Rade Veljanovski: Da smo sačuvali Jugoslaviju, gde bi nam bio kraj

Moglo se desiti da te na ulici napadne nevaspitana baraba ili da ti mangup otme trotinet ili loptu. Da ti neko zavidi jer si bolji đak i jer te odrasli hvale kao dobro dete. Ali mržnje ili uvrede jer si ovo ili ono poreklom, to je bilo nezamislivo.

***

Prvih deset godina živeo sam na Crvenom krstu. U sredini Vozarev krst, oko njega trolejbusi, po neki automobil i zaprežna kola. Prizemljuše, udžerice i jedna novija zgrada sa četiri sprata preko puta. Ali, bioskop Avala i Beogradsko dramsko pozorište, ako se i tada tako zvalo. Oko parka staza. Tu sam naučio da vozim bicikl. Izmolio jedinog drugara u kraju koji ga je imao.

***

Žarka Zrenjanina 49. Avlija sa deset porodica, samo po dve sobice. Jedna česma nasred dvorišta. Ulica se odavno zove Vojvode Šupljikca. Austrougarski oficir koji je 1812. prešao u francusku vojsku i ratovao protiv Rusije, ušao u Moskvu kao okupator i dobio orden od Napoleona. Kasnije se vratio u austrijsku regimentu, a kada su u Vojvodini počeli sukobi sa Mađarima, 1848. proglašen za prvog srpskog vojvodu. Na tom položaju nije imao nikakve značajnije uspehe, a posle manje od godinu dana umro je prirodnom smrću.

***

Zašto je Šupljikac važniji od Zrenjanina? Ovaj drugi je u Banatu, koji je zbog velikog broja domaćih Nemaca bio pod direktnom upravom Trećeg rajha, organizovao otpor okupatoru i poginuo već 1942. Nikakav „komunistički zulum“ nije mogao ni tada ni danas da mu se pripiše. Borio se za slobodu zemlje. Ime ulice nisu promenili ovi što su danas na vlasti, nego oni koji su bili pre njih. Još jedan dokaz da antikomunizam može da bude gori od komunizma. U toj ulici, kao uostalom i na celom Vračaru, danas sedmospratnice, kao dokaz cvetanja urbanističke mafije koja ne poštuje zakone, a još manje urbanistička pravila.

***

Delio sam život porodice skromnih radnika, dobrih, poštenih ljudi, bez ozbiljnijeg obrazovanja. Izrazita patrijarhalnost uz naglašenu, ali površnu religioznost, mene je terala da odgovore na mnoga pitanja, od najranijeg detinjstva, tražim u knjigama, a ne od svojih roditelja. Majka je bila razočarana što mene i sestru nikako nije mogla da nagovori da svako veče sklopimo ruke i izgovorimo molitvu. Religija me nije htela, a ni ja nju.

***

Pred kraj trećeg razreda osnovne škole preselili smo se na Karaburmu. Divna učiteljica Jelena Kovačević ispratila me je rečima: „Odlazi nam najbolji đak iz razreda.“ Nisam o sebi tako razmišljao, iako je moja tetka Rada, po kojoj sam dobio ime, znala da me nazove „moj atomski naučnik“. Na Karaburmi me je dočekala takođe sjajna učiteljica Ljubica Prišić. Od tada, pa dok nisam dobio sopstvenu decu, bio sam uveren da su sve učiteljice sjajne.

***

Nekako u to vreme održavano je Evropsko prvenstvo u gimnastici. Miroslav Cerar je osvojio pet zlatnih medalja. Postao je moj idol. Sport koji razvija celo telo i um, u kome nema novca, kriminala ni divljanja navijača. Nisam bio neki veliki gimnastičar, ali pozitivne posledice višegodišnjeg bavljenja sportom osećam i danas. I sada mogu da uradim zgibove na vratilu i da vozim bicikl 40 kilometara bez pauze. Sport mi je omogućio prvi odlazak na more. Radnička deca su samo tako mogla da odu od kuće.

***

Iako najbolji matematičar u razredu, u gimnaziji sam otišao na društveni smer. Uveliko su me zanimala društvena zbivanja, pa sam se aktivirao u omladinskoj organizaciji posle čega sam se dugo godina bavio društvenim radom, uvek volonterski. Kao gimnazijalac bio sam na radnoj akciji „Bubanj potok ’69“ i jedini dobio dvostruko priznanje: udarničku značku i specijalnu pohvalu. Ko nije bio na radnoj akciji, ne zna šta je omladinski život.

