Putinov put ka ratu

Amerika ima dugu istoriju integrisanja svojih bivših protivnika u međunarodne institucije. Najbolji su primeri Nemačka i Japan, koji su od neprijatelja postali važni saveznici SAD. I Španija je odličan primer kako je Rusija mogla da se razvija.

Posle smrti diktatora Franka 1975, relativno nerazvijena Španija, koja je kao i Rusija do nedavno bila imperija i diktatura, uspešno je ušla u zapadne institucije i postala to što jeste danas – bogata, moderna, otvorena i razvijena država. Da bi razvila ekonomiju i demokratsko društvo, Rusija ne bi neminovno morala da traži članstvo u Evropskoj uniju ili NATO, ali bi morala da uskladi unutrašnju i spoljašnju politiku oko glavnih pitanja sa Briselom i Vašingtonom.

MAJKA RUSKIH GRADOVA: Rusija je uglavnom išla tim pravcem 1990-ih. Međutim, kada je 2000. na vlast došao Vladimir Putin, njegov glavni cilj je bio da centralizuje vlast u svoje ruke i uspostavi strogu kontrolu nad Rusijom i drugim bivšim državama SSSR.

Kremlj postepeno ali neumorno razvija diktaturu u Rusiji. Uspotavljanje policijske države bio je glavni uslov da Putin započne svoje geopolitičke igre – bez potpune kontrole nad medijima i državnim represivnim aparatom, nikad se ne bi osećao dovoljno bezbedno u Rusiji kako bi se upusti u spoljnopolitičke avanture.

U isto vreme, on pokušava da kontroliše zemlje bivšeg SSSR preko organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti i Evroazijske ekonomske unije, kojima pripada nekolicna bivših sovjetskih republika. Umesto politike saradnje sa zapadom, Putin kreaira rusku zonu uticaja, zasnovanu na ličnoj vlasti, koja bi da parira EU i NATO.
Ukrajina je glavni cilj Putinovih ekspanzionističkih ambicija jer nije u EU ili NATO, pa nema zaštitu moćnih zapadnih zemalja kao što je to slučaj sa Letonijom i Estonijom. Takođe, u Rusiji mnogi veruju da njihova država počinje u Kijevu. Ruski nacionalisti nazivaju ukrajinsku prestonicu „majkom ruskih gradova“, i žele da povrate kontrolu nad njom.

Od samog dolaska na vlast, Putin naziva Ukrajinu ruskim strateškim partnerom i traži da se integriše u ruske vojne i ekonomske institucije. Privatno, on preti zapadnim zvaničnicima da Ukrajina neće opstati ako Kijev krene prema NATO. Međutim, pošto je svoje vojne i ekonomske institutucije proširio u Poljsku, Rumuniju, Slovačku, Mađarsku i baltičke zemlje – uglavnom uz veliku podršku vlasti i naroda tih zemalja koje su se bojali ruskog revanšizma – Zapad odbija da prizna rusku hegemoniju u Ukrajini.

Oni tvrde da je to principijalno pitanje – Moskva nema pravo da Ukrajincima diktira kako će živeti. Bilo tako ili ne, zašto bi Vašington i Brisel pravili ustupke Moskvi? Rusija je po svim merilima znatno slabija od NATO pakta, dok je Putinova korumpirana policijska država manje privlačni partner za saradnju od zapadnih demokratija.

EVROMAJDAN: Krajem 2013. u Ukrajini izbijaju demonstracije pod imenom Evromajdan, protiv ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, pošto je odbio da potpiše Sporazum o pridruživanju sa EU pod pritiscima Moskve.

Masovni protesti ubrzo su se pretvorili u opšti bunt protiv policijskog nasilja i korupcije. Ukrajinsko društvo je tada bilo dosta podeljeno, ali je prozapadni tabor pobedio nakon Janukovičevog begstva iz Kijeva, a ukrajinski parlamanet izabrao je novu vladu.

Iako nije neminovno označio izgubljen rat,Evromajdan je bio izgubljena bitka za Putina. Slično su 2005, tokom Narandžaste revolucije prozapadne snage došle na vlast, samo da bi izgubili sledeće predsedničke i parlamentarne izbore kad je Janukovič pobedio. Međutim, ruski režim se znatno promenio za tih jedanaest godina – koliko je Putinova diktatura jačala, toliko je on manje bio spreman da trpi poraze. Ponižen i uplašen da bi slični protesti mogli i njega da zbace, Putin je odlučan da kazni Ukrajince.

Moskva napada Ukrajinu dok je ona u rasulu posle revolucije. Kremlj prvo specijalnim vojnim jedinicama preuzima Krim, a zatim započinje tzv. rusko proleće u gradovima istočne i južne Ukrajine, gde desetine hiljada ljudi protestuje protiv novih vlasti u Kijevu i zahteva ujedinjenje sa Rusijom. Uskoro su i proglašene Donjecka i Luganska Narodna Republika (DNR i LNR).

Rat između Kijeva i separatista započinje kad grupa boraca iz Rusije, predvođena bivšim pukovnikom FSB, zauzima Slavjansk. Moskva organizuje i nauružava vojsku DNR i LNR i snabdeva ih dobrovoljcima i plaćenicima iz Rusije. U najmanje dva navrata, Putin šalje redovnu rusku vojsku koja pobeđuje ukrajinske snage.

