Rada Đurić: Svakoj vlasti bih oduzela moć, a svakoj moći vlast

Zato verujem u to da je svako neko, samo možda nije svestan toga – konstatuje Rada Đurić, novinarka i autorka emisije „Da sam ja neko”. Pre intervjua, kaže da nema potrebe za pitanjima unapred. „Razgovaraćemo…”, poručuje srdačno i potvrđuje da je neposrednost koju emituje na televiziji autentična. Nema ništa protiv ni kad njoj postavljaju pitanja ljudi koje sreće. Obično tako i počinje svaki njen susret, sa „Gde si, Rado?”. Sad je na televiziji N1, i Rada i ekipa njene emisije „Da sam ja neko”, koja se u novoj sezoni emituje radnim danima, osim petkom od 22.30, i donosi niz uzbudljivih priča o najrazličitijim ljudima, njihovim sudbinama, bitkama, žudnjama…

Kažete da je svako neko?

– Naravno, samo ukoliko nije samo sam za sebe neko. Naši neki su oni što su sami sebi neki, i tu je naš problem, naša zamena teza. Ne možeš ti sam sebi biti neko. Ti si neko, da se razumemo, ako si neko i meni. Ne možeš biti samo sebi. A takvo je vreme sad u kome se nameću pravila, taj folklor, da sam ja samo sebi neko jer svašta sam u životu prošao, pa evo meni trenutka da i ja sebi budem neko. Pogrešno, jer kratko traje, a i nemamo koristi od toga, a neće je imati ni ti koji tako misle. Jer kad budeš sam sebi neko pet minuta, toliko i traješ. Šta ćeš posle?

Kad ste formulisali koncept emisije, da li ste i pred sebe stavili tu uslovnu rečenicu „da sam ja neko…” i ako jeste, šta je tada bio vaš odgovor?

– Prvo sam sebe to pitala. „Da sam ja neko?” – šta bih, kako bi izgledao moj život, naš život, kako bi izgledali ova zemlja i društvo? Pitala sam se šta bih promenila u svojoj kući, porodici i shvatila sam da bih ja oduzela svakoj vlasti moć i svakoj moći vlast. Vlast je instrumentalizovana moć ali u legitimnim okvirima, a moć je surova i u njenoj definiciji je da je sve dozvoljeno, da namećeš svoje po svaku cenu. Pomešano sa vlašću, onako kako je mi doživljavamo i kako se nama servira, posebno u zadnjih deset godina, pogubno je za svako društvo i za budućnost. To je podtekst moje emisije. Obični ljudi koje srećem isto tako misle… Ovde je namerno izostavljena ta pretpostavka da si vlast i da imaš moć, nego je fokus na tome da si neko zato što većina ljudi misle da su niko i da ne mogu da utiču, a želeli bi…

Radeći na emisiji sretali ste sa različitim ljudima, imate li neka zapažanja o tome za čime žude. Da li ih zanimaju afere vlasti, bave li se politikom?

– Ne pričam ja sa njima o aferama. Gledam njihove pojedinačne priče ali mi se čini da su ti ljudi, barem oni koji sa mnom pričaju, prepušteni sami sebi i da više ništa ne očekuju. Istovremeno, oni se ne mire i pokazuju svima nama da uljuljkivanje u to da ništa nije moguće ne stoji. Junaci emisije „Da sam ja neko” to stalno demantuju. To su potpuno obični, divni, prosečni životi, koji se nisu predali. To su ljudi koji su za svog života napravili neke male stvari i sitne korake. Napravili su ih tako da nisu samo sebi neko, nego i drugima. Ja, dok radim emisiju, idem i tako učim od njih. Nešto učim, a nešto što sam zaboravila se podsećam.

Dok radite, imate li ponekad tremu i da li je veća kad komunicirate s poznatima ili kad razgovarate s takozvanim običnim ljudima?

– Nemam tremu ali imam odgovornost i obavezu pred ljudima koji nikad nisu pred kamerama. Jer su to ljudi koji su ranjivi, koje ćete, ako ih na bilo koji način predstavite u kontekstu koji nije njihova duša ili da to nije ono što su želeli da kažu, izneveriti. Zato mi je mnogo važno kad se napravi epizoda i kad se odgleda da ih ja ili neko iz ekipe pozove i da kažu svoje utiske. Ne šaljem im na autorizaciju, jer mi veruju. I hvala bogu, ja sam sigurna da dosad nikog nisam izneverila ali to je tih 30 godina iskustva i jedan dan. Sve u životu može da se sakrije, ali ne od kamere. Iako možda nekom deluje „našminkaću se, pa ću biti neko drugi„. Nema trika, dobar gledalac i ljudi, koji još uvek imaju duše, a ima nas, tačno znaju ko prebaci rampu i zašto. Ako sam možda u životu nešto i pogrešno uradila, publika mi je praštala jer je znala da to nije bila zla namera. To su važna ljudska poverenja. Verujem da sam s njima izgradila pošten odnos. Kad dođem u neko selo svi me znaju, odmah počinjemo da pričamo…

Koje replike vaših sagovornika na pitanje „da sam ja neko” biste izdvojili?

