Rađanje psihoanalitičara iz ljubavnog zagrljaja – ko je bila Marta Frojd?

U priči o Frojdovom životu, ona je prihvaćena takva kakva jeste, u suštini postojana domaćica i majka, čiji je znatan rad stvorio uslove – kako se od supruga takvih muškaraca zahtevalo – za procvat genija.

Pa ipak, ništa od onoga što je Frojd napisao ne bi nas moglo navesti da poverujemo u to. Zapravo, Frojdovi biografi, a možda ponekad i on sam, bili su u zavadi s onim što je sam Frojd smatrao primarnom ljudskom odbranom i, samim tim, samoobmanom: umanjivanje značaja žene.

Majka i supruga su toliko važne da ih treba čuvati izvan te slike, njihov doprinos je banalan i umanjen; potpomognut je istorijskom činjenicom da njihovi životi, barem do 20. veka, u velikoj meri nisu dokumentovani (jedinu pravu biografiju Marte Frojd napisala je Katja Beling, na samo 173 stranice o životu koji je bio duži od muževljevog).

Ta kratka skica podjednako je obmanjujuća (i uvredljiva), kao i nejasno priznanje da je ona morala biti izuzetno značajna žena, što je očigledno i bila. I, naravno, s obzirom na prirodu Frojdovog dela – nužna poverljivost, očuvana privatnost – izgledalo je da se njegova supruga držala u senci, a njeno prisustvo u njegovom životu bilo je krajnje zagonetno.

Ali, iako je ona odsutno središte priče o Frojdovom životu, a mnogo toga o njoj i njenom odnosu sa Sigmundom ostalo je nepoznato – ona je poput blede senke u pozadini Frojdove biografije – postoje istaknute činjenice i utisci koje je važno imati na umu u razmatranju Frojdovog života u zrelim godinama, a jedna je da je s Martom Bernajs bio u braku gotovo pedeset tri godine.

Neverovatno inteligentna i kompetentna mlada žena

Stričevi Marte Bernajs bili su vodeći naučnici; profesor Jakob Bernajs bio je poznati klasičar u Vroclavu, Bonu i Hajdelbergu, dok je Mikael Bernajs bio profesor književnosti u Minhenu, specijalizovan za Getea i Šekspira. Drugim rečima, kako Martin biograf kaže, Frojdov izbor supruge, „bio je iz intelektualnih krugova kojima je i sam težio“. Ali ona je takođe bila i iz krugova od kojih su oboje želeli da se distanciraju.

Kad je Marti bilo šest godina, njen je otac bio umešan u ono što se u porodici nazivalo „nesolventnošću“, o čemu se malo znalo, osim da je poslat u zatvor, a o tom incidentu se, izgleda, nikad nije razgovaralo, niti je Marta ikad govorila o svom odnosu sa ocem. Frojdov otac je, treba se setiti, uglavnom bio neuspešan poslovni čovek o kome su kružile „glasine“, a očev brat je završio u zatvoru zbog krivotvorenja (takođe se govorilo o Frojdovoj polubraći da su njihovi poslovi u Mančesteru „sumnjivi“, da su se pobrinuli za „porodicu“, ali verovatno „falsifikovanim novcem i menicama“).

Dakle, obe porodice mladog para bile su umešane u sumnjive poslove, te su oboje težili ka poštenoj i časnoj građanskoj respektabilnosti. Bliski odnosi kulturnih i nepoštenih – kako je nedozvoljeno i ugledno bilo neraskidivo povezano; neobična veza između Jevreja, nepošteno stečenog novca i učenja; preživljavanje i zadovoljstvo po svaku cenu – sve će to, naravno, biti tačke iz Frojdovog života koje će u svom radu detaljno izložiti.

Jasno, Marta je bila neverovatno inteligentna i kompetentna mlada žena. Imala je udobno, zaštićeno detinjstvo u Hamburgu i Beču. Njen biograf nam kaže da su u njenoj porodici „pruske vrline pristojnosti, pouzdanosti, moralne ispravnosti i perfekcionizma“, bile „karakterne osobine na koje se treba ugledati, i u tom pogledu je Marta smatrana vrlo nemačkom“.

Ali ona je takođe bila izuzetno nezavisnog duha, što bi potvrdili mnogi posetioci Frojdovog domaćinstva: „Moja majka“, primetila je njena ćerka Ana, „nije poštovala pravila, sama ih je uspostavljala“.

