Radmila Gikić Petrović: Jedan čovek (ne) može sve

Jedan čovek, nekakav čvokić, teroriše primitivizmom i agresivnošću, čvokajući mi iznad glave. Može mu se. On je ušao u moj život, ali je na meni da ne odustanem i da se izborim za građanski život.

***

Moja porodica, svi moji, potiču sa juga Srbije, iz sela Maćedonca, kod Medveđe, gde su u davna vremena sve kuće imale po desetak ljudi, i stada i živinu, sada je opustelo, samo u tri kuće živi poneko, dok ja godinama pokušavam da sačuvam jedan izvor, našu vučiju, ali nikoga nema da se pridruži.

***

Ponovo, samo jedan čovek o tome odlučuje, svim silama se odupire. Je li to on našu vodu u svoj malinjak navodi? Zagadili su i vodu i reku Jablanicu.

***

Otac je sa majkom i mojom braćom došao u Vrbas, gde sam rođena u hladan zimski dan.

***

Komšije su nam bile crnogorske porodice, najstariji od njih bio je deda Aćim, imali su okućnice i pamtim kako sam, retko, sa njima išla prašnjavim drumom, kočijama, da beremo kukuruz. Sve ostalo je izbledelo u mom sećanju, osim igara.

***

Sticajem okolnosti, mnoga deca iz moje ulice pošla su u prvi razred, ali mene, zbog godina, nisu odmah primili. Svaki dan sam ih sačekivala ispred škole, i dva meseca kasnije i mene su najzad upisali u prvi razred.

***

Pamtim prvi odlazak u biblioteku, sa ocem, i malih knjiga koje sam donela kući sa sobom. Ta ustanova i danas postoji, sve je isto, samo što je onaj pult za izdavanje knjiga „narastao“.

***

I sada, pokatkad, kad navratim u Vrbas, uvek obiđem moju ulicu, Danila Bojovića, ali u njoj niko od mojih drugara više ne stanuje. Još stoji beli dud ispred kuće, i klupica, nova. Nema ni Slobe Elezovića, vrsnog hroničara vrbaške istorije.

***

Moj stariji brat, Ratko, još kao dečak, stalno je nešto slikao, ili „deljao“ u drvetu, potom je upisao Umetničku školu u Novom Sadu. Sledeće godine preselili smo se u dvosoban stan, nas petoro. Prvih godinu dana često sam se vraćala u Vrbas, ali i prvi put videla našu komšinicu kako polako kopni. Smrt je bila neminovna i to je bilo moje prvo suočavanje sa odlascima dragih ljudi. Toliko pamtljivo, da sam, godinama kasnije, 1975. svoju prvu knjigu priča naslovila „Otvorite Jelenine prozore“.

***

Novi Sad, sada grad koji se priprema za Kulturnu prestonicu kulture, a u koji sam došla kada sam imala deset godina, ono što jasno vidim u sećanju, to su drugarice, škola i Štrand, kupanje i bioskop. Moja profesorica srpskog, Milena, stanovala je u istom ulazu, na časovima nije dozvoljavala nikakvo odstupanje od programa, ali sam imala priliku da često razgovaram sa njom. Kasnije, njena kćerka postala je pesnikinja.

***

Radovala sam se tokom leta odlascima u selo. Svakog dana smo se kupali u reci, ali i čuvali stoku, meni su najčešće pripadale ovce. Samo posebnim danima, po zasluzi, ili kada bi bio sabor, mogli smo da idemo u Sijarinsku Banju, nadomak sela. Četvrtkom na pazarni dan u Medveđu.

***

U proteklih četrdesetak godina mnogo je meni dragih ljudi dolazilo u moje selo: sve moje srednjoškolske drugarice, kćerka profesora Sretena Marića, sa prijateljima Francuzima, potom pisci Dara Sekulić, Darinka Jevrić, pravili smo i književne večeri u Medveđi.

***

Kada sam kupila prvi magnetofon, prvo što sam uradila bilo je da snimam dedu i babu. Te trake i sada čuvam, deda, podvijenih nogu, sa obaveznom lulom, danima mi je pričao o Solunskom frontu, o vodenici (koja je sada u ruševnom stanju). Često bi mu Azem, Albanac, donosio duvan, i tada niko od nas nije smeo da ih prekida u razgovoru. Zimi su čuvali naše ovce, i o Azemovoj porodici pričalo se sa poštovanjem.

