Radivoj Šajtinac: Služiti sadašnjosti govora

Tu prepoznatljivu liniju izuzetno uverljivo sledi i najnoviji roman ovog autora – „Porcelan“ koji je objavila „Geopoetika“. Sam Šajtinac, pak, pre početka bilo kakvog razgovora, sopstvenu pesničku verodostojnost legitimiše tvrdnjom da bi najradije odgovarao u slobodnom stihu – „glatko, čisto i jasno. Porcelanski“.

– Uprkos tome što se samo pesniku ne može reći da je suvišan, jer on to već zna, od rođenja i uvek, u sebi ne mogu zauzdati pesnika koji utopistički služi „sadašnjosti govora“ sa namerom da izazove to isto, ravnopravno i nepretenciozno, i kod čitaoca. Brojne će se činjenice nasukati na pesničku sliku, epifaniju, asocijativni koncentrat, pa će misao i rečeno više biti „u toku“, a ne „konstatacija“. Može zvučati neodmereno, ali smatram da se ona neophodna mrva mikroeksplicita već nalazi u rečenici, stihu, kontekstu. Da asocira, animira, podstiče ili ne, ali kazuje ono što treba, koliko treba i kad treba. Taj tanki led, na koji navlači večno predestinirana hermeneutika, traži deo uniforme u mišljenju, logički standard, kriptografski pečat. Književnost i poezija nisu tačnost, već utopija o sadržajnoj provokaciji. Bez mistifikacije i citata, bez gubitničke prepotencije i primoravajuće samoanalize – kaže za „Danas“ Radivoj Šajtinac.

Roman „Porcelan“, u čijem podnaslovu stoji upravo odrednica „roman u slobodnom stihu“, po mnogim svojstvima, naročit je događaj u tekućoj proznoj produkciji?

– Od početka pisanja bio sam svestan rizika da je „Porcelan“ utopistička ideja o tretmanu proze gde će upravo versički implanti delovati kao ono što čini obrte i drži saradničku čitalačku pažnju. U romanu su pesme koje nisu žanrovska žrtva već dugo artikulisani delovi celine. Ovo nije proza funkcionalne, hronološke naracije. U „Porcelanu“ sam, ne po prvi put u svojoj prozi, preuzeo otvoreni, zamišljeni, ali obavezujući, na nekim mestima direktan, kontakt sa čitaocem što može značiti i slabost zebnje od receptivne verifikacije. Uostalom, sve ove autoanalitičke napomene deo su ukupnog teksta koji se drži u toj armaturi od priče, eseja, dnevnika i stihova. Čista mi je savest ako kažem da sam u samom romanu, u vezi prethodnih dilema i napomena, čitkiji, jasniji i podnošljiviji. Želeo sam da napišem knjigu koja iziskuje ponovljeno čitanje, vraćanje u odabrane delove, grafite života koji s porcelanske datosti, da ne kažem sudbine, nisu baš lako operivi. Neka mi bude oprošteno, ne krijem da sam bio predan i hrabar, a da je jedino izdavač to bio više.

Očito, porcelan je složen, intenzivan simbol koji podstiče mnoštvo asocijacija?

– „Porcelan“ je diskurzivno natkrovljen metasimbolom poništene dihotomije o čvrstoći i lomljivosti, koja nije samo vizuelno kanonizirana u svojim semantičkim odbljescima. Porcelan je paradigma o opustošenosti uporišta svake vrste, i onog do kog dopiru čula, i onog do kog dopiru svakodnevica, individua, istorija, iskustvo, mišljenje i epifanija. To je ishod desenzitivizacije, univerzalnog uspostavljanja bezosećajnosti koji se, nakon premora politike, ekonomije, nauke, filozofije, još jedino nudi poeziji da ga pominje, demistifikuje i desakralizuje. Poezija ne ulepšava i porcelan je „stanje“ fizisa koje u odvojenom stepenu manipulacije deluje kao tamno otkriće, koje prebrišu preostala fenomenologija i faktičnost života. U ovoj sadašnjosti, povod za ustuk, ustupke, pomirenje, strma glatkoća efemernosti, bestrašće i bezvoljnost, beživotnost, nisu učinak bivših rušenja i epidemija. Suicidna pomirenost svoj karakter crpi od unutrašnjeg samouništenja, nepostojanja privatnosti, indivudualnosti koja se gestovima duhovnog opstanka suočava, ne samo s nametnutim nego i prećutno prihvaćenim, primerom „strpljenja“ kao eutanazije.

Strpljivost kao spremnost na podnošenje je osobina koja se, možda, usavršava i trajanjem na domaćoj književnoj sceni gde ste vi aktivni već pola stoleća?

– Kad napišete nešto tokom nekoliko godina ili nekoliko velikih dana, upriličite to kao rukopis i pošaljete na neku adresu – najizvesniji je preobražaj čekanja u „strpljenje“. S jedne strane „strpljenja“ je uvek opravdavajuća razložnost, a s druge strane, takođe uvek neizbežna, analogija eutanazije. Mi smo u postistorijskom restoranu društvene ishrane. Ona porcelanska podloga koja uspešno, da ne kažem stoički, umesto radovanja, trpi svaku boju, temperaturu, začin, svačiji zalogaj iznad sebe s onakvim strpljenjem čekajući da stigne red na nas. Posle toliko knjiga u životu, znam da je u ovakvim situacijama svaki odgovor dobar: i da i „ne“ prekraćuje delovanje umirujućih sredstava i nervozu bliskog okruženja.

Ipak, i to se ni ovom prilikom ne može prevideti, podneblje Banata i njegova duhovna klima nadnose se nad celinom vašeg stvaralaštva, što neizbežno vodi i do paralele sa Crnjanskim?

– Zarekao sam se da nikad neću objaviti ništa s naznakom „sabrano“ ili „izabrano“ zato što o biobibliografiji najubedljivije govori onaj trenutak u kom se sreću pisac i čitalac, odajući počast bašlarovskoj „sadašnjosti govora“, ali neću zaobići tematsko obeležje priličnog korpusa mojih knjiga, a to je Banat. Moje bavljenje zavičajem nije folklorno, lecedersko, premda i takav zavičaj volim. Ne poredim se sa Crnjanskim, sa nedostižnim zemljakom. Ne krijem da mi je žao što, po svemu sudeći, neće izaći „Banatska trilogija“ koju čine moja tri kratka romana „Čehovija“, „Vez u vazduhu“ i „Sibilski glasovi“. Moj Banat je potraga za sazvežđem u pojedincu, na prelazu između 20. i 21. veka, ako su godine uopšte važne, kao i ono što o samom sebi kažem ako već nije deo stiha i rečenice.

Jedan ste od osnivača i 20-ak godina uspešan urednik zrenjaninske Ulaznice. Kakav je vaš odnos sa tim književnim časopisom danas, da li je njegova misija ispunjena?

– Sa „Ulaznicom“, redakcijom i izdavačem, nisam u kontaktu. Ne stiže mi čak ni kao poštanska pošiljka. Ali nije to bitno, bitne su slutnje da će se časopis ugasiti. Uostalom, bile su to ispunjene decenije i danas, kad trenutak ili dan prete porcelanskom opustošenošću, preostaje lična razložna volja za pisanjem, a između sebe, bližnjih, znanih i neznanih, razgovora i čitanja neka preostane, bar, ono što kaže Muzil – „ljubazna nejasnoća“.