Putinov tigar

predviđen da se radi zaštite opremi uređajem za satelitsko praćenje – oslobodio zamke i navalio na goste u tajgi. Premijer je, brže od profesionalne pratnje, hicem iz puške uspavao amurskog tigra, kome je pregledao zube pre nego što je probuđen i oslobođen.
„Ne samo da je Vladimir Putin u neposrednoj blizini video velikog ubicu, već je i spasao naš tim“, saopštio je voditelj glavnih večernjih vesti televizijske stanice Rosija.
Lovački opis se poklapa sa nagađanjima, posle kavkaskog brzopoteznog klinča i prethodnih tragova, da svet ulazi u novi hladni rat. Staloženiji zaključuju da je zapravo reč o zakasnelom završnom činu prethodnog, dugo posle rušenja Berlinskog zida. Nastali tektonski poremećaj tumače nastajanjem drugačije ravnoteže i preimenovanjem sistema velesila. Istraživač Helena Koban u „Kriščen sajans monitoru“ za novu arhitekturu jednostavno kaže: „Rusija se vraća, Kina se pojavljuje, a Amerika više nije jedina supersila“.
Hladni rat je bio nadmetanje, ideološko i vojno, naglašeno nuklearno, o viziji kako da se organizuje svet. Novi okvir je pretežno ekonomski, gde je oružana moć manje neophodna, ali nije i nevažna. U tom sklopu – pored Vašingtona i Moskve – vide se pre svega Kina, zatim i Japan, Indija i Brazil. Niko nema presudnu prednost, pogotovo SAD „čija ekonomija zavisi od uvozne nafte i zajmova“, smatraju analitičari. Takvi upućuju da novopriznata velika trojka, uz sva iskušenja i međusobne sudare, treba da se zajednički usmeri na osnovne globalne izazove: nuklearnu proliferaciju, transnacionalni islamizam i klimatske promeme.
U stvarnosti, kako Njujork tajms formuliše, Rusija je „ponovo rođena supersila“, koja sa dovoljno nafte, sile i probuđenog nacionalnog ponosa pokazuje da ne dozvoljava mešanje Vašingtona u njenu tradicionalnu sferu uticaja, pa je za Ameriku bolje da je tako posmatra. Za Ruse, savezničko-sanitarni kordon u Evropi je izgubljen, ali je novi, u „zadnjem dvorištu“, u Aziji sada presudan.
Velike sile ljubomorno čuvaju interesne zone, držeći se svojih kanona, očekujući od manje moćnih poštovanje i poslušnost i – konačno – razumevanje sebi ravnih, ne obazirući se na pravdu.
Nova Moskva, kako predsednik Medvedev naglašava, „kao i drugi, ima posebne interese, a to su regioni u čijim zemljama su ukotvljeni naši prijateljski odnosi“. Upitan da li je to područje s kojim se Rusija graniči, predsednik je objasnio: „Ne samo to.“
Takvo poimanje navodi profesora međunarodnih odnosa Roberta Stila sa Univerziteta Južne Kalifornije da u traganju da se nađe modus vivendi podseti na davno razmišljanje Džona Kvins Adamsa iz 1821. kako „potraga za uništenjem teritorijalnih ambicija drugih, uvlači Sjedinjene Države preko granica njihove moći“.
Profesor Fukujama, autor eseja „kraj istorije“, u kome je posle pada Berlinskog zida 1989. zaključio da je „ideološka evolucija završena“ i da će biti zamenjena „univerzalnom liberalnom zapadnom demokratijom kao konačnom formom vladavine“, sada se koriguje uverenjem da se „danas dominacija Amerike sistemom sveta gubi, dok Rusija i Kina nude modele koji kombinuju autoritarnost i modernizaciju kao izazov liberalnoj demokratiji“. Drugi akademski istraživači nalaze da „i pored grešaka u ekonomiji, finansijama i spoljnoj politici moć američke imperije neće biti potkopana još nekoliko decenija i pored najozibljnijeg problema Vašingtona, „jer je najveći svetski dužnik“, a čije – koliko god se činilo apsurdno – deficite finansiraju najveći rivali, Kina i Rusija, pored bliskoistočnih naftaša.
Doskorašnji nemački šef diplomatije Joška Fišer – i posle kavkaskog šoka – u odnosima sa Moskvom preporučuje „realizam hladne glave, umesto histeričnog preterivanja, pošto je Zapad previše dugo ignorisao povratak ruske snage i nije bio spreman da prihvati posledice takvog procesa“.