Otvorenom agresijom na Ukrajinu, Putin je samo potvrdio pobedu zapadne opcije u Ukrajini. Ruski separatisti su bili ubedljiva manjina svuda u Ukrajini osim u Krimu. Kremlj je oduzeo najsigurnije izvore glasova za kandidate koji su podržavali bolje odnose sa Rusijom – Krim i deo Donbasa. Uz to, neprijateljska politika prema Ukrajini dovela je do toga da mnogi Ukrajinci, koji su prethodno podržavali političko i ekonomsko zbližavanje sa Rusijom, vide Rusiju kao neprijatelja.

Nacionalistička mobilizacija, aneksija Krima i militarizacija društva, međutim, donela je Putinovom režimu važne pobede na unutrašnjem planu. Elita je odlučno stala uz Putina, a većina političke opozicije je eliminisana tako što su pobegli iz zemlje pod pritiskom državnih organa. Neki su čak i ubijeni, poput Borisa Nemcova – neustrašivog i harizmatičnog opozicionara.

Mada treba biti skeptičan prema istraživanjima javnog mnjenja u policijskoj državi gde ne postoji politička alternativa, Putinov rejting je porastao od 61 do 89 odsto posle oduzimanja Krima. Ta statistika govori da Putin uživa podršku dobrog dela ruskog društva u svojim paralelnim ratovima protiv Ukrajine i opozicije.

SPRCIJALNA VOJNA OPERACIJA: Faza oštrih sukoba na Donbasu završena je u februaru 2015, primirijem u Minsku, koje nijednoj strani nije odgovaralo. Moskva je posmatrala Minski sporazum kao način da federalizuje Ukrajinu, nešto slično kao što je to Dejtosnki sporazum učinio u BiH.

Kremlj je planirao da preko DNR i LNR kontroliše strateške odluke donesene u Kijevu. A Kijev nije hteo da sprovode sporazum, znajući da je potpisan u momentu istorijske slabosti i s uverenjem da Rusija neće napasti ojačanu Ukrajinu.

S prestankom aktivnih sukoba u Donbasu, zapadni uticaj se širio u Ukrajini dok su ukrajinska vojska i država jačali. Ako je Moskva planirala da uspostavi kontrolu nad celom Ukrajinom, vreme je bilo na strani Kijeva. Takođe, ukrajinske vlasti zatvorili su poslednje proruske medije i krenuli da suzbijaju prorusku opoziciju, uhapsivši lidera opozicije i Putinovog kuma Viktora Medvedčuka zbog veleizdaje. Time je Moskva izgubila nadu da će moći nešto da postigne preko ukrajinske politike.

Putin je započeo svoju „specijalnu vojnu operaciju“ jer je došao do zaključka da bez ruske vojske u Kijevu, Minski sporazum niti jedan drugi dogovor neće naterati Kijev da promeni svoj strateški kurs prema zapadu. Kad pretnje i ucenjivanje nisu urodile plodom, Putin je poslao svoju vojsku da osvoji Ukrajinu.

Za razliku od 2014. Putin sada prvo napada opoziciju. Godine 2020/21, u akcijama koje potpisnik ovih redova smatra čišćenjem terena uoči rata, ruske vlasti su pokušuale da ubiju Alekseja Navalnog, Putinovog ljutog protivnika, a kad je on preživeo onda su ga uhapsili, zabranili njegovu organizaciju i proterali sve uticajne sledbenike iz zemlje. Krajem 2021. Kremlj je zatvorio Memorijal, najstariju rusku organizaciju za zaštitu ljudskih prava.

Posle 24. februara 2022, Kremlj započinje veliku ofanzivu protiv ruskog društva: ukinuti su bukvalno poslednji nezavisni mediji, cenzura na internetu je znatno pooštrena, uvedena je zatvorska kazna od 15 godina sa širenje tzv. lažne informacije o ratu, uhapšeno je više od 15.000 ljudi koji su protestovali protiv rata, dok su stotine hiljada napustile zemlju. Diskurs u Rusiji postao je jeziv.

Putin, na primer, naziva protivnike rata „nacionalnim izdajicama“, dok je svakodnevna propaganda još ekstremnija. Stotine hiljada Rusa, mahom pripadnika inteligencije, pobeglo je iz zemlje. Putinov rejting se opet popeo sa 67 na 82 odsto posle izbijanja rata.

Za Vladimira Putina borba sa opozicijom u Rusiji i rat protiv Ukrajine predstavljaju dva fronta jednog sukoba sa ruskim glavnim neprijateljom – SAD i EU. Kremlj smatra opoziciju zapadnim petokolonašima koji hoće da podele i rasparčaju Rusiju, isto kao što Ukrajinu vide kao zapadnu koloniju čiji je jedini cilj da oslabi Rusiju.

U toj realnosti, Putin vidi jedino sebe kao spasica Rusiju od mnogobrojnih unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja.

Posle više od trideset godina nakon pada komunizma, Rusija je mogla da bude stabilna, demokratska i relativno bogata država sa pluralističkim društvom, samo da se Moskva pridržavala strategije usklađivanja unutrašnje i spoljašnje politike sa zapadom. Međutim, Putinova paranoična politika i njegove imperijalističke fantazije dovele su Rusiju tu gde je sada – na ivicu vojničke, ekonomske i geopolitičke katastrofe, dok je rusko društvo pod najvećim pritiskom od Staljinove smrti.

Autor je docent na Univerzitetu Severnog Teksasa, doktorirao je na temu ruske istorije na Univerziteta u Torontu