„Nisam je udario, ne znam, možda, jednom, dva puta“: Kako izgleda rad sa počiniocima nasilja?

Za njih to što tuku svoje žene ili partnerke, što ih čupaju za kosu, šutiraju, dave, i nije nasilje. Oni to nazivaju „glupom svađom“ kaže za Danas socijalna radnica i porodična terapeutkinja Gordana Petronijević, koja već skoro 14 godina gradi iskustvo rada sa počiniocima nasilja.

„Nisam je udario, ne znam, možda, jednom, dva puta“, „to nije bilo ništa strašno“, „da ona nije zvocala i da mi nije to rekla, ja to ne bih uradio“, „da nisam popio…“, „da nisam bio umoran“… sve su to strategije odbrane većine nasilnika na početku procesa koji treba da ih uvede u prihvatanje odgovornosti i menjanje ponašanja, što je deo specijalizovanog programa rada sa počiniocima nasilja. Reč je o složenom procesu rehabilitacije nasilnika koji se do skora organizovano sprovodio u Kragujevcu u okviru Centra za razvoj socijalnih usluga „Kneginja Ljubica“, odnosno Savetovališta za brak i porodicu.

Od nedavno, međutim, sve se svelo na individualni rad sa ponekim od počinilaca. Od 11 gradova i opština koji su, samo pre nekoliko godina organizovano sprovodili ovaj program ostala su samo četiri i među njima nije Kragujevac. Opstali su Beograd, Bajina Bašta, Užice i Vršac, iako i ovi programi rade sa ograničenim kapacitetima i suočavaju se sa brojnim izazovima.

Prestonica Šumadije je, inače, još 2010. godine, kao prva u Srbiji počela sa radom sa počiniocima nasilja. Program je nastao kao rezultat saradnje Tužilaštva i Centra za socijalni rad. Već naredne godine uz podršku Vlade, rad se proširio na nacionalni nivo, u šta je bilo uključeno 16 stručnih radnika iz Beograda, Niša i Kragujevca. Oni su učili od svojih iskusnijih kolega iz Norveške, nakon čega su akreditovani programi obuke za rad sa počiniocima nasilja u partnerskim odnosima i sa profesionalcima koji rade sa počiniocima nasilja.

Sredina druge decenije XXI veka bila je period velikog entuzijazma. U Kragujevcu je formirano i neformalno nacionalno udruženje Nacionalna mreža za programe rada sa počiniocima nasilja u porodici – „Opna“ za program rada sa počiniocima nasilja, sa ciljem da se ovakvi programi zakonski definišu i postanu deo sistemskog odgovora na nasilje u porodici, međutim to se do danas nije realizovalo. Izostalo je, skoro sve i zakonska regulativa i podrška nadležnih ministarstava i stabilnost finansiranja. Tako se i u Kragujevcu izgubio kontinuitet rada sa nasilnicima.

Pre dve godine radili su to projektno u saradnji sa Evropskom mrežom za rad sa počiniocima, poštujući najvažnije standarde saradnju sa centrima za pomoć žrtvama i saradnju sa nevladinim organizacijama koje se ovim bave, konkretno u Kragujevcu „Oazom sigurnosti“, ali projekat je prošao, a ostao je samo individualni rad, sa ponekim pojedincem. Kada je reč o organizovanom radu sa nasilnicima prvi korak je da počinilac prizna i prihvati da to što je uradio jeste nasilje.

– Moram da kažem da mnogi od njih to ne vide kao nasilje, i ne prepoznaju svoju odgovornost – Svi počinioci nasilja imaju jako razvijene strategije da bi opravdali svoje ponašanje. Kako mi kažemo, prvo se stide, neprijatno im je o tome da govore, najradije bi da zaborave to. Ta taktika aktivnog zaboravljanja je nešto što vrlo rado primenjuju. To ih sprečava da preuzmu odgovornost i ponovo ih odvlači u nasilje. Tek nakon prihvatanja odgovornosti dolazi drugi važan korak, da to objasne ličnim faktorom: „To je zato što ja imam problem“; „To je zato što ja tako reagujem“; „To je zato što ja hoću da imam kontrolu“. Ovo je mnogo važan korak na kome se dugo radi. E, kada dođemo do toga onda počinjemo da ih suočavamo sa posledicama onoga što su uradili. Krajnji cilj jeste upravo to, da prihvate posledice svog čina, i da promene način na koji razmišljaju o partnerskim odnosima, rodnim ulogama i svojoj odgovornosti, naglašava Petronijević.

