Rad i molitva

Petak, 30. oktobar

Danas Nada i ja, obilaskom nekoliko salaša oko Palića i naniže ka Beogradu, privedosmo kraju naše malo studijsko putovanje, koje je imalo za cilj da još jednom odmeri opravdanost ideje o realizaciji projekta „Etno selo“ na padinama Jelice planine, iznad Čačka, ideje koja je izašla iz druge faze svoga ostvarenja.

Putujući slušamo „Petkanu“ Ljiljane Habjanović koju je dobra glumačka ekipa transformisala u divnu zvučnu knjigu. Blagodarni smo gospodinu Draganu Elčiću što nam podari ovu zvučnu knjigu, neposredno pred naše putešestvije, koja nam postavi još jedan aršin za odmeravanje naše poslovne ideje.

A taj aršin meri dvostrukim tasom. Na jednom tasu glas savesti kaže: Gospod ti je podario talente. Dužan si da ih umnožiš: zaposlićeš još dvadeset, trideset ljudi. Zar to nije dobro delo? A na drugom tasu glas govori: I Paraskeva je imala talente, pa je život provela u postu i molitvi. Šta će ti da ceo svet zadobiješ ako duši svojoj naudiš?

Pitanje je sad: posle svih projekata koji su uposlili stotinak naših radnika i mnogo više kooperanata koje smo iznedrili i pred činjenicom da navrših šest decenija ovozemaljskog bitisanja, da li je mudrije da ovaj posao ustupim nekom mlađem partneru, a da Nada i ja težište svog trudoljublja stavimo na podvig posta, molitve, pokloničkih putovanja… e da bi tako sabrali malo onog blaga koga moljci ne grizu i rđa ne napada, jedinog blaga koje možemo poneti sa sobom posle potonjeg izdihanija?

Subota, 31. oktobar

Odranismo u malu srpsku Svetu Goru. Manastirski molitveni poredak. Jutarnja služba. Pa Liturgija za upokojene. Prinosim voštanice za pokoj duša mojih roditelja. Đedova. Prađedova… Gospode, pomiluj ih u Carstvu Svome! Seti se, Gospode, kako su ti se molili kad su volove košali, kad su brazde razoravali, kad su otkose raskošavali, kad su badnjake sekli, kad su setve započinjali, kad su slavske kolače lomili, kad su đecu krštavali… Seti se, Gospode, kako su Ti blagodarili kad rodi berićet; kad pljusne prolećna kiša; kad zadremaju rodne grane pod teretom; kad se prepune salaši i ambari, pa se napune tavani; kad se pođenu, uvrše i polemezaju sjena u toru; kad se ovršu stogovi; kad se oblizni ovca, a krmača oprasi dvanaestoro; kad se daje alvaluk što se otelila Zlatulja; kad kvočka izleže piliće bez jednog, jedinog mućka; kad se zapeva pesma žetelačka i kopačka; kad se zaori smeh na mobi, il’ na prelu, il’ na komišanju; kad se pogosti o blagdanima, na babinama; kad zapucketa badnjak na ognjištu; kad se lomi vasilica…

Seti se, Gospode, kako su strahovali kad grad satre ljetinu, kad vetar polomi rodne grane, povalja pšenicu, a đetelinu smota u kovitlac; kad neka sotvora udari u piljež; kad se udavi krava s jabukom ili junac naduje dok su se đeca zamarijala; kad udari suša, čini se sve izgore, pa omali rane za stoku i za čeljad; jopet, kad udare kiše, čini se još gore – sve satruli…

Strahovali, jer su naslućivali da je to opomena Tvoja, po zasluzi njihovoj, po gresima njihovijem…

Posle Liturgije: Bože, pomozi nam da danas učinimo neko dobro delo za pokoj duša mojih i Nadinih predaka.

Požega, opelo rabu Božijem Milovanu. Ocu Slavkovom.

Pokasno stigosmo u kancelariju. Bog je uslišio molitvu. Kaže sekretarica: Odavno Vas čekaju dva diplomirana tehnologa. Zovi ih, reko’. Odlični svršeni studenti. Prosek iznad devet. Diplomski: desetke. Imaju samo tri problema: siromašni su, rodom iz siromašnog gradića na jugu Srbije; diplomirali su i mora da se isele iz studentskog doma, a nemaju glavu gde skloniti; posao našli nisu a hleba nasušnog im treba.