***

Vreme provedeno u srednjoj školi kristalno je jasno, sećanja ne blede, jer se i danas često viđam sa Milankom, Ljiljom, Nadom, Jasminom, Plavšićem, kasnije oni su otišli na jednu stranu, a ja sam se opredelila za Filozofski fakultet. U školi su profesori imali razumevanje za moje „ludovanje“ sa knjigama, tako da sam dobila da uređujem školski list, počela sam sa objavljivanjem pesama sa šesnaest godina, dobila nagradu somborskog lista „Pokret“ (i upoznala čuvenog Tantala), nekoliko srednjoškolskih nagrada na takmičenjima u Srbiji.

***

Postala sam član Partije, pre osamnaeste godine, i već na početku doživela razočarenje, kada sam bila pozvana kod sekretara, kako bi me nagovorio da glasam za smenu dotadašnjeg direktora Arona. Uradila sam suprotno i potom dobila ukor za nešto potpuno nevažno.

***

Imala sam divnog profesora književnosti, Đorđa Kljajića, redovno smo išli u pozorište (njegova sestra Milica Kljajić bila je prvakinja Srpskog narodnog pozorišta), njegovi časovi bili su melem za dušu.

***

Sva sam bila u pobuni, protiv svega i svačega, ali sam ipak bila izabrana za najmlađeg poslanika u Skupštini Vojvodine, sa nepunih osamnaest godina. Bilo bi bolje da nisam, jer je profesorica, protivkandidat, možda mogla mnogo više od mene da uradi.

***

Na samom početku rada odrekla sam se svih primanja u korist gradnje Dečijeg sela u Sremskoj Kamenici, za decu bez roditelja, nisam htela da se o tome piše, ali je Mika Antić napisao dirljiv tekst. A u porodici smo imali samo očevu platu i tri studenta. Da li bih i danas to uradila? Za decu – da, poslanik nikad više.

***

Mislim da je moja generacija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu imala najbolje profesore u poslednjih pedeset godina: Sreten Marić, Mladen Leskovac, Milka i Pavle Ivić, i da ne nabrajam. Počela sam sa zanimanjem za Milicu Stojadinović Srpkinju već na početku studija (ako je ona prva pesnikinja, vredelo je od nje krenuti).

***

Tada je upravnik Biblioteke Matice srpske bio prof. Mladen Leskovac, a meni su bili potrebni neki časopisi koji su bili kod njega. Nisam znala da ću „loše proći“ ako ga nazovem i pitam kad će da ih vrati, „nasankali“ su me prijatelji. Međutim, profesor me je pozvao da dođem kod njega – i onda sam kuvala kafu, pričala, dobila traženo, čak i više od toga. Sve dok nas nije napustio, bio je čest gost u našoj kući.

***

Danas, posrećilo nam se, imamo na tom istom mestu čoveka takođe od autoriteta sve sa medaljama i nagradama okićenog. I dobro nam je sa njim, ima ga svuda gde bi trebalo, brine se za našu kulturu.

***

A ja sam godine i godine potrošila izučavajući Milicu, objavila nekoliko knjiga o njoj, Život i delo Milice Stojadinović Srpkinje, priredila njen Dnevnik u Fruškoj gori 1854, za sjajnu ediciju koju je vodila Svetlana Velmar Janković. Kasnije, kada je moja majka bila teško bolesna, sin Gajo je prvi video da je Pero Zubac istu knjigu objavio pod svojim imenom. Sudski postupak je bio kratak, dobila sam obeštećenje, a on je dobio nacionalnu penziju. Jedan čovek može sve.

***

Već na drugoj godini studija počela sam da radim u redakciji „Polja“ (pola godine nisam ni smela da kažem roditeljima, jer bi mislili da ću zbog toga zapostaviti studije). Meni je Novi Sad bio mali, sada još manji (možda, kao Evropska prestonica kulture počisti smeće) i odlučila sam se za odlazak u Indiju.

***

Malo je bilo onih koji su to odobravali: odlazeći kod Kašanina, mislio je da bi bilo bolje otići u Pariz, a profesor Marić je bio još zahtevniji, smatrajući to mojom suludom odlukom. Jedino me je Čedomil Veljačić podržavao, a ja ni sama nisam znala ni zašto idem, i šta ću da radim (osim onog što sam morala na Univerzitetu). Profesor Svetozar Petrović, koji je mnogo pre mene bio u Indiji, napisao mi je preporuku, i ja sam sletela na delhijski aerodrom 1980.

***

I sad bih da sam tamo. Sa bratom, tada je on sa blokom ispod miške slikao delhijske spavače. A bio je sjajan – vajar. I otišao u zaborav… Teško mi je da gledam slike delhijskih ulica u vreme korone, i spaljivanja.

***

Posle dvogodišnjeg boravka napisala sam putopisnu knjigu Namaste, Indijo; nekoliko godina kasnije razgovarala sam sa svim putnicima koji su pisali o toj zemlji, i objavila Razgovore o Indiji (sa Čedomilom Veljačićem, Katičićem, Vesnom Krmpotić, Dušanom Pajinom, Zdravkom Matišić, Tvrtkom Kulenovićem, Grozdanom Olujić, Radom Iveković itd.). Knjiga je lepo primljena, u Zagrebu je bila, odmah posle Tuđmanove, najčitanija knjiga, zbog čega je bilo zanimljivih anegdota.

***

Posle udaje za Svetozara Petrovića, nekoliko godina mirovanja, boravimo u Novom Sadu, odlazimo u Poreč sa njegovim bratom Gajom i Asjom Petrović, viđamo se u Zagrebu, Novom Sadu ili Beogradu.

***

U novosadskom ogranku Akademije moj muž organizuje skupove, a u našem stanu, malom, dvosobnom, bilo je uvek mesta za sve dobrodošle goste: Albert Lord beleži kako ga vozim i dovozim fićom, čita i kupuje moju Indiju za američke biblioteke, Džon Miletić me zabavlja pričama o stihu ali i o kockarnici, Tom Ekman odlično govori srpski, Slamnig uz vino sve poništava, i kudi vlast i u Hrvatskoj i u Srbiji, Stankijevič vešto ulazi u polemike, a ja gledam u svoje ruke koje se crvene od ajvara. Veseli i moćni bili su ti dani, mada se tama prikradala.

***

Trinaestog juna 1993. godine u Zagrebu je umro Gajo Petrović. Sveta pokušava na sve načine da bratu ode na sahranu, ali svi pokušaji su izgledali kao nemoguća misija. Sava Babić, koji je tada boravio u Budimpešti, bio je od velike pomoći. Slučajno je u ambasadi radio Gajin student, koji je izrazio „sućut“ i udario u pasoš broj jedan, s tim da ima pravo da boravi samo 24 časa. Na hrvatskoj granici sačekao ga je Milivoj Solar.

***

Nekoliko meseci kasnije, kada je stigao poziv od profesora Kima da dođemo u Koreju, sve smo prihvatili, jedino nismo znali odakle da nađemo pare za put. Inflacija je bila nemilosrdna. Tada sam radila u Dnevniku, direktor Radević, SPS, doneo je odluku da sam „jako neophodna“ i nije mi dao saglasnost za odlazak. Nisam se obazirala, i posle dve godine boravka u Seulu nisam znala da li me čeka posao. Ponovo sudski spor – u moju korist. Jedan čovek mislio je da može sve.

***

Druga kultura, raznovrsnost, knjižara Kjobo na desetak spratova, zabavni parkovi, Jongin fakultet, putovanja – a nismo znali tačno ni kako nam se zemlja zove; kada sam, zajedno sa sinom Gajom, odlazila na poštu pokušavajući da pošaljemo neki „paketić“. Bili smo pod embargom. Bili smo u ratu. Bili smo i u Seulu glavna vest na TV-u.

***

Putovali smo, koliko smo mogli, i do Vijetnama i do Kine. Sveta je naučio korejsko pismo, pravio planove, ja sam ponešto beležila, da bih desetak godina kasnije objavila knjigu „Koreja, post scriptum“. I bila sam zadovoljna kada je dobila nagradu „Ljubomir Nenadović“ u Valjevu.

***

Posle Koreje učinilo mi se da su došla mirnija vremena. Čak sam se, o kakva zabluda, setila dedinih reči: da svako pokolenje mora osetiti miris bar jednog rata. Kako je bio u pravu! On na Solunskom frontu, tata u partizanima, a mi smo zapamtili bombardovanje.

***

Pre toga, kada smo išli na proteste, moj sin Gajo, koji je svoj životni put sada pronašao u Japanu, i danas pamti kako smo išli ka Mostu slobode, kako su nam ugasili svetla, i kako se ništa nije videlo. Sve je to bio privid demokrata i obećane demokratije.