***

Bilo mi je žao što prethodne 68. nisam bio na radnoj akciji na Novom Beogradu. Tada su se dogodili važni događaji baš tu, na peščanim gradilištima gde se tek ucrtavao novi deo grada. Nazirao sam šta se događa. Socijalizam mora da promeni lik. Najveći utisak mi je ostavio tadašnji rektor Beogradskog univerziteta koji je na mitingu na Slaviji izgovorio rečenicu: „Najbolji su oni profesori koji se trude da ih njihovi studenti prevaziđu.“ Kada sam mnogo kasnije došao na fakultet da radim sa studentima, od prvog dana mi je ta misao bila u glavi.

***

Zbog povrede napustio sam gimnastiku i otišao da igram folklor u „Abraševiću“. To je tada bila omiljena aktivnost mladih. Svi smo slušali Bitlse, Rolingstounse i ostale najpoznatije muzičke grupe i pevače, ali voleli smo i izvornu narodnu muziku i igru. Moje gimnastičke sposobnosti došle su do izražaja u atraktivnim ukrajinskim igrama, u kojima su bili potrebni visoki skokovi. Sa „Abraševićem“ sam narednih godina video Nemačku, Francusku, Švajcarsku, Italiju, Tunis i tridesetak gradova Amerike.

***

Dinamika političkih procesa krajem šezdesetih i početkom naredne decenije i moje interesovanje za sve to, opredelilo je moje dalje školovanje. Fakultet političkih nauka bio je moj izbor. Iako u to vreme pod jakim uticajem marksizma, fakultet je davao studentima obrazovanje na osnovu koga su mogli da razaznaju razlike u političkim sistemima, da shvate značenje i suštinu demokratije koje nema bez alternative i mogućnosti izbora. Nije se govorilo glasno, ali je svima bilo jasno da jednopartijski sistem i doživotne funkcije nisu odlike demokratije.

***

Moj aktivizam u „Abraševiću“, druženje, koncerti i putovanja, potpuno su redukovali moj društveni angažman, koji na fakultetu nije ni postojao. Na kraju treće godine rešio sam da odem na odsluženje vojnog roka, da bih posle završenog fakulteta što pre dobio posao. U dvadeset četvrtoj godini imao sam fakultetsku diplomu, odslužen vojni rok i stalni radni odnos.

***

Od septembra 1976. radim u Studiju B, koji je tada bio najbolji: Duško Radović, oka Vještica, Zvonko Pantić i drugi stariji i mi mladi: Lila Radonjić, Milorad Roganović, Dragan Kojadinović i drugi. Odlična škola za početnike.

***

Kao mlad novinar radio sam sve što početnici i treba da rade: prikupljao informacije iz fabrika, škola, domova zdravlja, komunalnih organizacija, pijaca, mesnih zajednica, opština. Vrlo brzo dobio sam zadatak da pratim rad Skupštine grada. Upoznao sam tadašnjeg predsednika Živorada Kovačevića, mnogo puta sa njim napravio razgovor i posle dužeg vremena, uprkos razlici u godinama, postali smo dobri prijatelji.

***

U Studiju B mi je bilo dobro, ali se taj medij u to vreme bavio samo lokalnim temama. Meni je to bilo nedovoljno. Pozvali su me prijatelji iz Programa 202 Radio Beograda i ja sam prešao u tu redakciju. Posle dve i po godine otišao sam na Prvi program Radio Beograda i tu osetio šta je veliki medij. U svakom slučaju, kada se setim iskustva iz Studija B, Programa 202 i Prvog programa, to je bilo neuporedivo bolje novinarstvo, na visokom profesionalnom nivou, kakav se danas retko sreće, uprkos monolitnoj ideologiji koja je tada vladala.

***

Sredinom osamdesetih počinje haos. Incidenti na Kosovu i Metohiji u kojima su žrtve bili Srbi, stvorili su nezdravu klimu i proširili je na celu Jugoslaviju. Ivan Stambolić je nastojao da se problem rešava u okviru Jugoslavije, politički i mirnim sredstvima. Slobodan Milošević nije imao strpljenja, hteo je da Jugoslaviji nametne svoju volju, a kad nije uspeo, okrenuo se protiv jugoslovenskih institucija i uzeo kosovski problem u svoje ruke. Kao novinar pratio sam odlaske Stambolića i Miloševića na Kosovo, posebno skupove u Kosovu Polju i bio svedok trenutka kada je Milošević i bukvalno i politički okrenuo leđa Azemu Vlasiju i počeo da se izražava memorandumskim rečnikom.

