Radničko ropstvo

Zoran Stojiljković: U Srbiji smo praktično dotakli dno nakon svega onoga kroz šta smo prošli u prethodne tri decenije – od nacionalističkog ludila, preko privatizacije koja je upropastila dobar deo privrede, do toga danas imamo dvostruko veće društvene nejednakosti nego što je evropski prosek. Četvrtina stanovništva u Srbiji je ispod ili oko granice siromaštva. Ako se ovako nastavi, u Srbiji će ostati samo oni koji su na vlasti i njihovi poslovni partneri – i mi koji nemamo gde.

Sakib Kopić: U Bosni i Hercegovini je isto kao i u Srbiji. Ja ću biti malo direktniji i bezobrazniji, pa ću reći da živimo u robovlasničkom sistemu u kome su radnici robovi. Oni imaju pravo samo na rad, a nemaju pravo da pitaju ni za radno vrijeme, ni kada će biti plata, ni za topli obrok, ni za godišnji odmor. Naše društvo se dijeli na ekstremno bogate i ekstremno siromašne.

Stojiljković: Ima ona poslovica: čega se pametan stidi – time ponosi onaj koji nema pameti. To je logika koja vodi računa samo o makroekonomskoj stabilizaciji, o tome da se kontrolišu deficit i inflacija, a cenu za to treba da plate najsiromašniji. Teško bi dva ili tri posto povlašćenih u Srbiji, koji mesečno prihoduju preko 10.000 evra, mogli da vladaju zemljom da nemaju servilnu administraciju, partijsko zapošljavanje i politički klijentelizam.

Kopić: U Bosni i Hercegovini 500.000 građana ide na počinak bez večere, jer je ne mogu sebi priuštiti. Mi smo najsiromašnija zemlja u Evropi. Mi smo istovremeno i najkorumpiranija zemlja sa najvećim stepenom kriminala. Imamo političare koji gledaju samo svoj lični interes. Nemamo državnike koji znaju voditi ovu zemlju. Umjesto toga imamo tri poglavice – kralja Dodika, sultana Izetbegovića i bana Čovića. Oni su gospodari života i smrti u ovoj državi.

Stojiljković: Oko 350.000 ljudi, otprilike svaki peti zaposleni zarađuje minimalnu platu oko 22 evra. Inače, najčešća plata, koju prima preko 70 posto zaposlenih je oko 40.000 dinara, a cena minimalne potrošačke korpe za tročlanu porodicu je 36.000.

Kopić: U Federaciji Bosne i Hercegovine minimalac je 406 KM, to vam je oko 200 evra. On ne pokriva ni osnovne životne troškove. Oni koji rade za te pare su zaista robovi. Deset hiljada radnika koji su ispunili uslove za penziju, ne mogu da odu u penziju jer im poslodavci nisu plaćali penzijski doprinos, na šta su bili obavezni. Nisu oni krivi što im gazde nisu uplaćivali doprinose i tako se bogatili na njihov račun. Kriva je država što je to dozvolila.

Stojiljković: Najlakše vladate ljudima kada uništite solidarnost i kad ubijete veru da će ikada biti drugačije. Tada se svako okreće sebi i smišlja kako da preživi.

Kopić: U Bosni i Hercegovini građani i radnici su tri puta opljačkani. Prva pljačka bila je pretvorba društvene u državnu imovinu 1994. godine. Zatim su izmišljeni certifikati, to je druga pljačka. Oni koji su smislili certifikate, znali su da će ih građani, kada im zaprijeti siromaštvo, prodavati u bescijenje – i to se i desilo. Treća pljačka bila je privatizacija kojom su uništeni naši ekonomski giganti. Uništeni su Energoinvest, Hidrogradnja, Kombinat Sodaso, Unis i druge velike firme. Energoinvest je dobijao poslove u konkurenciji sa svjetski poznatim firmama, ali ga danas više nema. Pročitao sam da je 1988. godine jedna revizorska kuća iz Italije svrstala tri firme iz BiH – Energoinvest, Unis i Rudarsko metalurški kombinat Zenica – među pet najprofitabilnijih firmi u jugoistočnoj Evropi. Sa 160.000 zaposlenih oni su ostvarivali godišnji prihod od 12,5 milijardi dolara. Danas, kada saberete sve budžete – i Federacije BiH, i njenih kantona, i Republike Srpske – nećete dobiti tu cifru. Mi smo uništili te gigante.