Pogledasmo se Nada i ja. Reko, iako trenutno nemamo potrebe za novim zapošljavanjem – evo ja vam darujem šansu. Ako ovu šansu trudom svojim iskoristite dobićete stalno zaposlenje kod nas. Ugledasmo im suzice u očima i radošću ozarena lica.

Nada dodade: mi imamo veću kuću nego što nam je potrebna. Sa dva ulaza. Deo te kuće od danas Vi ćete koristiti. Besplatno, naravno.

Gospode, velika je milost Tvoja! Tu milost čitam na licima ove dece. Naše male braće u Hristu.

Nedelja, 1. novembar

Opet smo zoru dočekali u maloj Svetoj Gori. Ovoga puta u Preobraženju. Prepuna Crkva. Prepuna priprata. I mnoštvo naroda molitvu vaznosi u porti koja je već odavno morala da se ozvuči. Ovo su plodovi, ovo su čudesa svetog vladike Nikolaja. On je, kad su bezumni srušili staro Preobraženje, rekao: Ovde ćemo podići novo Preobraženje. I ovaj manstir će živeti od molitve!

Vaistinu, čudo Božije: manastir bez imovine živi u duhovnom (a i materijalnom) bogatstvu. A najveće bogatstvo je ovaj silan svet koji hrli u nedeljna praskozorja na molitvu.

Posle Liturgije kaza neko: Evo u Valjevu, s Božjom pomoću, vaskrsava Bogomoljački pokret vladike Nikolaja. Danas je III bogomoljački Sabor eparhije valjevske.

Iz istih stopa se uputismo u Valjevo. Edabi našim sićušnim prisustvom doturili bar jedno zrnce gorušičino u duhovnu brazdu svetog vladike Nikolaja, koji je govorio da su bogomoljci najrečitija opomena rodu našem.

Doživesmo u Valjevu veličanstveno sabranje otroičenih, ohristovljenih, oboženih duša koje uživahu u bogatoj duhovnoj trpezi satkanoj od predivnih bogomudrih beseda i pojanja duhovnih pesama.Vernom narodu se nadahnuto i s ljubavlju pastira dobrog obratio vladika Milutin.

U sumrak, vrativši se iz Valjeva, odosmo u Dragačevo da posetimo Sava. Rek’o, Oj junače bole li te rane? Kaže: Da ne bole ne bi s rane zvale. Oporavlja se. Još ćemo mi, ako Bog da, zdravica podići Bogu u slavu a precima u čast.

Ponedeljak, 2. novembar

Uobičajeni sastanak mog stručnog tima. Dobri su. Mladi, a odgovorni. Grizu. Podsećaju me na moj entuzijazam kad mlađan bejah. Samo što to ne smem da im priznam. Da se ne pogorde. Uvek mi je na umu misao jednog svetog starca: „Bolje ga spali, nego pohvali“. Ne našavši im primedbe za prošlonedeljne izveštaje zaključih: dobro je. Ali, s Božijom pomoću, biće još bolje. Pritisnite. Zapnite. Svom snagom. I glavom. I Bogu se molite. Jer bez Božije pomoći ništa ne možemo uraditi. Znate kako je ono kazano: Ako ti Gospod ne sačuva grada, uzalud ne spavaju stražari. I još je kazano: Ako ti Gospod ne sazida doma, uzalud se trude zidari.

Predveče nam dođoše, kako ih Nada zove, milosnice i radosnice: unučad naša. Nema veće časti, položaja, titule, bogatstva… od dara Gospodnjeg: da ugledaš kako, u blagočešću, rastu deca dece tvoje. Jana već devojče. Matorica. Janko omudrao. Dobar čovek. Jovan i Marta nam prirediše mali koncert pokazavši šta su sve na folkloru naučili. A Miona se utrpava, edabi pokazala koje je još reči savladala. Zapevasmo „Oče naš„ i počesmo se služiti bakinim đakonijama.

