Ponovljeno suđenje za zločin na Ibarskoj magistrali počelo pre 20 godina, Radomir Marković i Milan Radonjić još jednom bili protagonisti

Zločin na Ibarskoj magistrali i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, zločini koji su nesumnjivo obeležili mračne devedesete, jedan iz aprila i drugi iz oktobra 1999. godine, svoje mesto u neslavnoj istoriji Srbije zauzeli su, kako zbog vela misterije koji ih i do danas u neku ruku prati, tako i po protagonistima koji su se, makar u optužnicama, našli u ulozi (in)direktnih egzekutora, a sve sa potpisom službe Državne bezbednosti.

I dok je slučaj Ćuruvijinog ubistva dobio u najmanju ruku nezadovoljavajući epilog u petak 2. februara, na isti dan 20 godina ranije počeo je ponovljeni, drugi pokušaja da se pred pravdu izvedu odgovorni za zločin na Ibarskoj magistrali pred Okružnim sudom u Beogradu.

Tog 3. oktobra 1999. godine nastradala su četvorica članova Srpskog pokreta obnove (SPO) – Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović, a lider stranke Vuk Drašković lakše je povređen.

Na novoj optužnici tada su se našli bivši funkcioneri RDB Srbije Radomir Marković i Milan Radonjić, pripadnici reformisane JSO Nenad Bujošević i Nenad Ilić, kao i bivši funkcioneri MUP-a Srbije general Dragiša Dinić i pukovnik Vidan Mijailović, koji su se teretili za pružanje pomoći izvršiocima posle izvršenog krivičnog dela.

Vrhovni sud Srbije ukinuo je prvostepenu presudu Okružnog suda u Beogradu kojom su na zatvorske kazne osuđeni bivši pripadnici Državne bezbednosti Srbije.

Okružni sud je u januaru 2003. godine osudio Radomira Markovića na sedam godina zatvora, a dvojicu izvršilaca, Nenada Bujoševića i Nenada Ilića na po 15 godina zatvora zbog zločina na Ibarskoj magistrali.

Četvrti optuženi, nekadašnji šef beogradskog DB-a Milan Radonjić oslobođen je optužbi.

Pripadnici JSO Nenad Ilić i Nenad Bujošević, koji su najpre priznali zločin, rekavši da su imali naređenje da kamionom na autoputu likvidiraju albanske teroriste, odnosno da nisu znali da je reč o Vuku Draškoviću, svoje iskaze su promenili.

Ista stvar dogodila se i na ponovljenom suđenju, na kom je prvi govorio Nenad Ilić, koji je odbacio navode optužnice.

„Ni tada ni danas nema razlike između službe i države”

Ilić, koga je optužnica teretila da je vozio „kamion ubicu“, ponovio je svoju odbranu sa prvog suđenja kada je naveo da je februara 2001. godine dobio zadatak od DB da se prijavi da je počinio ubistvo na Ibarskoj magistrali da bi se Slobodanu Miloševiću sudilo u zemlji, a ne u Haškom tribunalu.

Ovog puta je još kazao da su ga u beogradskom Okružnom zatvoru posetili tadašnji komandant JSO pukovnik Miodrag Luković Ulemek Legija i potpredsednik DS-a Čedomir Jovanović da bi mu rekli da i dalje ostane pri dogovorenoj priči u DB.

Optuženi Ilić je tada naglasio da nikada nije bio uhapšen, već da je oko 20. februara 2001. godine došao na sastanak na kome su bili prisutni drugooptuženi Nenad Bujošević Ramba, kapetan u JSO i još jedan pripadnik DB, čije ime ne zna.

Naveo je da mu je Bujošević rekao da je zbog postupka protiv Miloševića i DB ugrožena država i da oni moraju da se prijave kao počinioci ubistva na Ibarskoj magistrali da se Miloševiću ne bi sudilo u Hagu.

Prema njegovim rečima tada, nepoznati pripadnik DB rekao mu je da iza svega stoji vrh i obećao mu promenu identiteta za njega i članove njegove porodice, oslobađanje kroz šest meseci i materijalnu nadoknadu.

Na pitanje predsedavajućeg sudije na koji “vrh” misli, da li DB ili politički, Ilić je imao zanimljiv odgovor.

“Vrh je vrh, ni tada ni danas nema razlike između službe i države”, naveo je on tokom ponovljenog suđenja za zločin na Ibarskoj magistrali.

