Rad sa puno slobode, a ne sa malo para

U jednom od njih, gde je baš hrabro cimao, nastao je LJubavni slučaj ili tragedija službenice PTT, remek-delo jugoslovenske kinematografije koje, kad se pogleda i 50 godina kasnije, a toliko će napuniti ove 2017, ne stari nego ostaje svevremeno svojom kreativnom snagom i energijom, hrabrošću, inovativnošću…

Treba biti lud pa nastaviti dalje sa cimanjem na istu temu, a to je uradio, ko drugi do reditelj Milutin Petrović, na čiju inicijativu je napravljen prvi takozvani domaći rimejk pod nazivom LJubavni slučaj.

Kad je Milutin objasnio Makavejevima šta želi da radi i da za reinterpretaciju Slučaja želi da angažuje devet studenata svoje škole Preditor, oni su počeli da se valjaju od smeha uz opasku – E znali smo da si lud, ali da si baš toliko…

Bojana Makavejev još je, uz smeh, dodala – Ma važi, samo ti piči, Milutine!

Za tri meseca i bez honorara, studenti i njihov trener, kako za sebe kaže Milutin Petrović, snimili su film koji će premijerno biti prikazan 26. januara u Domu omladine Beograda, a posle toga na Festu. Prethodno, na festivalu Meta filma na Kolarcu, jedan za drugim prikazani su original, a potom i prvi takozvani domaći rimejk. U publici je bila ekipa filmskih posvećenika – Lazar Stojanović, Slobodan Šijan… a njihove reakcije kojima su počastili Petrovića svele su se na onu iskrenu ljudsku – Dobar ti, bre, ovaj film…

Međutim, kad se ovo ostvarenje odgleda, ne dobija se utisak tipičnog rimejka, iako ima sve narativne slojeve koji se ređaju u nelinearnom toku kao i kod Makavejeva. Podsetimo, u originalu prvo ide kriminalističko-forenzičarski momenat – pronalazak ubijene Izabele (Eva Ras), službenice PTT, sledi igra zavođenja u kojoj ona dominira i razvoj ljubavne priče između nje, ovdašnje Mađarice, i Ahmeda (Slobodan Aligrudić), Muslimana, člana partije i sanitarnog inspektora za istrebljivanje pacova. Zatim njihova ljubav biva stavljena na probu i završava tragedijom. U ovom crnotalasnom ostvarenju prvi put se pojavljuje golotinja u domaćem filmu, zapečaćena čuvenom scenom crne mačke na belini tela Eve Ras. Uz sve to rođen je radikalni postupak montaže – srpski rez. Imenovao ga je i definisao Branko Vučićević, a podsećanja radi, njegova poenta je u spajanju nespojivih momenata, igranog filmskog materijala sa postojećim dokumentarnim i arhivskim. U toj pukotini – rezu, gledalac je pozvan da sam stvara svoje asocijacije i značenja – da komunicira sa filmom.

Forma rimejka se, međutim, uglavnom primenjuje iz komercijalnih razloga, da se prevashodno dopadne publici. Na to nisu pretendovali ni Makavejev ni Petrović, ali i dalje nova verzija filma ostaje eksces u domaćoj kinematografiji, u najboljem smislu te reči.

Milutin Petrović bavi se i muzikom, pa zato njegova rečenica Da je Makov film pesma, moj bend bi je svirao, u velikoj meri objašnjava kako on poima reinterpretaciju kultnog originala. Milutin je LJubavni slučaj prozvao cover filmom, po bendovima, i doživljava ga kao stvar Dušana Makavejeva koju je sa svojim kolegama skinuo i izveo je kako su znali i umeli.

„U stvari, tehnološki to ima veze sa estetikom filma“, kaže Milutin za Danas dodajući da je „film kao medij vezan za tehnologiju, što dovodi do toga da ga je sve lakše snimiti, a što nas dalje dovodi u situaciju da će uskoro filmadžije tehnički biti slični bendovima. Znači, njih petoro se skupi, svi imaju instrumente i mogu da odsviraju šta god hoće. E sad, moja logika je bila da napravimo zajednički film. Ako više ljudi radi film i ukoliko krenemo ni od ničega, nećemo se nikada ni uskladiti. To je kao kad se skupi bend i, ako u njemu svako krene da svira svoje autorske pesme, dok oni ukače šta u stvari hoće… Ali, obično se okupe oko toga što vole sličnu vrstu muzike i krenu da drndaju neku od pesama koja im se sviđa i tu se nađu“.

Ovo je znači ljubavni filmski slučaj – konstatujemo.

„To je to“, odvraća Milutin. „Znači, neki bend bi se skupio zato što njegovi članovi vole Sonic Youth a neki zato što vole Nirvanu. Mi smo se skupili oko toga što volimo Makavejeva“, precizira on.

