putin najviše razmišlja o sudbini Nikolaja II, a ne o velikim vladarima iz te dinastije. Jedne večeri u državnoj rezidenciji Novoogarjovo, nadomak Moskve, predsednik je upitao svoje saradnike ko su „najveći izdajnici“ u istoriji Rusije. Ne čekajući njihov odgovor, rekao je: „Najveći kriminalci u našoj istoriji bili su Nikolaj II i Mihail Gorbačov, slabići koji su se odrekli moći i dozvolili da je prigrabe histerici i ludaci“. Putin je obećao da nikad neće abdicirati. Romanova više nema, ali teško nasleđe ruskog samodržavlja i dalje živi.

Izdavačka kuća Evro Book objavila je opširnu knjigu (826 strana) „Romanovi“ autora Sajmona Sibaga Montefjorea, profesora na Univerzitetu Kembridž, inače pisca većeg broja istorijskih studija prevođenih širom sveta. U ovoj knjizi autor piše o vladavini dvadesetoro careva i carica koji su tokom tri veka (od 1613. do 1918) upravljali Rusijom. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje poslednje poglavlje iz studije Romanovi (Crveni carevi/beli carevi) u kojoj Montefjori pokazuje kako su ideje ruskog samodržavlja nastavile da traju i posle obaranja carizma. Oprema teksta redakcijska.