Martini roditelji bili su ortodoksni Jevreji, a ona je bila veoma zainteresovana za umetnost i književnost, što je privuklo Frojda – njegov prvi poklon Marti bio je Dikensov Dejvid Koperfild – i svakog dana na početku udvaranja, slao joj je crvenu ružu, uz stihove na latinskom ili nekom drugom stranom jeziku.

Bilo je to, kako se kaže, književno i u osnovi romantično udvaranje, a mi se možemo zapitati na koju bi ženu u Dejvidu Koperfildu – priči o mladom snalažljivom Englezu – Frojd želeo da liči Marta. I kako se, ako se uopšte, Frojd identifikovao s Dejvidom Koperfildom, mladićem koji krči svoj put.

Frojd je Martu upoznao 1882, kad je imala dvadeset jednu godinu, a on skoro dvadeset šest; njen otac je neposredno pre toga umro, pa se porodica našla u finansijskoj nesigurnosti. Par se upoznao u Frojdovoj porodičnoj kući, gde su Martu pozvale Frojdove sestre, njene prijateljice. Očigledno je to bila ljubav na prvi pogled; a prizor, kako ga je Frojd kasnije rekonstruisao u pismu Marti iz 1885, ima sugestivnu razigranu notu: bio je to, napisao je Frojd, „prvi pogled na malu devojčicu koja je sedela za dobro poznatim dugačkim stolom i tako pametno razgovarala, dok je svojim nežnim prstima ljuštila jabuku“, što je na njega ostavilo „trajan utisak“.

Ovde se svesno aludira na dobro poznatu priču, ali je moguće da je Frojd svoju želju za Martom doživeo kao izuzetak, popuštanje nečemu protiv svoje volje, kao kobnu i sudbonosnu posledicu (što je i bilo). To takođe čini novi par (transgresivnim) prvim roditeljima ljudske rase, što nije neambiciozna vizija. Frojd će veći deo svog profesionalnog života provesti slušajući žene kako pametno govore, otkrivajući inteligenciju njihovog govora i pitajući se šta su one želele (i u najboljem i najgorem smislu, doživljavajući ih kao devojčice).

On je, naravno, na novi način preuzeo biblijsku vezu između znanja i seksualnosti. I u smislu u kojem su obe stvari bile zabranjene zbog čudesne povezanosti.

Raditi bez preteranog razmišljanja

Frojd je očigledno podsetio Martu na njenog oca – što ju je, zanimljivo, obradovalo – i dva meseca nakon njihovog prvog susreta smatrali su se tajno verenim. Za Frojda je ovo bio trijumf iz dva značajna razloga.

Osvojio je onu koju je nazvao svojom „princezom“, iz porodice koja je imala veći društveni prestiž od njegove; dobio je devojku iz jevrejske ortodoksne porodice koja se udaje za odlučnog samoproklamovanog ateistu.

Tokom dugog i uglavnom prikrivenog vereništva, u kom je Frojd imao problem da pridobije Martinu dominirajuću majku, zatražio je od Marte da mu izveze dve „zavetne prostirke“, koje će visiti u njegovoj prilično mračnoj iznajmljenoj sobi, u bečkoj Opštoj bolnici, gde je bio na specijalizaciji.

Dva natpisa koja je tražio bila su: Travailler sans raisonner / Raditi bez preteranog razmišljanja i En cas de doute abstienstoi / U slučaju sumnje, uzdrži se! Možda je Frojd morao da se podseća da ne bude suviše znatiželjan. To su bila dva omiljena gesla mladog Frojda. Veze između rada, razuma, sumnje i apstinencije postaju zaista sastavni deo njegovog rada u godinama koje će uslediti, a moglo bi se reći da su apstinencija i rad karakterisali njegov tadašnji život.

Frojdu i Marti je bilo teško da se sretnu sami, tako da su često komunicirali preko pisama; Marta je pisala laboratorijskom asistentu na Institutu za psihologiju Ernesta Brikea, gde je Frojd radio. Ako je tajno, nezvanično vereništvo s Martom zaokupljalo Frojda u ovim godinama, on je, s druge strane, profesionalno bio sve uspešniji, imajući sreću da radi s velikim Brikeom.