***

Do devedesetih bilo je sve pripremljeno za ratne sukobe. Duž puteva prema Prištini viđao sam policijska mitraljeska gnezda. Politika, Politika ekspres, Večernje novosti, pojačavali su režimsku propagandu. Jogurt revolucija u Vojvodini izbacila je iz RTV Novi Sad veliki broj najboljih novinara, uskoro se to dogodilo novinarima Politike i Tanjuga. Iz RTV Priština izbačeno je oko dve hiljade novinara, skoro svi Albanci. Televizija Beograd, kao deo RTS-a, pridružila se ratnoj nacionalističkoj propagandi. Radio Beograd je najduže odolevao.

***

Kao zamenik, a zatim glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio Beograda, sa saradnicima pratio sam najvažnije događaje u zemlji. Bilo je situacija kada po tri dana i noći nismo odlazili kući. Sa ponosom se sećam tih teških godina jer smo imali sjajnu ekipu profesionalaca, počev od direktora Nikole Mirkova, urednika Dušana Radulovića, Nedeljka Mirkovića, Slobodana Stupara, orđa Vlajića, Radeta Radovanovića, Slobodana Kovačevića, do mlađih kolega Dragana Štavljanina i Nebojše Spajića. Odlično su radili i kolege na Drugom programu, poput Svetlane Lukić i drugih, a na istoj liniji bili su i novinari i urednici Programa 202.

***

Zbog objektivnog, profesionalnog rada, Radio Beograd je u demonstracijama 9. marta 1991. godine od demonstranata dobio aplauze, a televizija je gađana jajima i paradajzom. Smenjena je kompletna rukovodeća ekipa Televizije Beograd, sa generalnim direktorom Dušanom Mitevićem, koji je na sastancima kolegijuma pozivao direktore i urednike RTS-a da se učlane u Socijalističku partiju Srbije.

***

Posle samo nekoliko meseci Milošević je konsolidovao vlast pa su u Radio Beogradu smenjeni svi koji su imali kritički ili uzdržan odnos prema ratnohuškačkoj politici režima. Od tog trenutka u redakcijama se javlja jeziva atmosfera u kojoj gledate kako se oko vas, dojučerašnje kolege i saradnici, sa kojima ste delili dobro i zlo, radosti i muke profesije, pretvaraju u surove nacionaliste, koji su spremni da bespogovorno podržavaju katastrofalnu politiku, koja razbija Jugoslaviju i unazađuje Srbiju.

***

Na mesto direktora Radija došao je dugogodišnji aparatčik Voja Mićović, a glavni urednik Prvog programa postao je bivši urednik Komunista, Milan Brkić. Zamenik glavnog urednika postao je Kosta Krainčanić, koga su upravo smenjeni urednici rehabilitovali posle dvogodišnje suspenzije zbog jedne slobodoumne rečenice koju je pustio u program. Krainčanić im je to vratio na najbrutalniji način, a isticao se tekstovima u kojima je hvalio Arkana i balvan revoluciju u Kninu. Denunciranja, šaputanja po hodnicima i glasne optužbe na račun kritičara režima, a posebno onih sa nesrpskim prezimenima, pojačane su višestruko.

***

Sredinom januara 1993. 1.100 zaposlenih iz RTS-a oterano je na prinudne odmore. Najbolji urednici, novinari, inženjeri, saradnici. Mene nisu stavili na taj spisak, jer sam bio glavni urednik. Istoga dana napustio sam Radio Beograd i pridružio se kolegama sa kojima sam dobro sarađivao. Dok je ostalima tekao staž, nas dvoje, koleginica Ivana Pribićević i ja, dobili smo odmah otkaz. Bio sam bez stalnog zaposlenja punih osam godina.

Kao zamenik, a zatim glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio Beograda, sa saradnicima pratio sam najvažnije događaje u zemlji. Bilo je situacija kada po tri dana i noći nismo odlazili kući. Sa ponosom se sećam tih teških godina jer smo imali sjajnu ekipu profesionalaca, počev od direktora Nikole Mirkova, urednika Dušana Radulovića, Nedeljka Mirkovića, Slobodana Stupara, orđa Vlajića, Radeta Radovanovića, Slobodana Kovačevića, do mlađih kolega Dragana Štavljanina i Nebojše Spajića. Odlično su radili i kolege na Drugom programu, poput Svetlane Lukić i drugih, a na istoj liniji bili su i novinari i urednici Programa 202.