Na pitanje zašto je poslušao tog čoveka, kome ni ime ne zna, odgovorio je da je taj bio pripadnik DB-a čim je ušao na Institut na Banjici, a da je “pravilo službi da se ne pita za ono što ti se već ne kaže”.

„Jak ti je posao, samo treba ovde da ležiš i da čekaš“

Ispričao je tom prilikom kako su on i Bujošević dobili štampani tekst koji je trebalo da nauče za saslušanje.

Dodao je da je otišao kući i svojim roditeljima, ženi i njenim roditeljima ispričao sve potanko, te da se sa Nenadom Bujoševićem našao na hipodromu kako bi uskladili priče i da ga je tek dan kasnije Ulemek dovezao do Palate pravde da bi dao iskaz.

Tvrdio je da je tužilac bio zbunjen i da je zatim zameniku okružnog tužioca Milunu Dragutinoviću dobacio: “Nemoj da se smeješ Milune.”

Prema Ilićevim rečima, dok je bio u zatvoru video je da je uhapšen Milošević i da ga je hapsio Ulemek, zbog toga je mislio da se sve odvija prema dogovorenom planu u DB-u.

Ilić je tvrdio i da su ga u zatvoru posetili Ulemek i Jovanović otprilike nekoliko dana nakon što je policija Srbije ušla u kopnenu zonu bezbednosti na jugu Srbije.

“Bio sam pozvan u kancelariju upravnika zatvora Dragiše Blanuše. Kad sam došao video sam i njega na ulazu. Pokušao je da prođe da mi se ne javi, ali nas je upoznao pukovnik Luković. Čeda mi je rekao nešto u smislu: ‘Jak ti je posao, samo treba ovde da ležiš i da čekaš’”, ispričao je Ilić.

Na pitanje advokata Rajka Danilovića, zastupnika oštećenog Vuka Draškovića, zašto ranije nije spominjao Jovanovića, Ilić je odgovorio kontra pitanjem kome je trebalo da spomene – da li Goranu Petroviću (tadašnjem načelniku DB-a), Dušanu Mihajloviću ili Vladanu Batiću.

Pukovnik i nadimci
Optuženi vozač JSO Nenad Ilić juče je prilikom davanja iskaza, kad god je spomenuo tadašnjeg komandanta JSO govorio pukovnik Luković, dok je Slobodana Miloševića zvao Sloba, Radomira Markovića Rade, a Čedomira Jovanovića Čeda.

Sve ide po planu ili ipak ne?

Tvrdio je da mu je bilo jasno da dogovor propada, kada je Milošević izručen Hagu.

Dodao je da on nije ponovio priznanje u avgustu, nakon što je uhapšen Milošević i kako piše u zapisniku koji je potpisao, već je tada naveo da će se braniti ćutanjem.

Rekao je još da je na sam dan ubistva na Ibarskoj magistrali bio sa svojom porodicom kod tetke i teče na slavi u Kragujevcu.

Negirao je navode iz optužnice za zločin na Ibarskoj magistrali i svedočenje njegovih kolega iz JSO da je bio u bazi u Lipovici, neposredno pre samog zločina, i da je vežbao na kamionu, kojim je ubistvo počinjeno.

Naglasio je da je u Lipovicu navraćao samo po benzin, ali se nije zadržavao.

Na pitanje zastupnika porodica ubijenih i SPO da li je saslušavan i da li je dao izjavu tokom akcije “Sablja”, povodom zločina na Ibarskoj magistrali, Ilić je odgovorio neodređeno, da je bilo reči o tome sa pripadnicima uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, ali da je još rano da priča o tome i da će imati još šta da kaže kad za to bude vreme.

Tokom istražnog postupka 2001. godine Ilić je dva puta pred istražnim sudijom i u prisustvu advokata priznao da je vozio kamion ubicu po naređenju Bujoševića.

Ilić se nalazio i među optuženima za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000. godine.

Po toj istrazi Ilić je saslušan 23. aprila 2003. godine i takođe je pred istražnim sudijom u prisustvu tužioca i advokata po službenoj dužnosti priznao umešanost.

Tada je, za razliku od prvobitnih priznanja za Ibarsku magistralu, detaljno naveo ko je sve bio umešan iz JSO, uključujući i Ulemeka.

Priznao je i kako su pokušali da ubiju Draškovića u Budvi, jer to nisu uradili na Ibarskoj magistrali.

Inače, Ilićev advokat bio je Slobodan Milivojević – zastupnik Legije koga je Specijalno tužilaštvo teretilo za saradnju sa Zemunskim klanom.