„U Laboratoriji za fiziologiju Ernesta Brikea“, napisao je u Autobiografskoj studiji, „našao sam mir i puno zadovoljstvo, kao i ljude koje sam mogao poštovati i uzimati za uzore: samog sjajnog Brikea i njegove pomoćnike“.

Frojdova fraza je ovde sugestivna, muškarci koji ne pominju ženu, pružaju mir i puno zadovoljstvo. U najmanju ruku je jasno koliko je za njega u ovoj fazi bilo važno da pronađe ljude, muškarce koje bi mogao poštovati i uzeti za uzore; muškarce koji su se razlikovali od njegovog oca. Uglavnom su to bili očevi, a ne majke, koje će Frojd koristiti u psihoanalizi, o čemu je i pisao. Očevi su učinili da bude elokventan.

Brike je, napisao je Frojd, bio „najveći autoritet koga sam ikada upoznao“. Brike je bio ugledni član Medicinskog fakulteta Helmholc, grupe izvanrednih nemačkih naučnika, pionira nove nauke o rigoroznom materijalizmu, inače protestant. Oni su snažno kritikovali romantičarski vitalizam i obožavanje prirode koje je išlo do misticizma, interesujući se samo za ono što su nazvali „hemijsko-psihičkim silama svojstvenim materiji“.

„Brike i ja smo se svečano zavetovali da ćemo sprovesti ovu istinu u delo“, rekao je Emil Diboa Remon, jedan od članova Helmholcove grupe, „jer u njoj ne deluju druge snage osim uobičajeni fizičko-hemijski organizmi. U onim slučajevima koji se u ovom trenutku ne mogu objasniti ovim silama, fizičko-matematičkom metodom treba pronaći određeni način ili oblik njihovog delovanja ili pak pretpostaviti nove sile jednake po kvalitetu hemijsk-psihičkim silama svojstvenim materiji, i svedene na silu privlačenja i odbijanja“.

Nasleđe ove metode, ove tvrde prosvetiteljske nauke, u Frojdovoj psihoanalizi, bilo bi u korišćenju reči – sila, energija i biološki instinkt – u opisima onoga što će, u istom tonu, nazvati psihički aparat; i toksično nepoverenje u veru i praznoverje.

Frojd je polagao veru u empirijski materijalizam; iako je njegova adolescentska vera, treba se setiti, bila u Servantesovom Don Kihotu. Nauka koju je Frojd proučavao očigledno je bila daleko od njegove mladalačke strasti prema drevnoj istoriji i književnosti; ovo nije svet Šekspira, Servantesa, Getea ili Dejvida Koperfilda. I ovo će biti jedan od rascepa, jedna od podeljenih dužnosti u Frojdovom senzibilitetu koja će dovesti do kreativnih protivrečnosti u stvaranju psihoanalize kao „objektivnog“ proučavanja subjektivnosti.

Frojd nije – za razliku od svog kasnijeg sledbenika Lakana – koristio „fizičko-matematičku metodu“ u svom psihoanalitičkom teoretisanju; ali on je, kao što često pominje – na primer, u Tri eseja o seksualnosti – tvrdio da psihoanalitička istraživanja čekaju potvrdu fizičko-hemijskih nauka. I on će na jeziku sličnom književnom ponovo opisati „sile privlačenja i odbijanja“, u svom obrazloženju erotskog života i, u stvari, nagona smrti. Ali takođe će, kako njegov psihoanalitički rad bude napredovao, želeti da odvoji psihoanalizu od prirodnih nauka. „Smatrali smo potrebnim“, piše Frojd 1913, „da se držimo podalje od bioloških razmatranja tokom našeg psihoanalitičkog rada i da se uzdržimo od toga da ga upotrebimo u heurističke svrhe kako ne bismo bili zavedeni u svojoj nepristrasnoj proceni psihoanalitičkih činjenica koje su pred nama“.

Drugim rečima, bilo je neobično, kako se i samom Frojdu moglo činiti, da psihoanalitičke činjenice nisu bile predmet biološkog opisa. Frojdova mladalačka i trajna posvećenost prirodnim naukama ostavila mu je, recimo, duboku podeljenost i pomalo zbunjujući skepticizam prema tim istim prirodnim naukama. Takođe je shvatio da postoji nešto što vodi na pogrešan put u vezi s biološkim razmatranjima, nešto što se nije moglo objasniti. „Psihoanaliza“, piše kasnije 1916, „mora se osloboditi bilo koje hipoteze koja joj je strana, bilo anatomskog, hemijskog ili psihoanalitičkog tipa.“

Ako bi naučna hipoteza mogla biti strana psihoanalizi, koje bi hipoteze bile integralne? Ako psihoanaliza ne bi bila nauka ili ne bi bila samo nauka, šta bi drugo bila? Ta su pitanja progonila Frojda i profesiju koju je izumeo; i to se postepeno materijalizovalo iz njegovog ranog usavršavanja.