– Bilo je mnogo izuzetnih ali recimo Rale Milenković mi je rekao: „Ja bih ukinuo novac„. Meni to nikad ne bi palo na pamet, a on je meni to i obrazložio. Rekao je da „možda ne moramo baš da ukinemo novac, možda možemo svakom da damo po milion, pa nek svako to rasporedi kako zna i ume„. Kad sam pričala s Goricom i Draganom, Gorica je rekla da bi njoj značilo da se uspostavi neki sistem i red, a Dragan je kazao da je strašno i da je sramota da u 21. veku neko bude gladan. Mi to znamo, ali kad neko to tako izgovori, vi stvarno osetite kolika je to sramota da ljudi bilo gde na planeti nemaju da jedu. To je sramota svih nas. Zatim, razgovor sa prodavcem nadgrobnih spomenika na buvljaku pored Požarevca i kad na kraju te epizode kaže: „Nije u redu da spomenike prodajemo na buvljoj pijaci. Nema tu dostojanstva”. I ima jedan odgovor koji me je iznenadio i trgao. Moj divni beskućnik Sava je, dok smo razgovarali u Tašmajdanskom parku, na moje pitanje – da si ti neko, šta bi uradio, u sekundi, bez razmišljanja, odgovorio: „Da sam ja neko, ja bih sve klupe u Beogradu tapacirao i sproveo grejanje”. Njegov odgovor je pun simbolike. On govori o tome koliko mi u stvari ne poznajemo jedni druge… Taj beskućnik brine o drugim beskućnicima. Ja sam uverena u to da bi se, kad bi svaka vlast bila oslobođena moći a svaka moć vlasti, te male želje i male energije realizovale. I, evo, to može da bude program neke političke stranke?

Da li je neko od ljudi, s kojima ste razgovarali, posebno uticao na vas ili vas možda promenio?

– Mene su oni svi pomalo promenili. To znam i po ekipi naše emisije. Recimo, profesorke iz Ćuprije, koje su izgubile svoj posao. Snimali smo po kiši, a one su se skupile sa tom energijom i verom u pravdu i u svoje pravo na bolji život. Kad s njima sedneš i pričaš, kao i s mnogim drugim ljudima ovde, ne možeš da odeš kući i kažeš: „Baš me briga”. Da ne govorim o deda Radu koji nas je svemu naučio. Mi pričamo o tome da nešto ne može, a njega čoveka proglasili za retardiranog. U vreme kad se njemu to desilo, svi te gledaju kroz tu etiketu. Tako te vidi celo selo. A deda Radu su proglasili retardiranim zato što njegov otac nije imao računicu da on ide u školu jer mu je trebao svinjar u kući. Da ga ne bi plaćao, sina je proglasio retardiranim, iako je deda Rada sam naučio da piše. On se sam opismenio, uz svinje i ovce, naučio je da svira frulu i apsolutno sam naučio nemački jezik kojim i dan danas podučava decu u svim selima oko Martinaca. I, evo štampamo mu knjigu, to je ekskluzivna informacija. Uz divne ljude koji su pomogli i o tome će biti posebna epizoda.

O čemu govori deda Radina knjiga?

– On je napisao knjigu o Martincima u stihu. Knjiga ima oko 200 strana, rukom je pisana i bila je deda Radina želja da je za života objavi. Pokušavao je nekoliko puta da mu se odštampa, nije bilo zainteresovanih. A znam, kad sam odlazila odatle da sam pomislila: „Bože, da sam ja neko možda bih mogla da pomognem da deda Rada doživi da svoju knjigu vidi„. I, eto uspeli smo. Deda Rada će imati svoju knjigu. Što da ne, zaslužio je, oko čega se sve pomučio sam. Možda možemo malo da mu pomognemo i učinimo i mi nešto za njega…

Poznajemo li se?

Sumirajući prošlost i to kako se ona odražava na aktuelnu društveno-političku situaciju ovde, Rada Đurić između ostalog konstatuje da smo se više bavili drugima nego nama samima i da smo zbog toga mnogo toga propustili. „Mi zapravo nikad nismo definisali svoje nacionalne interese. I sve ove godine proveli smo u želji da stignemo nekoga, da budemo negde, da budemo nečiji, a nismo imali vremena da se bavimo nama samima. Mislim da zato sada plaćamo ceh za sve što je propušteno. Verujem u to da ima uvek vremena da se stvari promene ali za to je, za početak, potrebno da se prvo poznajemo. A ja imam utisak da se mi ovde ne poznajemo. To što vlast nikad nije naročito želela da se bavi svojim podanicima i nije ništa nepoznato, ali da i opozicija ne poznaje svoje buduće glasače to ne mogu da razumem”, kaže.