Nacionalna mreža OPNA je prerasla u udruženje profesionalaca koji se bave nasiljem i motivisani su da razvijaju programe rada sa počiniocima nasilja. Aktivan je član Evropske mreže za programe rada sa počiniocima nasilja. Program rada sa počiniocima nasilja, podrazumeva šestomesečni rad sa više grupnih sesija. OPNA je u saradnji sa nevladinim ženskim organizacijama, Republičkim i Pokrajinskim zavodom za socijalnu zaštitu definisala nove standarde za rad sa počiniocima (2018) koji podrazumeva godinu dana kontinuiranog rada sa počiniocima i godinu dana praćenja, koji su uz podršku UNDP-ja pilotirani u Kragujevcu, Novom Sadu, Bajinoj Bašti, Leskovcu i Nišu.

Iako je među institucijama prihvaćena ideja o potrebi ovakvih programa, podaci o njihovoj rasprostranjenosti, kvalitetu, karakteristikama i efektima se ne prate i ne prikupljaju, niti su deo sistemskog odgovora na nasilje nad ženama i decom relevantnih državnih ustanova i institucija. Sa druge strane, rad sa počiniocima nasilja, kao deo integrativnog, sistemskog odgovora društva na nasilje, je važan iz više razloga: žena u najvećem broju slučajeva obnavlja zajednicu sa počiniocem i nasilje se nastavlja, muškarac ulazi u novu zajednicu, u kojoj najčešće ponavlja nasilje, nasilje se transgeneracijski prenosi, a novčane i zatvorske kazne utiču negativno na celu porodice i često nisu efikasne u smislu promene ponašanja.

One se, po rečima Gordane Petronijević istovremeno sprovode i na „na dva fronta“. Na jednoj strani se radi sa počiniocima koji se uključuju u grupu, a na drugoj se nezavisno radi sa ženama ili bivšim partnerkama tih počinilaca i koordinirano i kontinuirano procenjuje rizik od daljeg nasilnog ponašanja. Cilj je sprečavanje nasilja i povećanje sigurnosti žrtava nasija kroz procenu rizika i upravljanje rizikom od ponavljanja nasilja. Rizici ponovnog nasilja su brojni, i ne retko dovode do ubistva partnerki: prekid bračne zajednice, uspostavljanje novog partnerstva žrtve, nova trudnoća…

I specijalni pedagog Boris Herman, iz kragujevačke Kancelarije za prevenciju nasilja, Centra za socijalne inovacije i integracije koji je neko vreme i sam bio uključen u program rada sa počiniocima nasilja, ima iskustva sa manipulativnim i rizičnim ponašanjima nasilnika. Ipak, čvrsto veruje da je moguć preobražaj, i to naročito kada suoče nasilnike sa trpljenjem dece.

– Ima jedan norveški film koji im se prikazuje u okviru teme Otac i dete, koji ih najčešće pokreće na promene. Gledao sam kako se mnogi lome dok gledaju taj film i počinju da plaču. Često to bude okidač da rade na sebi, jer je mnogima od njih važno da budu dobri roditelji.
Herman govori da je imao prilike da sretne parove kojima je ovaj tretman „spasao brak“, koji su ponovo zajedno i čije je partnerstvo sada „zdravo“. Socijalna radnica Gordana Petronijević je malo skeptičnija prema tome i ističe da povratak u bračnu zajednicu nije cilj, već da se nasilje prekine, počinilac shvati svoju odgovornost i posledice svojih činova i da se obezbedi bezbednost žrtve.

Muško nasilje nad ženama može se zaustaviti jedino promenom ličnih i društvenih patrijarhalnih i diskriminatornih stavova koji degradiraju žene i devojčice, i tolerišu i opravdavaju nasilje nad njima. Za kraj treba istaći da ovaj program rada sa počiniocima nasilja podrazumeva samo rad sa muškarcima koji su nasilni prema svojim partnerkama ili bivšim partnerkama. Prevencija nasilja dece prema roditeljima, nasilja brata prema bratu, nasilja prema deci i slično još uvek nije razvijena u našoj zemlji.