Erotski motiv kao preduslov za ekonomski

Frojd je u Brikeovoj laboratoriji proučavao nervne ćelije riba, a objavljivao je radove o nervnim ćelijama rakova i druge studije o nervnom sistemu. Prema Brikeu, Frojd je izvanredno delao i pisao radove o proučavanju mozga, poput Histološka metoda za proučavanje teza o mozgu i Slučaj cerebralne hemoragije, a bio je i izvrstan nastavnik.

Džonatan Lir je napominjao da je „Frojd danas živ verovatno bi bio neuronaučnik, a ne nekakav terapeut“, i ovo izgleda ispravno. Ali možda je i Frojdu nešto nedostajalo u neuronauci koja je tek postajala središte novog medicinskog istraživanja. Poput mnogih današnjih psihoanalitičara koji čekaju da im neuronaučnici kažu istinu o ljudskoj prirodi, i Frojd je u ovom periodu života verovao da je proučavanje mozga i nerava bilo u vrhu naučnog istraživanja.

Pa ipak, kad se zaljubio u Martu, sve je počelo da se menja. Frojd je počeo da eksperimentiše s kokainom, što je rezultiralo drugačijim iskustvom od seciranja tkiva, i zaista se zaljubio. I započeo je intimnu, ali naizgled neseksualnu vezu s nešto starijim atraktivnim i talentovanim kolegom s Brikeovog instituta, Ernestom Flajšlom fon Marksovim, koji je postao zavisnik, a kome je Frojd pokušao da pomogne. Te strasne veze nisu istisnule njegovo interesovanje za rad – čini se da mu je istraživanje bilo neprekidan predmet želje – ali je tačno da su se te dve stvari uporedo odvijale.

Sve više su ga zaokupljale veze privlačnosti i odbojnosti među ljudima, a ne funkcionisanje mozga; i najvažnije od svega, ako bi se oženio ženom koju je sada voleo, trebalo bi da radi unosniji posao (u ovom slučaju erotski motiv je bio preduslov za ekonomski). On će morati da postane lekar i neka vrsta terapeuta, u neposrednom kontaktu s ljudima kojima je bila potrebna pomoć.

„Preokret se dogodio 1882“, napisao je u Autobiografskoj studiji, kad je Brike, „moj učitelj, prema kome sam osećao najveće moguće poštovanje, ispravio velikodušnu lakomislenost mog oca tako što me je snažno savetovao, s obzirom na moj loš finansijski položaj, da napustim karijeru teoretičara.

Poslušao sam njegov savet, napustio laboratoriju za fiziologiju i otišao u Opštu bolnicu“. Figura dobrog oca zamenjuje figuru lošeg – onog koji ne štiti, nesavesnog, nestimulativnog oca (u engleskom prevodu fraza „akademska karijera“ ima određeni odjek). „U određenom smislu“, napisao je Frojd u Autobiografskoj studiji, i trebalo bi da mu verujemo na reč, „ipak sam ostao veran pravilima rada na kojima sam prvobitno započeo“, u Brikeovoj laboratoriji; i nastavio je da piše naučne radove o histologiji i neuronauci tokom osamdesetih godina 19. veka. Ali, kao i mnogo toga drugog, Frojd se potpuno posvetio transformisanju onoga što je naučio ili odbacio; on će kroz prizmu svojih sumnji u nauku transformisati ono što je naučio o neuronauci, ali i svoja otkrića o nesvesnom i seksualnosti.

Frojd je kasnije tvrdio da je vreme koje je proveo u Brikeovoj laboratoriji bilo najsrećnije razdoblje njegovog života; i tako ga je s relativnom lakoćom ostavio za profesionalni život razmene uživo sa stvarnim ljudima.