Inače, zamenik okružnog tužioca Milun Dragutinović preuzeo je istragu koja je pokrenuta po privatnoj tužbi advokata porodica ubijenih i SPO protiv Ulemeka i tadašnjeg načelnika beogradske policije Branka Đurića Buce.

Tužilac Dragutinović istragu za zločin na Ibarskoj magistrali je još proširio i protiv poslednjeg komandanta JSO Dušana Maričića Gumara i još dvojice pripadnika “Crvenih beretki” Leonida Milivojevića Lea i Branka Berčeka.

Berček je bio optužen i osuđen da je pucao na Ivana Stambolića i Vuka Draškovića, Milivojević da je učestvovao u pokušaju ubistva Draškovića, a Maričić u ubistvu Stambolića.

U JSO bio od marta 1997. godine

Da je jedinica za specijalne operacije i dalje postojala, samo kao Protivteroristička jedinica (PTJ) pri Žandarmeriji, tvrdio je Ilić.

Naveo je da je JSO imala uglavnom zadatke, koje je kasnije preuzela Žandarmerija, ali da je za vreme bombardovanja to bilo drugačije i da su se oni poslednji vratili sa Kosmeta.

Ispričao je da je zvanično primljen u JSO marta 1997. godine nakon što je prošao “dril” u nekom kampu.

Tvrdio je da se prijavio na zvanični javni konkurs za prijem u JSO koji je tada bio raspisan u okviru MUP.

I Radomir Marković i Nenad Bujošević odbacili krivicu

Na nastavku ponovnog suđenja za zločin na Ibarskoj magistrali, već sledećeg dana optuženi bivši načelnik DB Radomir Marković i pripadnik JSO kapetan Nenad Bujošević Rambo odbacili su krivicu i optužili izvršnu vlast za zaveru koja je imala za cilj da se okrivi Slobodan Milošević.

Bujošević je izneo tvrdnje, koje je dan ranije izrekao i optuženi Nenad Ilić, da su ga u beogradskom Okružnom zatvoru obišli tadašnji komandant JSO pukovnik Milorad Luković Ulemek Legija i potpredsednik DS-a Čedomir Jovanović.

Prethodno je ponovio svoj iskaz sa prvobitnog suđenja da mu je krajem februara 2001. godine prvo tadašnji zamenik načelnika DB Zoran Mijatović saopštio plan da bi trebalo da preuzme odgovornost za zločin na Ibarskoj magistrali i da optuži Markovića koji bi zatim optužio Miloševića.

Naveo je da je pripadnik DB, čije ime ne zna dao njemu i Iliću dokumenta iz kojih su morali da nauče svoj deo priče da bi dali iskaz pred istražnim sudijom, nakon čega su privedeni u zatvor.

Naglasio je da su mu Mijatović i nepoznati pripadnik DB garantovali da će biti pušten iz pritvora nakon šest meseci, da će dobiti novi identitet i novčanu nadoknadu.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

“Doveli su me u kancelariju upravnika zatvora Dragiše Blanuše, koji je pričao sa Čedom o tome kako advokat Toma Fila treba da donese televizor Slobodanu Miloševiću. Meni se obratio Legija da je razgovarao sa petoricom glavnih ljudi, koji su garantovali da će biti ispunjen dogovor da se optuži Milošević. Znam da su među tom petoricom Zoran Đinđić, Dušan Mihajlović i Zoran Mijatović, a druge dvojice ne mogu da se setim“, naveo je on.

Tvrdio je da među njima sigurno nisu bili tadašnji načelnik službe Goran Petrović i Čeda Jovanović.

„Legija mi je rekao da su Jovanovića poslali kao neku vrstu garancije. Oni su prešli Petrovića, jer kad su on i Mijatović smenjeni, on je poslat na nižu dužnost, dok je Mijatović napredovao”, rekao je Bujošević.

Niko neće „dočekati živ kraj suđenja“, ako ne ispune obećanja

Dodao je da mu je Legija naveo da je na sastanku sa “petoricom” rekao “da niko od njih neće dočekati živ kraj suđenja, ako ne ispune obećanja i da mu je Mihajlović odgovorio: ‘Pa obećali smo’”.

Optuženi Bujošević je objašnjavajući zašto nikada ranije nije spomenuo posetu Jovanovića rekao: “Čekao sam da padnu sa vlasti, kao što sam čekao da Mijatović ode sa mesta zamenika načelnika DB da bih rekao da nam je on smestio”.