Poštena reinterpretacija crnotalasnog originala zahtevala je od njegovih autora da učine priču savremenom i pokušaju da budu subverzivni. U tom smislu je zanimljivo da je kod Makavejeva na snazi pošast pacova, a kod Petrovićevih učenika pošast migranata. Tu je i niz drugih stvari koje iznova otvaraju pitanja o tome kako se danas na subverzivan način osvaja sloboda i da li je i u kolikoj meri subverzivnost trenutno moguća.

Na pitanje da li je fer zbog gledalaca nastaviti sa otkrivanjem još nekih zanimljivosti koje se recikliraju u LJubavnom slučaju, Milutin odvraća – Ma, spojluj koliko god hoćeš…

Dakle, u filmu su prisutni snimci Gej parade, protesta Neda(vi)mo Beograd, rušenja u Hercegovačkoj, a tu je i crkva. „Bože, spasi našeg gradonačelnika i njegove saradnike (peva imitirajući). To nismo mogli da ne stavimo“, kaže Milutin. „Nije poenta u tome šta smo mi uzeli, već da bi obradio Makov film iz 1967. moraš da pokušaš da budeš na njegovom nivou što se tiče hrabrosti, slobode i angažovanosti. U stvari, prva ideja subverzivnosti tog filma iz 1967. bila je u tome da se radi o ženi koja slobodno vodi ljubav, koja nije paćenica iz patrijarhalne zabiti, nego je nova žena. NJena golotinja i činjenica da dve žene pričaju o je…nju su, pretpostavljam, bili skandalozni krajem 60-ih, u puritanskoj zemlji, u kojoj dvostruki narodni heroj i večiti predsednik Republike ima ženu 36 godina mlađu od sebe. To licemernim skotovima nije smetalo, ali im je, recimo, smetalo da je Eva Ras gola“, podseća Milutin. On dodaje da je proces rada na filmu počeo time što su svi prvo pogledali original, a u nastavku su se neretko suočavali s vrludanjima.

Prva ideja je, kaže sagovornik Danasa, bila da novu verziju pretvore u gej priču. „Ali se onda desilo nešto jako zanimljivo i u tome jeste vrednost kad se rade ovakve stvari. Svi su prvo rekli – super, hajde da bude gej priča, a onda smo se upetljali u dva problema. Zašto bi to bila muška gej priča, hajde neka bude ženska gej priča. Međutim, mnogo veći problem je bilo pitanje da li je danas, 2016, kad smo mi radili ovaj film, gej priča nešto subverzivno ili ona ide niz dlaku fondovima i kinti, koja ulazi ovde. Znaš, ti kad vidiš pozorišnu predstavu koja se bazira na homoseksualnosti, ti zaista dok je gledaš kažeš aha, ovo, zaista, iritira Dveri i radikale i, okej, zato je dobra što je subverzivna. Ali u isto vreme, ti vidiš da su oni ljigavci koji se podvlače pod kintu koju će da dobiju za takve teme. U tom grmu leži zec subverzivnosti“, ističe Milutin.

On kaže da je po tom ključu ideja subverzivne umetnosti praktično sasečena u korenu. „Danas si stalno u makazama. Sve su mangupi provalili. Za svaku varijantu imaju vetar koji im duva u leđa. Svaka stvar je pokrivena socijalno prihvatljivim tumačenjima“.

Vraćamo se na temu seksualnosti koja je obrađena na drugačiji način u novoj varijanti filma – u vidu alternacije ženskog Ahmeda i muške Izabele. „Tako smo, zapravo, napravili kompromis između heteroseksualnog i homoseksualnog, i muškog i ženskog kod homoseksualnosti. To nam se svima dopalo kao priča koja govori da je ljubavni slučaj zapravo – ljubavni slučaj“, kaže Milutin.

Komentarišući sopstvenu poziciju takozvanog garažnog reditelja, on se opet poziva na muziku, to jest, garažni rok. „To je to, sviraš malo na lošim gitarama i ne izdaješ za velike kuće, radiš užasno slobodno i onako kako ti hoćeš. U tome je poenta i garažne kinematografije. Ovi koji nas ne vole, pokušavaju da nas uguraju u varijantu da naše filmove nazivaju mikrobudžetnim i da smo mi oni što rade za malo para. A nije uopšte stvar u tome, nego da radiš sa puno slobode, a ne sa malo para. Garažni film možeš da napraviš i sa mnogo para pod uslovom da zbog njih nisi ušao u samocenzuru kako bi ih dobio“.

A ceo problem današnje kinematografije je u autocenzuri, smatra sagovornik Danasa. „Mislim da pre nego što upišu fakultete, svi su već samocenzurisani u pravcu da rade kako se to od njih očekuje, a kamoli kad smišljaju ideju, a kamoli kad realizuju filmove. Nešto što čini današnju umetnost mi je stvarno odvratno. Prezirem je već decenijama zato što je žigosana oportunizmom ljudi koji, u stvari, nisu u korenu onoga što jeste umetnost, nego su u akciji bavljenja time da budu umetnici, da su u umetničkom svetu, na oktobarskim salonima, u udruženjima, fondovima i tako dalje. Ali umetnost nije to. Svi znamo šta je umetnost. To je ono što te pozvalo kad si bio klinac. Neko vrlo konkretan te je pozvao. Ja mogu da rekonstruišem i tačno znam da je mene pozvao Modiljani. I užasno sam obavezan prema Modiljaniju. Tačno znam šta me je uhvatilo i odvuklo u taj tamo mrak“, tvrdi Milutin.

Na zapažanje da LJubavni slučaj sadrži vrtlog omaža unutar omaža i referenci unutar referenci, te da sve to skupa ostavlja utisak da se u ovom svetu istorijski i kulturološki ništa naročito nije promenilo, Milutin objašnjava da je sve isto, a da živimo u iluziji da smo bolji od onih pre nas. „Svi mi, recimo, mislimo da je naš seksualni život neuporedivo bolji nego seksualni život naših baka i deka. Jel tako? Ti uvek misliš jao, što je meni super a jadna baka se baš mučila. A to naprosto nije tačno i to je iluzija u kojoj živimo. U prilog tome govori, na najdirektniji način, činjenica da je golotinja i dalje tabu“, ističe sagovornik Danasa. „To je potpuno šokantno. Kad bi te danas neko pitao, da li je golotinja tabu isto kao 1967, svi bi odgovorili pobogu, pa nije, naravno, a zapravo i dalje postoji identičan tabu. Shvatiš neke zamke, da upravo ta kao sloboda, koju je civilizacija do danas osvojila, jeste u stvari licemerna sloboda. Ti misliš da živiš u slobodi a zapravo te ona sprečava da budeš protivnik zla. Ti kao da si anesteziran u današnje vreme. To smo, recimo, otkrili – koliko su Makove figure, koliko su ti njegovi srpski rezovi bili oštriji, ubojitiji, koliko su dublje ulazili đavolu u srce, za razliku od danas“, konstatuje Milutin.

Poseban pečat novoj verziji filma daje izbor muzike, što je takođe zanimljiva situacija jer autori LJubavnog slučaja mogu uvek da se pozovu na to da je reč o studentskom filmu u kojem postoji pravilo da se mogu koristiti materijali za koje inače nemaš prava. Milutin objašnjava da je to pokazna vežba, zato što je Makavejev 1967. živeo u diktaturi, svet je bio na mnogo nižem stepenu razvoja nego danas, a on i ljudi tog doba su mogli da upotrebe najneverovatnije materijale i da ih niko ni za šta ne tuži. U današnjem svetu u kojem smo navodno slobodni, u stvari ništa ne smeš dok ne pitaš za prava, neku agenciju ili advokata. „To je jedno ludilo u svetu pod firmom da je sve regulisano. Zato smo iskoristili taj zahvat. Da pokažemo kako je Maku bilo. I kako je super kad ja ovako – cap, srežem, i, pustim Dejvida Bouvija u filmu. Opaa! Ili kad srežem na Ditu Fon Tiz. Mak je to mogao 1967, a meni sad kažu pa tužiće vas… Hajde, neka nas tuže. Hajde malo da se igramo. To je umetnost, kad pipaš negde gde ti ne daju da pipaš. To je ideja“, zaključuje Milutin Petrović.

Preditori bez honorara

LJubavni slučaj nastao je u okviru škole Preditor Milutina Petrovića. Ime škole je nastalo skraćenjem engleskih reči producent, scenarista, režiser, montažer. Sve ovo u jednoj osobi. A preditori Ljubavnog slučaju su Sava Reljin, Daniela Ćeranić, Zorica Svetličić, Gorana Cvetković, Aleksa Borković, Petar Mitrović, Đorđe Cvijović, Jelena Antonić. Nataša Pavlović je radila montažu na “ Ljubavnom slučaju“ i zajedno s Milutinom Petrovićem bila „trener“ preditorima. Kostim su radile Milica Požar i Nena Šmitran, zvuk Vitomir Milićević. Glavnu glumačku postavu čine Ljuma Penov, Albin Salihović, Ana Todorović Diallo, Marina Bukvički, Anđelko Beroš, Aleksandar Meda Jovanović i drugi. Svi su radili ne samo bez honorara, već i bez ikakvog budžeta.

Istorijsko burgijanje’]

Učinci nove verzije filma zanimljivi su, naročito ukoliko se jedan za drugim pogledaju original i takozvani rimejk. Kadrovi koji vas flešuju iz oba filma slivaju se neretko u emotivni rez. Takav jedan nastaje između dokumentarnog materijala kod Makavejeva u kojem se uništavaju crkve i sa njih skidaju krstovi i scene burgijanja oko spomenika Dimitriju Tucoviću koji se uklanja sa Slavije 2016 godine.