Umesto seciranja i istraživanja, postojali su razgovori i lečenje. Ali on je nastavio da se zanima za temeljne stvari: za ono što nas čini onim što jesmo, ko smo i šta smo. Ljudsku prirodu trebalo je proučavati i rečima, ne samo kroz ćelije, stvaranjem značenja, a ne samo funkcionisanjem mozga. Frojd se, za razliku od nekih njegovih kasnijih sledbenika ne bi, da tako kažem, vratio seciranju mozga.

On je priželjkivao drugačiji život i želeo da drugačije piše. Njegovo naučno usavršavanje, želja za naukom nikad ga nije napustila, ali su je zakomplikovale druge želje, ne samo implicitno pitanje: kakva je bila želja za naukom, za naučnim metodama i istraživanjima? Ako je ljubav došla pre nauke – da li je to bio preduslov za nju kakav je bio za razvoj pojedinca – i kakva je veza postojala između ljubavi i nauke?

U svom radu o Leonardu da Vinčiju, iz 1910, Frojd će jasno pisati o onome šta je u Leonardovom detinjstvu dovelo do toga da, kako kaže, „svoj libido sublimira u poriv za znanjem“. Nauka, ili stečeno znanje, svakom dolazi kasnije, posle nagonskih peripetija detinjstva, posle ljubavi dece i roditelja.

Ako se osvrnemo u prošlost, možemo reći da su Frojdu bile potrebne njegove rane strasti za drevnom istorijom i književnošću, a zatim i novom naučnom metodom njegovog doba da ovlada punom složenošću svog iskustva; iščekivanje zrelosti – iščekivanje seksualnosti i zarade, sticanje novca i život zrele osobe. Ovo mu je omogućio jezik, način razmišljanja u ovom prelaznom periodu; i ovaj različiti jezik nikad ga nije napustio.

Frojd će postati najizrazitije književno nastrojeni psihoanalitičar, s doživotnim interesovanjem za drevnu istoriju i za trajno pitanje o naučnoj metodi kao najboljem ili jedinom modelu za psihoanalizu. Ali čim se zaljubio u Martu, ma koliko potajno, nešto u vezi s medicinom – ne samo zato što je to bio praktičan i prestižan način izdržavanja supruge i porodice – postao je život kakav je Frojd želeo da vodi.

I ovde bi trebalo da se setimo naknadnih njegovih sumnji i nedoumica o sebi kao lekaru; njegovog otpora prema onome što je trebalo da bude život u medicini i nasleđe njegove podeljenosti u istoriji psihoanalize u kojoj se uvek postavljalo pitanje: da li je psihoanaliza medicinska specijalnost?

Frojdov korak da postane lekar u tim godinama u jednom trenutku se činio nerazumnim, ali u potpunosti u skladu s njegovim interesovanjem za sve što je bilo humano u ljudskoj prirodi. Ali o tome da postane lekar možda treba da razmišljamo kao o nekom zagonetnom zahtevu koji je on sebi postavio u važnom životnom trenutku; i da se upitamo šta je on želeo od ove profesije u medicini i je li stvarno verovao da neće moći da se bavi nikakvim drugim zanimanjem.

O knjizi

Knjiga britanskog psihoanalitičkog psihoterapeuta i esejiste Adama Filipsa – „Kako je Frojd postao Frojd (Rađanje psihoanalitičara)“, koju je nedavno objavio beogradski Clio, u prevodu sa engleskog Nade Donati, nije ni psihobiografija ni psihoanalitička studija, već dug esej o Frojdu i psihoanalizi, koji katkad prodire u prostor fikcije – tj. sferu ispitivanja neostvarenih mogućnosti.

Ona, otuda, provocira maštu čitaoca i budi njegovo interesovanje za apostrofirane teme.

Pišući stilom kakav se retko sreće u savremenoj psihoanalizi, rečenicom koja nije ni jednostavna ni jednoznačna, Filips je knjigu vratio onom pomalo skrajnutom aspektu Frojdovog dela – njegovom književnom stilu koji mu je zamalo doneo Nobelovu nagradu.

Opredeljujući se za subjektivistički i poetski pristup, autor ne prikazuje, poput svojih prethodnika, uspon psihoanalize, Frojdovu slavu, bolest, kreativne sledbenike, kontroverze, smrt… Pišući biografiju on, istovremeno, ispituje njene domete i priznaje njen poraz, sadržan u nemogućnosti da se nečiji život sagleda integralno, u kauzalnom i hronološkom poretku.

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje jedno poglavlje iz te knjige. Oprema teksta je redakcijska.