Rekao je i da ima dokaze da je Đinđić sarađivao sa klanom.

Bujošević je tokom istrage za zločin na Ibarskoj magistrali tri puta priznao pred istražnim sudijom i advokatom svoje učešće.

Čak se prilikom suočenja sa Radomirom Markovićem u istrazi zakleo u sopstvenu decu da su njegova priznanja i optužbe na račun Markovića istinite.

Kada ga je sudija Bojan Mišić pitao zašto prilikom suočenja sa Markovićem nije promenio iskaz, s obzirom da je Milošević već bio poslat u Hag, Bujišević je odgovorio da nije znao „koliki će pritisak da vrše na Markovića“, te da je mislio „da će on optužiti Miloševića”.

Bujošević se takođe nalazio među optuženim pripadnicima JSO kojima se stavljalo na teret da su oteli i ubili Ivana Stambolića, a u toj istrazi se branio ćutanjem.

Marković govorio o tome šta mu je nuđeno u slučaju da optuži Miloševića

Optuženi bivši šef DB Radomir Marković tog dana ponovio je svoj iskaz iz prethodnog postupka tvrdeći da mu je nuđen nov identitet, novac i zemlja po izboru ako optuži Slobodana Miloševića.

Ispričao je da ga je Zoran Mijatović izveo iz zatvora i odveo na večeru u Institut bezbednosti na Banjici kojoj su prisustvovali još Goran Petrović i Dušan Mihajlović.

Naglasio je da mu je Mihajlović tada ponudio zaštitu ako optuži Miloševića, ali da je on to odbio.

Dodao je i da mu Milošević nije nikada davao naređenja za koja su hteli da ga optuže.

Tokom akcije “Sablja” Marković je povodom istrage za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi dao iskaz u policiji pred tužiocem i advokatom po službenoj dužnosti u kome je optužio Miloševića kao naredbodavca.

Sledeći za saslušavanje bili su zakazani optuženi bivši načelnik saobraćajne policije MUP Srbije general Dragiša Dinić i načelnik saobraćajne policije Beograda Vidan Mijailović.

Zločin na Ibarskoj magistrali dobio epilog

I dok je Apelacioni sud potpuno oslobodio krivice okrivljene za ubistvo Slavka Ćuruvije – Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića, zločin na Ibarskoj magistrali ipak je dobio svoj epilog nakon još dva suđenja.

Presudom od 29. juna 2005. godine Ulemek i preostala petorica pripadnika JSO su osuđeni na po 15 godina zatvora.

Marković je osuđen na 10 godina zatvora, dok su Dinić i Mijailović osuđeni na dve odnosno jednu godinu zatvora.

Radonjić i Đurić su oslobođeni optužbi.

Ovu presudu je obeležilo neobično dugo vreme potrebno za pisanje presude, budući da je sudiji Bojanu Mišiću bilo potrebno skoro punih pet meseci da izrečenu presudu pretoči u pisanu formu.

VSS je 16. maja 2006. godine poništio i ovu odluku.

Treće suđenje je ponovo izvođeno pred većem sudije Bojana Mišića, a 16. februara 2007. godine doneta je nova presuda.

Svi optuženi su osuđeni na iste ili manje kazne u odnosu na prethodnu presudu.

Nakon dve ukinute presude Okružnog suda u Beogradu, pred Vrhovnim sudom Srbije (VSS) u martu 2008. godine je počelo ponovljeno suđenje optuženima.

Inače, ovo je bio tek drugi put, u 161 godini postojanja VSS-a da taj sud otvara glavni pretres.

Krajem 2009. godine Vrhovni sud Srbije je potvrdio drugostepene presude, koje su postale pravosnažne, bez mogućnosti žalbe.

Radomir Marković, Milorad Ulemek Legija, Nenad Ilić, Branko Berček osuđeni su na po 40 godina, Nenad Bujošević na 35 godina, Dušan Maričić i Leonid Milivojević na 30 godina.

Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina, dobio je jednu i po godinu, Dragiša Dinić 10 meseci, a Vidan Mijailović šest meseci.

Milan Radonjić i Branko Đurić još jednom su oslobođeni zbog nedostatka dokaza.

Imena značajnijeg dela osuđenih i oslobođenih, tokom poslednjih 25 godina dovodila su se u vezu i sa više drugih krivičnih dela – ubistvom novinara Slavka Ćuruvije, političara Ivana Stambolića i još jednog pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi.