Putujuće pozorište Živković

Cela porodica Živković posvećena je Pozorištu. Glava kuće Zoran Živković Žuća ulogom profesora Henrija Higinsa u komadu Džordža Bernarda Šoa Pigmaliona, prošle je godine obeležio dve decenije rada u ovom teatru. Zoranova supruga Marijana u Pozorištu je rekviziter, ženski garderober i frizer.

Žuća sa kćerkom Milicom i sinom Miloradom, koji su odmalena u pozorištu , igraju ovu predstavu za decu po tekstu Milice Živković.

– Tokom nedavne Dečje nedelje igrali smo predstave za decu iz vrtića i učenike prvog razreda svih pirotskih osnovnih škola – kaže glava porodice Zoran Živković, dodajući da njihova radionica funkcioniše odlično, da je on idejni tvorac, ali da se se uzajamno dopunjuju i o svemu dogovaraju.

– Predstavu smo do sada igrali pedesetak puta u svim gradskim i seoskim školama. Jedino nismo igrali za vrtić, a ove godine našu predstavu će videti i najmlađi. Naša mala porodična pozorišna trupa gostovala je i u selima naše opštine gde još ima đaka. Radionica postoji većšest godina. Ćerka i sin virusom glume zaraženi su praktično od rođenja, pošto su odrasli u pozorištu. Posle mene i njihova majka je počela da radi u pozorištu – kaže Zoran.

Otac, ćerka i sin su najpre počeli da rade dečje rođendane, zatim novogodišnje priredbe sa Deda mrazom, a onda je nastala i ova predstava. Tekst je napisala Milica, koja piše tekstove od prvog razreda osnovne škole. Milica je sada student prve godine srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

– Od pete-šeste godine sam u pozorištu. Tata nas je inficirao glumačkim virusom. To je bilo logično jer su oboje glumci. Svaki put kad sam se vraćala iz škole svraćala sam u Pozorište da ih vidim, pa sam onda išla kući. Igrala sam u skoro svim predstavama Dečje scenske radionice Natalije Geleban i u kolažnim prikazima Angeline Tošić.

Milorad je učenik trećeg razreda Gimnazije u Pirotu. Prvo vatreno krštenje na daskama koje život znače imao je u komadu pirotskog pozorišta Čekajući Godoa.

– U drugom razredu osnovne škole krenuo sam u Dečju scensku radionicu Natalije Geleban, a posle toga i u Školu glume kod Angeline Lukić. Pored uloge u predstavi Čekajući Godoa, igrao sam i u Narodnom poslaniku i predstavi „A Nišava teče li, teče“ pirotskog pozorišta. Učestvujem na Školarijadi – kaže Milorad, koji takođe namerava da posle završene Gimnazije upiše glumu na FDU.

Putujuću družinu Živkoviću stopu prati Marijana, supruga i majka. Ona je njihova logistička podrška i vodi računa da sve bude u redu. Za ovu predstavu radila je kostime i brinula o muzici. – Ona je naša devojka za sve – kažu Živkovići.

Kad tata odreši kesu

– Radila sam i sa tatom različite predstave. U našoj radionici je nastao tekst, dogovorili se i tako je nastala Klovnovska žurka. Divno je bilo igrati u selima i deca su sa nama sjajno komunicirala, a i tata posle predstave, kao šef naše trupe, obavezno odreši kesu i meni i bratu da koji dinar honorara. Ne znam tačan broj predstava za decu u kojima sam igrala. Igrala sam i u Gimnaziji i u saradnji sa profesorkama režirala pojedine predstave. Najvažniji mi je rad u ovoj našoj radionici u kojoj je uvek bila sjajna atmosfera. Probala sam da upišem glumu na FDU, ali nisam uspela. Sigurno je da neću odustati. Srećna sam što sam upisala ovaj fakultet. Volim književnost, da čitam i pišem, ako ne uspem da upišem FDU, mislim da nikada neću prestati da se bavim pozorištem – kaže Milica.