Radoš Milovanović: Direktor za sva vremena

Porodica poginulog Milivojevića i još nekoliko svedoka optužuju Milovanovića za tu tragediju, zbog propusta u primeni propisa, ali i za ucene, pretnje i pritiske i zahtevaju od državnih organa da konačno rasvetle okolnosti te tragedije.

Milovanović je, kako je to u medijima primećeno, „društveni i prirodni fenomen“, čovek sa najdužim stažom direktora u Srbiji, koji je za 36 godina na toj poziciji „preživeo“ sve političke garniture, video leđa svim ministrima odbrane, šefovima država i vlada od 1982. godine, od kada je na čelu te fabrike. U činu pukovnika Vojske Srbije penzionisan je 2003. godine, ali je kao penzioner nastavio da direktoruje. Ima 74 godine, pripisuju mu se zasluge za obnovu fabrike posle NATO bombardovanja i to što fabrika danas posluje bolje nego ikada. Sam ističe da fabrika dobija poslove širom sveta zahvaljujući njegovom ugledu, kao i to da su ga radnici, koji ga navodno glorifikuju i porede sa Titom, na referendumu, posle prošlogodišnje nesreće, podržali sa čak 98,8 odsto glasova.

I pored toga što slovi za moćnog i uticajnog čoveka, za koga se tvrdi da ima prijatelje i zaštitu u vrhu aktuelne vlasti, da „vedri i oblači u Lučanima“, te da prima i otpušta radnike, on sve to rezignirano odbacuje i tvrdi da je opstao zahvaljujući svojoj stručnosti i menadžerskim uspesima, a ne partijskoj knjižici jer, kako navodi, nije bio član nijedne stranke, niti je član SNS.

Lučanskom menadžeru je uspelo i to da instrumentalizuje fabrički sindikat, bez obzira na tvrdnje čelnika sindikata da to nije tačno. Sindikat i radnici su, navodno, nezadovoljni sadržajem TV emisije „Život priča“ organizovali jednočasovni prekid rada i protest, sa koga su poručili da „negativna medijska propaganda koja se vrši preko produkcijske kuće Tatjane Vojtehovski preti da ozbiljno naruši ugled preduzeća“ i da „izrečene laži i klevete idu tako daleko da traže zatvaranje fabrike i glavu Radoša Milovanovića“.

Dobro je to što čelnici sindikata vode računa o ugledu sopstvene fabrike, ali bi trebalo da se upitaju zbog čega je bilo potrebno da brane direktora, koji je najpre pristao na razgovor sa autorkom emisije, a potom je od te namere odustao. Osim toga, njihov protest, na šta su ukazala novinarska udruženja, predstavlja pritiske na medije i slobodu govora, ali i na porodicu poginulog Milomira Milivojevića, koja ima pravo da zna sve detalje te tragedije. Milovanovićev je tim protestom, odnosno sopstvenim i veštim „medijskim manevrom“, mobilisao sindikalce koji su, umesto da se bore za primenu i efikasniju kontrolu propisa o bezbednosti na radu, pristali da budu njegovi „trbuhozborci“.