Smrt čoveka na radnom mestu je udruženi zločinački poduhvat svih oni koji su zakazali, prevideli, pogrešili, nisu imali savesti i nisu dobro radili svoj posao.
Postoji lanac odgovornosti ljudi sa imenom i prezimenom, koji su doveli do toga da neko nastrada na radnom mestu. Taj lanac odgovornosti postoji pre nego što dođe do nesreće – ukazala je Vera Kondić, viši savetnik za bezbednosti i zdravlje na radu, zabranu diskriminacije i mobinga, Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, na debati „Ulaznica za zdrav i bezbedan rad“ koju je povodom Dana bezbednosti i zdravlja na radu organizovao sindikat Nezavisnost uoči Uskrsa.
Debata se održala u Teatru 78 posle igranja predstave „Pad“ reditelja Kokana Mladenovića, a koja je posvećena poginulim radnicima u Srbiji. Koautorka teksta predstave je Branislava Ilić, a glavne uloge igraju Branislav Trifunović, Nina Nešković i Jelena Blagojević. Scenografiju potpisuje Marija Kalabić, muziku Marko Grubić, video rad Goran Balaban, dok je kostim uradila Andrijana Janković.
– Kada se govori o povredama na radu, o nesretnim slučajevima, ljudi su samo brojke. Predstava ipak pokazuje da čovek koji je izgubio život nije broj. Videli smo uvod u njegovu smrt, kazala je Kondić i dodala da se Inspekcija rada bavi analizom za njihove potrebe, a njihovi izveštaji retko dođu do javnosti. Ona naglašava da „rizici moraju biti utvrđeni pre nego što do nesreće dođe“ jer na taj način mogu biti izbegnuti.
– LJudski život nema cenu. Predstava postavlja pitanja: „Zašto im verujete“? Nemojte da verujete poslodavcima koji kažu da ne mogu da vam obezbede lična zaštitna sredstva, da morate da radite duže od radnog vremena, da morate da radite dok se posao ne završi, da nije važno u kakvom ste vi stanju. Nemojte da im verujete, tražite za sebe zakon, kakav god da je, nije tako loš, ako se upotrebi na pravi način, ukazuje Kondić.
Ona je za Danas istakla da se krivica relativizuje i da se često „ide na varijantu“ da je radnik kriv za vlastitu smrt. Kondićeva ukazuje da jeste u pitanju ljudski faktor, ali ne radnika koji je nastradao. Radnik je samo delom odgovoran za svoj život. Najvećim delom su odgovorni svi oni koji su uključeni u proces rada.
– Kada se čovek ne oseća dobro, rukovodilac treba da proveri njegovo zdravstveno stanje, da čuje šta radnik kaže i ne dozvoli da tog dana radi, jer to je dan koji može da dovede do tragedije. Moramo da zahtevamo da se poštuje naše pravo na život. U Zakonu o bezbednosti na radu postoji klauzula da radnik ima pravo da odbije da radi ukoliko taj rad predstavlja pretnju po zdravlje i život radnika, ističe naša sagovornica i ukazuje da to opak retko ko od radnika primenjuje, jer se plaši gubitka posla. Prema njenim rečima, u takvim situacijama, sindikat može da pomogne jer ovo nije vreme gde pojedinac može sam da se izbori za svoja prava. U grupi i sindikatu ljudima su šanse veće.
– Nažalost, predstava prikazuje sliku naše stvarnosti i građevine. Rečenica devojčice iz predstave koja je na mene ostavila najveći utisak jeste „Šta ti znaš o građevini“? Iz nje možemo da izvedemo celu situaciju u kojoj se nalaze građevinski radnici u Srbiji, koji su primorani na mnoge kompromise zbog nemogućnosti da se snađu u ovakvom vremenu, sa ovakvim ljudima, u ovom sistemu, ukazao je Saša Dimitrijević iz Sindikata građevinskih radnika Nezavisnost i zaključio da „gorak utisak ostavlja to što nikog nije briga“.
U okviru predstave, na sedištima teatra, našli su se papiri sa na kojima su bila ispisana pitanja: “ Ko je ubio mog tatu“? Koliko košta ljudski život“? „Zašto niko nije kažnjen“? „Koliko traje radni dan“? „Da li su ljudi brojevi“ a predstava „postavlja“ pitanje „Ko su ti ljudi i čiji je to novac“? Misleći na one koji zarad sopstvenog profita ugrožavaju radnika prava. Na to pitanje Vera Kondić odgovara: „To oni koji imaju koji imaju veliku moć i novac, a od njih ne možemo očekivati da dođu do nivoa svesti i shvate da „mali ljudi“ imaju prava na život.“
Trifunović: Sudbina onih koji neće u autobuse
– Ova predstava ne može da se igra po Srbiji, a jasno vam je zašto, kazao je glumac Branislav Trifunović. On je objasnio da su Kokan Mladenović i on predstavu realizovali posle pogibije dvojice radnika na gradilištu Beograda na vodi, jer su bili besni i alarmirani izjavom ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića „da je investitor obavio internu kontrolu i da nema potreba da oni šalju bilo kakvu inspekciju“. On je naglasio da je u trenutku kada su počeli da rade na predstavi bilo 45 poginulih ljudi, a kada je predstava završena pedeset i dvoje.
– To su nečiji očevi, braća, sinovi… Predstava je samo segment celog društva u kome živimo, u kome se godinama trudimo da razgovaramo o temama koje se stavljaju pod tepih. Autobusi za mitinge su sudbina ljudi zaposlenih u državnim službama, a imali smo prilike da ih vidimo 19. aprila u Beogradu. Mali broj ljudi odbija da to radi, a oni koji odbiju da uđu u autobus, nađu se na udaru i trpe konsekvence, kazao je glumac Branislav Trifunović, kao da nam anticipira novi predložak i ideju za neku novu pozorišnu predstavu ili film. Koje je teško realizovati u Srbiji.
Mladenović: Novi feudalcI zidaju na kostima stradalih radnika
Povodom predstave „Pad“ reditelj Kokan Mladenović je nedavno govorio za Danas, On je podsetio da glavna junakinja pita publiku i sve nas ko je ubio njenog oca, ko je za to kriv, zašto zbog toga niko nije odgovarao. On podseća da za smrt radnika po krivičnim prijavama niko dosad nije odgovarao, kao i da „nema razlike između žrtava u padu helikoptera od pre tri godine, žrtava radnika na domaćim gradilištima, ili nevino stradalih u udesu kod Niša“.
– Sve njih je ubila ruka istog gospodara, onog koji broji perače prozora, dok se Srbija sunovraćuje na samo dno svog istorijskog ponora, smatra Mladenović i dodaje da naslov predstave, ne predstavlja samo fizički pad i stradanje jednog radnika, već pad sistema vrednosti baziranom na moralnim vrednostima, građanskim i radničkim pravima.
– Taj slobodni pad zemlje u kojoj živimo u glib neoliberalnog fašizma odnosi desetine ljudskih života svake godine. Radnici su postali glineni golubovi, žrtve sprege građevinske mafije i države. Za sve te smrti niko nije odgovarao, niko nije uhapšen, nijedno gradilište nije zatvoreno. Grandiozni projekti novih feudalaca zidaju se bukvalno na kostima stradalih radnika, veli reditelj predstave i podseća da je za poslednjih 12 godina čak 450 ljudi u Srbiji izgubilo život na radnom mestu.
– Najmanje šest radnika je poginulo na Koridoru 10. U poslednjih 18 godina u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ poginuo je 21 radnik. U istoj toj godini samo je jedan poslodavac kažnjen maksimalnom kaznom od milion dinara za ugrožavanje bezbednosti na radu, ali niko nije odgovarao po krivičnim prijavama inspekcije za rad za smrt nekog od 39 nastradalih na radnom mestu. Kada smo počeli da radimo predstavu Pad, oktobra 2018. godine, broj poginulih radnika bio je 38. Do dana premijere, 21. decembra, taj broj se popeo na 44. Među stradalima je veliki broj onih koji su radili na crno. Nakon tragedija koje su ih zadesile, njihove porodice nisu imale pravo na bilo kakvu nadoknadu, naglašava Kokan Mladenović. A. Ćuk
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.