Radio stanica

Preduzeće se nalazi pod administrativno-operativnim rukovodstvom Sekretarijata Glavnog izvršnog odbora NSAPV-Odelenja za štampu i propagandu. Predmet poslovanja preduzeća jeste: radioemisije, zvučne propagande, nabavka, prodaja i popravka radioprijemnih uređaja i uređaja za tonfilm. Ovo rešenje stupa odmah na snagu.

Rešenje su potpisali Luka Mrkšić, predsednik NSAP Vojvodine i Dobrivoje Vidić, sekretar PK KPS za Vojvodinu.

Da je svojevrsna evropska orijentacija bila ne samo planirana već i verovatni uzrok osnivanja Radio Novog Sada svedoči najava iz Slobodne Vojvodine… Novosadska radio-stanica po svojoj jačini zaostaje možda za nekim našim i inostranim stanicama, ali… njene emisije moći će se čuti ne samo u celoj Vojvodini nego i daleko preko istočnih i severnih granica naše zemlje… A na tim granicama počinjala je Gvozdena zavesa iz koje je prodirala najžešća poratna propagandna informbirovska kampanja.

Za samo osam meseci, 29. novembra 1949, tačno u podne, oglasiće se („Ovde Radio Novi Sad“ izgovara Miloš Hadžić) radio stanica za koju, piše LJuba Živkov…“niko nikad nije rekao Radio Novi Sad, uvek Radio stanica, to beše dovoljno“. Ostaće izvesno večita nepoznanica ko je intuitivno naslutio, a ko prećutno odobrio, da zabavna muzika može biti neodoljiv mamac za premeštanje skale mađarskih, rumunskih, pa čak i bugarskih i slovačkih prijemnika na srednjetalasni 201 metar Radio Novog Sada, tek minutaža zapadnog zvuka (soft swing, sanremske kancone, holivudski hitovi…) uz dodatak prvih sopstvenih šlagera (Kraljićev Čamac na Tisi) postaje dominantna muzička matrica već ranih pedesetih.

U nedostatku magnetofona u emisionom studiju smenjivali su se Zabavni oktet Angela Vlatkovića, kvintet Bogdana Dimitrijevića DŽemsa, Trio Josipa Lorbeka, Vokalni sekstet Josipa Šmita… sve dok u augustu 1959. nije formiran Plesni orkestar Radio Novog Sada nakon čega se činilo da je samo nebo granica.

Kada neuspeli informbirovski zagrljaj Velikog brata sasvim popusti, a budimpeštanska pedeset šesta i praška šezdeset osma pređu u stanje hibernacije, Radio stanica će nezadrživo uleteti u evropske radijske tokove. Neponovljivi radijski vizionar prof. Anton Eberst će već 1970. rasuti radijske (muzičke) emisare celim tokom Dunava da bi u jedinstvenom Studiju M muzički anticipirao Magrisovo civilizacijsko putovanje Dunavom.

Festival Oj Dunave, Dunave plavi doneće u M slovačke fujare, alpske rogove i drombulje iz Nemačke, rumunske taragote i panove frule, citre i cimbala iz Mađarske… i virtuoze (George Zamfir, Toni Jordake…) koji će, bez izuzetka, naredne dve decenije ostavljati zanemelu publiku.

Već 1979. Radio stanica će krenuti u (evropsko) džez sazvučje. Do 1988, sa nekoliko izbivanja u drugim prostorima, na binu M će izaći ponajbolje što je Evropa imala: Bora Roković, Luis Sklavis, Mihalj Dreš, Ištvan Grenčo, Uršula Duzjak, Vjačeslav Ganjelin, Vladimir Tarasov, Stjepko Gut, Boško Petrović, Andre Žankvartije… ali i Čet Bejker, Lu Donaldson, Rej Braun, Art Ensembl of Čikago, Oregon…

Pripadnost Radio stanice evropskom radijsko-muzičkom bratstvu kulminiraće krajem osamdesetih poduhvatima pod kišobranom Evropske radio-difuzne unije. U junu 1988. EBU-UER Public jazz koncert: na bini M studija je 18 mladih džezera (većina je danas u vrhu evropskog džeza: trubač Hans Peter Molvaer, pijanista Rob van Bavel, saksofonista Kurt van Herk…) iz 14 zemalja sa kojima maestro Jože Privšek za samo šest dana mađioničarski pravi respektabilan big band.

U radijskom prenosu je gotovo pola Evrope. Zid se ljuljao, pašće za manje od dva meseca, a Radio stanica u grču pravi prvi, po evropskim standardima, produkcijsko-tehnički veliki rock summit u državi u posrtanju: EBU-UER Rock Festival na platou SPENS-a, sredina septembra 1989. BBC dovodi gitaristu Brendana Krokera (englesku varijantu Raja Kudera), irski RTE obećavajuće Amazing Colossal Men, iz Pešte stiže EDDA Group, iz Moskve Vladimir Kuzmin, Finci, Šveđani, Švajcarci, Holanđani… domaćin koristi diskreciono pravo da u program svake večeri ubaci svoj bend: Ekaterina Velika (verovatno najbolji koncertni nastup u prekratkoj karijeri), Lačni Franz i Bajaga sa instruktorima koji će snimke Zažmuri i Tišina objaviti na dvostrukom Neka svemir čuje nemir.

Kada je u aprilu 1990. postalo jasno da vest o padu Zida u ove krajeve ne stiže, preostalo je da se evropska epizoda Radio stanice dostojanstveno okonča. Kraj je bio ubistveno upečatljiv: poslednji Oj Dunave, Dunave plavi i EBU-UER Folk Festival: belgijski BRT šokira drombuljašima, BBC neponovljivom nordumbrijskom kombinacijom gajde-harmonika, JRT (na umoru) klapom Trogir (niko od evropskih producenata ne veruju da su samo grupa prijatelja) a norveški NRK duetom Kirsten Braten Berg, glas i Arild Andersen, kontrabas čiji kosmičko-vanvremenski odjek iznad Novog Sada i dalje traje.

Eutanazijski coup de grace zadaće Gile i Električni orgazam koji će na bini Studija M početkom 1992. ostaviti najautentičniji muzički artefakt devedesetih – (Ostali su) sex, droga, nasilje i strah.