***

Posao sam nastavila u Dnevniku, bila sam u prilici da objavljujem dobre autore, izgledalo je da se izdavačka delatnost oporavila. Ređala su se imena: Albahari, Velikić, Beli Marković, Vida Ognjenović, knjiga Borivoja Marinkovića: Staro srpsko štamparstvo, Emanuel Janković, Vladislava Gordić Petković, Zdenko Lešić itd.

***

Međutim, sada su mi slike mnogo jasnije, u to vreme Dnevnik je često bivao u štrajku, demokratska vlast se oglušila o zahteve, naprosto nije znala šta da radi ni sa radnicima, niti je imala ijedno rešenje. Prodavali su Dnevnik, neko ga je i kupovao, pa sve ispočetka.

***

Prisustvovala sam jednom od sastanaka gde su bile sve glavešine, ponešto i neki radnik hteo je da kaže. Nasuprot mene sedeo je moj štampar, savestan i marljiv radnik, bio je podigao dva prsta, a onda – samo se spustio niz stolicu. Pokušala sam da prekinem sastanak, niko me nije čuo, sve dok nisam povisila ton. Bilo je kasno… Ostala sam do posle ponoći. Došla je policija, lekari, odnekud je stigao i direktor. Mog divnog štampara u sanduku su izneli iz Dnevnika.

***

Napustila sam Dnevnik i izdavačku delatnost. Potpisala sve što su mi na potpis dali, samo da nađem svoj mir. Sve što je bilo potpisano nisu ispoštovali. Ni zaostale plate, ni povezani radni staž. Sadašnja direktorka beži od knjige kao od kuge. Sve preostale knjige otišle su u stečaj.

***

Onda je usledilo vreme odlaska dragih ljudi: moj otac umro je iznenada u selu, 1993, potom, godinu dana kasnije moj brat Ratko, vajar, blag i dobar čovek, sledeće godine, a ni godina nije prošla, otišao je i moj muž, pa potom majka, i drugi brat Rade, kapetan broda, i slikar, koji je penzionerske dane provodio u selu, u našem Maćedoncu.

***

Sve to vreme povremeno sam objavljivala, dve knjige priča, tri knjige razgovora sa proznim piscima, jednu sa teoretičarima književnosti Kritika pamćenja, počela sam sa priređivanjem muževljeve prepiske, zaostalih tekstova u pet knjiga; potom rukopise Stevana Pešića, izvrsnog putopisca, takođe u pet knjiga, priče Milke Žicine, Milice Mićić Dimovske. Svoje putopise iz Vijetnama, Kube…

***

Moj izdavač kandidovao je, naivno, Kubanske prijateljice za nagradu „Stevan Pešić“, međutim, ona je, kao što mi je organizator i rekao dok smo stajali ispred apoteke, obećana Jednom od vodećih i uticajnih, posebno zaslužnih, a konkurs je tek bio raspisan. I dodao, kako je prošle godine dobio Prvi čovek, a ove godine, opet Prvi-Drugi, već kako se shvati u matici.

***

Nakon boravka na Kubi prošle godine objavila sam Kubanske prijateljice, u Akademskoj knjizi, smatrajući je najsolidnijom i korektnom izdavačkom kućom, na čelu sa direktorkom i urednicom Borom Babić. Uzgred, tek onako, da kažem: nikada ni Grad, ni Pokrajina nisu dinar izdvojili za knjige Svetozara Petrovića.

***

I sada, zagledana u ekran, dok ispisujem ove redove, moj komšija radi svoj posao, čvoka iznad glave, u mom gradu, koji samo što nije postao Prestonica kulture.

O SAGOVORNICI

Radmila Gikić Petrović je rođena 1951. u Vrbasu, gde je završila osnovnu školu. Završila srednju, diplomirala i doktorirala u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu. Objavila tri zbirke priča, nekoliko knjiga o Milici Stojadinović Srpkinji, dve knjige o Anki Obrenović, četiri knjiga intervjua sa proznim piscima, teoretičarima književnosti, i sagovornicima o Indiji, četiri putopisne knjige, priredila dvadesetak knjiga: Stevana Pešića, Svetozara Petrovića, Milke Žicine, Milice Mićić Dimovske… Živi u Novom Sadu.