Kolega Nebojša Spajić me poziva da radim u Fondaciji za mir i rešavanje kriza, u kojoj je osnovana nezavisna radijska produkcija „Doba razuma“. Emisiju smo slali u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i na dvadesetak radio-stanica u Srbiji. Svi su želeli da čuju objektivne informacije, razgovore, reportaže sa jasnom antiratnom porukom, bez mržnje i sa snažnom osudom nacionalizma.

***

Devedesete sam pregurao intenzivnim radom u civilnom sektoru i aktivnom borbom za demokratske promene. Novinarstvo nisam napustio nijednog trenutka, radeći emisiju „Doba razuma“, ali i sa ogromnim zadovoljstvom posao urednika političke rubrike u novoosnovanom DANAS-u. Napisao sam najveći broj redakcijskih komentara tih prvih godinu dana.

Oni koji su posle petog oktobra došli na vlast, dopustili su da se vrate akteri zla i sukoba iz devedesetih.

Vratio sam se u Radio Beograd posle demokratskih promena sredinom 2001, na mesto direktora. Mali broj ljudi me je iskreno pozdravio, ostali su me gledali kao uljeza. Još se osećao uticaj dojučerašnjeg režima. Početkom aprila na mesto generalnog direktora RTS došao je Aleksandar Tijanić, postavljen nezakonitom odlukom Vlade. Nisam hteo da radim sa čovekom koji je bio Miloševićev ministar i za koga sam znao da ga transformacija državne radio televizije u javni servis ne interesuje. Podneo sam ostavku i sam sebi raskinuo radni odnos.

***

Po drugi put sam ostao bez posla. Nisam očajavao kao ni devedesetih, kada sam višak slobodnog vremena iskoristio za završetak magistarskih studija. Ovoga puta sam doktorirao. I danas osećam veliko zadovoljstvo jer sam oba puta ja odlučio. Nisu me oterali, ja sam otišao. Već od januara 2001. radio sam na FPN kao nastavnik veština – radio novinarstvo. Kad sam doktorirao, broj predmeta mi se povećavao do sedam. Uživao sam u radu sa studentima. Kada je B 92, onaj stari, ustanovio nagradu „Zoran Mamula“ za radio novinarstvo, od prvih sedam nagrada, moji studneti osvojili su pet.

***

Deset godina sarađivao sam sa Visokom školom novinarstva u Sarajevu. U toj školi i profesori i studenti bili su sa područja bivše Jugoslavije. Bilo je to sjajno iskustvo, osećao sam se kao da Jugoslavija postoji, kao da je sve bilo ružan san. Kad bih se trgnuo iz takvog raspoloženja, uvek bih pomislio: „Da smo sačuvali Jugoslaviju, gde bi nam bio kraj.“ Jugoslavija je imala mane, ali je bila divna zemlja, bolja od svih koje su nastale njenim raspadom.

***

Sadašnje stanje u Srbiji nije dobro. Moj optimizam se još drži, ali ne vidim dovoljno snaga koje će nas izvući iz gliba nacionalizma, revanšizma, autoritarnosti, neobjektivnog tumačenja bliže i dalje prošlosti. Oni koji su posle petog oktobra došli na vlast, dopustili su da se vrate akteri zla i sukoba iz devedesetih. Ako i sadašnji protesti građana budu izmanipulisani, dugo nam neće biti bolje.

O sagovorniku

Rade Veljanovski rođen je u Beogradu 1952. godine. Završio je Fakultet političkih nauka na kome je magistrirao i doktorirao. Bio je novinar u Studiju B, Programu 202 i Prvom programu Radio Beograda, u listu Danas i produkciji „Doba razuma“. Pisao je za Republiku, Svet iz Skoplja, Vreme. Bio je urednik emisija i rubrika, zamenik glavnog urednika i glavni urednik Prvog programa Radio Beograda, a zatim direktor Radija. Na FPN je bio redovni profesor i šef Smera za novinarstvo i komunikologiju. Radio je u Visokoj školi novinarstva u Sarajevu i devet godina na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je nekoliko knjiga i veći broj radova u domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Već 23 godine radi na medijskim zakonima.