Putokazi za današnje srpsko pozorište

Objavljivanje je počelo 2015, izlaskom prvog toma koji obuhvata period od 1945. do 1968, a potom su sukcesivno izašli drugi tom (1968-1989) i, konačno, ovih dana treći tom koji obuhvata period 1989-2008. Tačka na to stavljena je

Knjige su prevele sa nemačkog i priredile Bojana Denić, Drinka Gojković i Jelena Kostić Tomović, a predgovore je pisao teatrolog i profesor na „Fakultetu dramskih umetnosti“ u Beogradu Ivan Medenica. Treći tom je dopunjen još i tekstovima književnog istoričara dr Nikole Zobenice i dramaturga Angele Obst.

Ovaj poduhvat nije se sastojao samo od prevođenja nego i od pomnog istraživanja, jer je nemačka drama u ovdašnjim pozorištima često izvođena, mnoga imena pisaca zastupljenih u „Antologiji…“ dobro su poznata na ovdašnjim prostorima, a njihova dela još su u sećanju. Istraživanje je podrazumevalo kako traganje za pozorišnim repertoarima, tako i za imenima prevodilaca koji su dela nemačkih dramatičara posetiocima pozorišta učinili dostupnim. U tome je Bojani Denić, Drinki Gojković i Jeleni Kostić Tomović od velike pomoći bio „Pozorišni muzej Srbije“ u Beogradu, i njegova bogata i obimna dokumentacija.

Priređivačice i prevoditeljke su sva tri toma opskrbile predgovorom pod zajedničkim naslovom „Potresi, prevrati i previranja: nemačka drama“, s tim što je on podeljen, kao i tomovi, na tri perioda. U njemu su ne samo analizirana razdoblja u kojem su se, u određenom tomu, našle izabrane drame već su autorke obrazlagale svoje odluke i relevantna merila kojima su se opredeljivale za izbor. A u svakom od tri perioda zajedničko je to, kako pišu, da je nemačko pozorište tradicionalno veoma značajno i u nemačkoj umetnosti i u nemačkom društvu. „Ono se oduvek zanimalo za filozofsko-psihološka pitanja svojstvena odgovarajućoj epohi, ali je na drugoj strani uvek bilo i posebno osetljivo na problem socijalno-političke stvarnosti“.

Antologija „Savremena nemačka drama“ predstavlja, naravno, ne samo nemačku dramu nego dramsko stvaralaštvo na nemačkom govornom području – u Austriji, Nemačkoj Demokratskoj Republici, Saveznoj Republici Nemačkoj i Švajcarskoj. Taj period, od 1945. do 2008. izabran je zato što je to dramsko stvaralaštvo i danas aktuelno, ali i pored brojnih predstava u ovdašnjim pozorištima i dalje nije sasvim, i potpuno poznato. A i te kako ga vredi upoznati.

U prvom tomu nalaze se drame Volfganga Borherta, Bertolta Brehta, Frica Hohveldera, Elijasa Kanetija, Hajnera Milera, Maksa Friša, Fridriha Direnmata, Petera Haksa, Petera Vajsa, Hajnara Kipharta, Karla Cukmajera i Volfganga Bauera. Teme u ovom tomu kojih se dotiču nemački dramatičari su u skladu sa vremenom u kojem su stvarali: pacifizam i antifašizam, opasnost od novih sukoba, pre svega nuklearnog rata, totalitarizam, problem ljudske slobode, izigrane ideje revolucije, izgradnja socijalizma… Poslednji pisci u ovom tomu najavljuju novu osećajnost, kažu autorke, koja će se otkriti u drugoj knjizi.

Ona, pak, u periodu od 1968-1989. sadrži drame Petera Handkea, Rajnera Vernera Fasbindera, Ulriha Plencdorfa, Folkera Brauna, Tomasa Braša, Ernsta Jandla, Bota Štrausa, Petera Turinija, Tankreda Dorsta, Franca Ksavera Kreca („ubedljivo najizvođenijeg na scenama širom Srbije“, reći će Medenica) i Tomasa Bernharda. Teme ovih dramskih pisaca su „intimistička slika sveta, kao reakcija na društveno-politička kretanja, zaokret ka svakodnevici i kraj ideologija“.

Treći, najnoviji tom „Savremene nemačke drame“ od 1989-2008. ispunjen je dramama Elfride Jelinek, Vernera Švaba, Marlene Šteruvic, Ursa Vidmera, Dee Loera, Ronalda Šimelpfeniga, Alberta Ostermajera, Falka Rihtera, Lukasa Berfusa, Evalda Palmetshofera, Anje Hiling, Marijusa fon Majenburga i Feriduna Zaimoglua. Autorke uvodne reči (predgovora) naglašavaju da su ovi dramski pisci tematski vezani za probleme ličnog, lokalnog i globalizovanog sveta. Oni istražuju jezik i nove dramske forme, pogotovu ovo drugo, koje je karakteristika pisaca iz drugog toma „Antologije“.

Poslednji deo sve tri knjige, vredno je podvući, posvećen je beleškama o piscima koje su sačinile prevoditeljke. Beleške sadrže ne samo osnovne podatke o dramatičarima, već i o sudbini njihovih drama u zemlji i u svetu, uključujući i detalje vezane za objavljivanja ili njihova postavljanja na scenu u prevodu na srpski jezik. Tako se upoznajemo sa izuzetno zanimljivim podacima – od toga gde su drame objavljivane (časopisi, zbirke…) do toga gde su, i u kojim pozorištima izvođene i ko su bili njihovi reditelji.

Uz podrobnu analizu pisca i svake drame, Medenica u svojim pogovorima napominje da se u izboru drama za „Antologiju…“ podrazumevala književna vrednost. Posebno se osvrćući na prvi tom, Medenica piše da su nam danas – kad su uveliko raspršene iluzije o kraju istorije, kad se širom otvorio prostor za povratak „velikih naracija“ koje je postmoderna, vidi se sada, prebrzo odbacila – u takvom vremenu i u takvom svetu, potrebni baš komadi kakve nudi prvi tom ove „Antologije…“. To su drame koje pokreću, u duhu velikog nemačkog idealizma, i velika pitanja egzistencije: Istina, Pravda, Razum, Čestitost, Smisao, Sloboda, Integritet… Zato Medenica podvlači da je, u tom smislu, njegova lična želja, kao čoveka pozorišta, bila da prvi tom ove „Antologije“… pored toga što je svedočanstvo o istoriji drame i pozorišta jednog doba i kulture, bude i koristan izvor građe i putokaz za današnje srpsko pozorište.

Na kraju svog uvoda, Bojana Denić, Drinka Gojković i Jelena Kostić Tomović napisale su i da je za njih, kao priređivače i prevodioce, rad na antologiji predstavljao istinsko zadovoljstvo i radost. I još dodale – da im ostaje da se nadaju da će taj doživljaj, bar delom, dotaći buduće čitaoce ovog obimnog, mada neminovno nepotpunog izbora novijih nemačkih dramskih tekstova. A čitaoci koji budu otvorili „Antologiju…“ i posvetili se čitanju njenih stranica, neće, sigurni smo, zažaliti jer će se pred njima otvoriti bogati izvori prošlosti koji će, preko sadašnjosti, pružiti pogled u budućnost sveta onakvog kakvim ga vide velikani nemačke, a zapravo svetske drame. O takvim svetovima treba razmišljati.