Utorak, 3. novembar

Obiđoh prodavnice, radionice: prodavce, magacionere, knjigovođe, komercijaliste kuvare, poslastičare, mesare, pekare… Usmerih. Trudio sam se da im kažem blagu reč: Dobro je ćeri. Bravo sinko. Vi ste to uradili ko pravi majstori. Primeth propust. Zastadoh. Pogledah je u oči i kažem: ovako sam mogao i bez tebe. Ali ja sam tebe izabrao za saradnika da to uradiš bolje nego što ja mogu. Nemoj da me žalostiš. Nemoj od prijatelja da praviš neprijatelja. A ja želim da budem tvoj prijatelj. Kad je obli rumen stida, potapšem je po ramenu: svakom se to može desiti. A ti se, blago meni, potrudi da se to više ne ponovi.

Povukoh se u „ilegalu“: pokušavam da dokrajčim posao oko trećeg (dopunjenog) izdanja mojih „Kazivanja“.

Sreda, 4. novembar

Posle naše uobičajene molitvice, u kući, pijem sa Nadom kafu. Vidim joj tugu u očima. Ne može da preboli iskušenje kroz koje smo nedavno prošli. Ma tugujem i ja. No se držim u sili. Smatram to normalnim. Reko, et’ kako smo ti mi ništavni. Jadni. Sebični. Nikakži. Doživeli smo svojevrsnu malu izdaju od nekog koga neizmerno volimo. Evo na današnji dan, u sredu onu, Juda izdade Gospoda. A on će mu sutradan, na Tajnoj večeri, reći: Što činiš, čini brže. I postrada. I sa raspeća vapijaše: Oprosti im Oče, jer ne znaju šta rade. Ajde da nam On uzor bude. Recimo: neka vam je blagosloven put koji ste odabrali. I neka vas na tom putu prati ljubav naša. A nama neka na utehu bude priča o bludnome sinu. I nadanje naše…

Na poslu sam većinu dana posvetio planiranim razgovorima sa poslovnim partnerima…

Pred veče pobegoh naviše, na Jelicu, da pomazim ovce, da nahranim kokoši. Ćurke uveliko počele da nose jaja. Mače ulovilo prvog miša… Eh, da li je bilo pametnije provesti život sa ovim ljupkim stvorenjima i u molitvi? Šta bi bi: Kasno Marko na Kosovo stiže.

Četvrtak, 5. novembar

Jutros smo pustili u rad novi mali pogon u kome će se praviti nekoliko autohtonih proizvoda, po tradiciji naših đedova. Što bi moderni privrednici rekli, naših „brendova“.

Reko’: Neka i ovaj deo naših trudova proprati milost Gospodnja. Neka Bog da vama koji se oko ovoga budete trudili, zdravlja, radosti, sreće i svakoga dobra. A daće vam ako ovaj posao budete radili časno i pošteno. Ako oni za čije trpeze ove proizvode pravite budu govorili: „Dabogda se usrećili“; „Dabogda vam sreća pevala“; „Alal, vam vera“… Ako njihov blagoslov prizovete, a prizvaćete ga ako to budete radili s ljubavlju, bez pomisli na nezasluženu korist, ili, ne daj Bože, kakvu prevaru, onda će Gospod nisposlati blagoslov Svoj na vas, na domove vaše, na poslove vaše, na čeljad vašu. I na sve nas koji se sve ove godine trudismo da ispunimo Zakon Gospodnji, jedući hleb nasušni u znoju lica svojijeh.

Popodne se vratih svojim „Kazivanjima“. Pišem prolog za priče iz Stevanovića džemata: „Elem, beše naraštaj jedan na razmeđu epoha. Naraštaj koji je stasavao uz žižalicu i ognjište nad kojim su visile verige. Kraj tog ognjišta se prenosilo predanje. Mudrost. Pouke. Sa oca na sina. Sa đeda na unuke. Mnoge lekcije su tu, uz pucketanje vatre, naučene. I ona najvažnija: Boga se boj, i zapovesti njegove drži, jer to je sve čoveku. Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla. (knj. Propovednikova 12.13,14)

Autor je vernik, privrednik i pisac iz Čačka, bivši istaknuti socijalistički funkcioner