Stojiljković: Ovo što kolega Kopić govori važi i za druge zemlje bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Slovenije. Derogiranje obrazovanja, kupovanje diploma, postavljanje na rukovodeća mesta partijskih komesara i komesarki, koji su profesionalno mediokriteti, odlazak mladih, obrazovani ljudi – zajednička je karakteristika tih zemalja. Naše propadanje traje već tri decenije, to je čitav jedan život.

Kopić: Isključivi razlog su sindikati, izdaja sindikata. Radnici su izdani od strane sindikata i sindikalnih vođa. U Federaciji BiH imamo 24 granska sindikata i krovni sindikat. Oni se bore samo za svoje privilegije, za svoje benefite i enormno visoka primanja, a ne za radničku klasu. U Sindikatu solidarnosti niko ne plaća članarinu i mi se borimo za sve naše članove. Vidjeli ste kakva se ogorčena borba vodila krajem prošle godine za mjesto predsjednika Samostalnog sindikata Bosne i Hercegovine. To je bila borba za fotelju, za privilegije. Bivši predsjednik Ismet Bajramović, koji je prespavao osam godina mandata jer ništa nije uradio za radničku klasu, izabrao je svog nasljednika.

Stojiljković: Meni je malo preoštar stav kolege Kopića oko sindikata. Moguće je da se sindikalni lideri ne bore dovoljno za radnike bojeći se da će ugroziti svoju poziciju, ali ne verujem da je to neka vrsta izdaje. Za mene postoje dva kriterijima koje mora da ispuni sindikat – da misli svojom glavom i donosi odluke na svojim organima, a ne da mu suflira neko sa strane – poslodavci, vlast ili političke organizacije – i da se izdržava od članarine jer sindikat ne može da deluje, da organizuje kampanje, ako nema vlastita sredstva.

Kopić: Sindikalna izdaja kreće od osnovnih ćelija, od sindikalnih organizacija u preduzećima, gdje menadžment za sindikalne šefove imenuje poslušne i one koji su mu odani. Nedavno je u rudniku mrkog uglja Banovići štrajkovalo 200 rudara. Ti rudari su otišli na pregovore sa predsjednikom njihovog sindikata umjesto sa menadžmentom. Šta vam to govori? Da je taj predsjednik sindikata postavljen od strane menadžmenta. O kakvom sindikatu i sindikalcima govorimo? To su sve prodane duše. To su ljudi koji su izdali radničku klasu i radnički pokret.

Stojiljković: Šokiran sam. Ako sam dobro razumeo kolegu, štrajkači su pregovarali sa svojim sindikalnim rukovodstvom?

Kopić: Da, oni su pregovarali sa predsjednikom vlastite sindikalne organizacije. Takvo je stanje u našoj državi. Mi u Sindikatu solidarnosti borimo se protiv takvog stanja i zato se političari obračunavaju s nama. Da samo znate koliko smo samo primili plavih i roze koverti. To su pozivi koje nam šalju sud i tužilaštvo.

Stojiljković: Najsiromašniji su, hteli-ne hteli, često u rukama vlasti. NJihova podrška može se jeftino kupiti. Kada sam počeo da se intenzivnije bavim sindikalnim radom, nisam mogao da verujem kako se socijalno nezadovoljstvo može smiriti sa dve-tri hiljade dinara, koje se daju najugroženijima, i kako se ono može držati pod kontrolom selektivnim socijalnim merama i poreskom politikom.

Kopić: Ako se ne dignemo, ako se ne pobunimo, biće nam sve gore i gore. U Bosni i Hercegovini će se morati desiti drugo poluvrijeme februarske pobune 2014. godine. Desiće se kad-tad.