Rade Ranković (Glas Amerike): Dve decenije sa etiketom

Odgovor je svakako „da“, ali je teže odrediti, to jest izmeriti „koliko“ utičemo! S obzirom da su i političari u neku ruku građani, pa čak i ovi političari na vlasti – tim „građanima“ su pre svih potrebni ovakvi mediji, kako bi znali šta se zaista događa oko njih. Idealizovana i jednostrana slika koju širi vlast preko svojih medija može da zavara i same političare, zbog čega su oni redovni posetioci medija koje prozivaju da su izdajnički.

S druge strane, ohrabruje i to što građani sami znaju da prepoznaju važnost profesionalnih medija, u šta sam se lično uverio tokom trajanja pandemije. Radio sam u nekoliko navrata ankete u Beogradu o raznim temama u vezi sa korona virusom i par puta su me građani pitali za koga radim, kome daju izjavu. „Za Glas Amerike“, odgovorim, na šta je usledio odgovor – „Onda može. Neću da imam veze sa ovim tabloidima!“

I običan svet počinje da prepoznaje važnost profesionalnih medija i ma koliko da je to spor proces, stvari ipak idu u dobrom pravcu.

D: Da li vam je lakše ili teže zato što radite za „strani medij“, tj. strani ste „plaćenici“ po definiciji još iz devedesetih?

Više od dve decenije živim i radim sa etiketama „strani plaćenik“ i „domaći izdajnik“, pa mi one odavno zvuče kao stari vic koji svi znamo i koji nikome više nije smešan. I danas kada se to ponavlja, sa dozom pretnje koja uvek ide uz ove etikete – opet je stari vic.

Teško je u ovom teškom vremenu objasniti tu vrstu rasterećenost u poslu – koju imamo kao „strani plaćenici“, kada ste ograničeni samo istinom i profesionalnim i etičkim standardima. Kada ne postoje pritisci da se radi ovako ili onako, da ovo ili ono možda i nije najzgodnije da se objavi, da nije najzgodniji trenutak, da će neko od gore da se ljuti…

Da nije tako – ne bih se bavio ovim poslom i odavno bih izašao iz novinarstva.

D: Gde ste i jeste li na skali izdajništva koje se bezobzirno lepi na nezavisne/profesionalne/slobodne medije?

Ovo je zapravo staro pitanje na koje može da se odgovori kontrapitanjem – ko je veći izdajnik – novinari stranih medija ili novinari raznih tabloida koji više ne znaju šta je istina, šta je vest, i koji ne shvataju koliko lošeg rade svojoj državi i njenim građanima. To što se radi u pojedinim medijima mnogo je više i opasnije od izdaje profesije, tako da o „izdajništvu“ mnogo više treba da brinu ljudi u tabloidima i sličnim medijima.

Istina je vrhunski čin patriotizma, koliko god ta istina zvučala loše, teško ili nepovoljno. Kad to shvate svi koji se bave novinarstvom – biće bolje i samom novinarstvu u Srbiji, pa i samoj Srbiji.