Radovan Karadžić – arhitekt genocida

I po tome će, bez obzira na svoju izuzetnu sposobnost promene, ostati zapamćen.

Danas, ovde u Sarajevu, predstavljamo knjigu „Radovan Karadžić – Uzroci, postanak i uspon genocida u Bosni i Hercegovini“. U bukvalnom prevodu naslov originala glasi „Radovan Karadžić: Arhitekt bosanskog genocida“, i, po mome mišljenju, adekvatniji je sadržaju biografske knjige o čoveku koji je imao ključnu ulogu u vremenu i događajima o kojima knjiga govori. Ovu je knjigu, u prevodu sa engleskog jezika, objavio ovdašnji University Press. NJen autor je američki istoričar Robert J. Donia.

Nije lako predstaviti ovu knjigu. Ne samo zato što je njen sadržaj duboko i bolno utkan u tkivo Sarajeva i čitave Bosne i Hercegovine, nego i što mu je autor dao univerzalni značaj: pod određenim uslovima, koje autor otkriva, Radovan Karadžić je moguć svuda. No, mnogo teže je bilo napisati knjigu. Za to je bila potrebna višestruka sprema: pored velike akribije i razumevanje istorije. U znak priznanja autoru, najpre nekoliko reči o njemu.

Robert J. Donia dobro poznaje istoriju Bosne i Hercegovine o kojoj je već objavio dve knjige. Među savremenim istoričarima u svetu spada u retke koji poznaju monumentalni arhiv Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu. U svojstvu eksperta za istorijske događaje u ovom sudu priredio je za štampu Stenografske beleške Skupštine Republike Srpske. U istom svojstvu, sa Radovanom Karadžićem, koji sam sebe zastupa pred Međunarodnim krivičnim sudom, vodio je čudan desetodnevni dijalog, u ukupnom trajanju od 24 sata. Bilo je to jedinstveno iskustvo za biografa čoveka optuženog za najveće zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Na prvim stranicama svoje obimne (Predgovor, Uvod, 16 poglavlja, Zaključak), složene i teške knjige Donia kaže da nije nameravao da piše biografiju Radovana Karadžića. Ali je, istražujući i razmišljajući, shvatio da je ličnost Radovana Karadžića prizma u kojoj se ogleda rat. Tačnije, srpski nacionalizam kao generator rata koji je doveo do masovnih zločina.

Donia je posmatrao Radovana Karadžića kao „kompleksno ljudsko biće“: njegove izuzetne sposobnosti zajedno sa delima za koja je te sposobnosti upotrebio. „Najlakše je optužiti onoga ko čini zlo, najteže je razumeti ga“, poziva se Karadžićev biograf na Fjodora Dostojevskog. Ovo drugo i jeste smisao istorijske nauke, a Robert J. Donia je istoričar koji to zna. Zato sam od njega i očekivala da, pre svega, dobijem odgovor na pitanje: kako je Radovan Karadžić, koji se do ulaska u politiku ni po čemu nije razlikovao od hiljada ljudi u Sarajevu, postao lider bosanskih Srba sa zastrašujućim uticajem? U uverenju da sam taj odgovor dobila, uzimam slobodu da ga i vama danas saopštim.

Radovan Karadžić je u politiku ušao u punoj zrelosti: u 45. godini života. Rođen je u Crnoj Gori 1945, otišao je u Sarajevo 1960, završio je Medicinski fakultet 1971. godine. Zasnovao je porodicu. Bio je uspešan psihijatar Univerzitetskog kliničkog centra. Pisao je poeziju. Van politike: ni disident, ni nacionalista. Radikalna promena nastala je 1990. godine. Kako to objašnjava biograf?

Po Doniu, „kompleksni tok Karadžićeve političke karijere ne može se razumjeti bez njegove jedinstvene sposobnosti da se izmjeni i prilagodi. On je po volji mogao promijeniti svoju kompletnu ličnost i to je uradio nekoliko puta u odgovoru na okolnosti koje su se mijenjale, uglavnom u svoju korist“. Ali, da li je ova lična sposobnost Radovana Karadžića mogla postati delotvorna da upravo 1990. godine nije naišla na snažnu i široku rezonancu?

Slom komunizma bio je planetarna pojava. Jugoslovenska država je od polovine šezdesetih godina bila u krizi. U traženju formule održivosti vršene su česte ustavne promene. Konfederalni Ustav iz 1974. godine bio je prihvaćen na bazi odnosa snaga, uz otpor Srbije. Krajem osamdesetih godina u Srbiji je došlo do „antibirokratske revolucije“ sa Slobodanom Miloševićem na čelu kao vođom srpskog naroda. Prenošenje „antibirokratske revolucije“ u druge republike bilo je zaustavljeno kao pokušaj srbizacije Jugoslavije.

Radovan Karadžić nije odbacio demokratiju kao alternativu jednopartijskom komunizmu, već je institucije i procedure demokratije stavio u funkciju strateške vizije srpskog naroda – srpske države, o čemu je u Srbiji bio postignut najširi konsenzus. I Radovan Karadžić je, kako kaže njegov biograf, – „čvrsto prigrlio srpski nacionalizam istovremeno na sebičan i altruističan način. On je osjećao da će rad na ostvarenju interesa srpskog naroda i njemu lično donijeti moć, priznanje i slavu koje nikad ranije nije imao. Sa zastrašujućim uspjehom ujedinio je potragu za ličnom dobiti sa novopronađenim političkim ciljevima“.

Da li je to ona „mračna strana demokratije“ o kojoj govore teoretičari politike? Nije li Radovan Karadžić i do svoje 45. godine bio prilagođen, a onda je iz njega provalilo ono što je, pod diktaturom, držao ispod površine?

Između više srpskih intelektualaca u Sarajevu koji su doprineli organizaciji i programu Srpske demokratske stranke, za njenog predsednika je, neočekivano, izabran Radovan Karadžić. Podršku je dobio od političara iz Beograda, posebno od književnika i nacionalnog ideologa Dobrice Ćosića. U svim promenama kroz koje je, zatim, prolazio, Karadžić dokazuje da njegov odnos prema nesrbima nije rezultat lične mržnje, već njegove strateške vizije srpske države kojoj su oni smetnja. Razvijanjem te vizije, postavljanjem njenih ciljeva i formulisanjem operativnog plana za njihovu realizaciju – iz mišljenja Radovana Karadžića nesrbi su postepeno nestajali.

Kao sledbenik Slobodana Miloševića, Karadžić je najpre bio za zaokruživanje Bosne i Hercegovine u okviru jugoslovenske države sa srpskom dominacijom. Zatim, od 15. oktobra 1991. godine za srpsku državu u Bosni i Hercegovini. Konačno, sa usvajanjem strategije od šest tačaka u Skupštini Republike Srpske, 12. maja 1992. godine, – „za stvaranje odvojene, kompaktne i teritorijalno povezane srpske države silom oružja“.

Radovan Karadžić imao je pokret koji se sa njim postepeno radikalizovao, političku stranku, skupštinu, vojsku. Međutim, njegova je uloga od, neočekivanog, dolaska na čelo SDS, bila ključna. Formulisao je pitanja i davao odgovore ostavljajući o svemu pisane tragove i dela. Ovaj, za svoga biografa, arhitekt genocida je 28. februara 1992. godine sažeo neposredne i dugoročne ciljeve svoje vizije: „A što želimo? Želimo da ostvarimo svoje suvereno pravo, državotvorno pravo, ovdje gdje jesmo. A hoćemo li se jednog dana vezati za Srbiju, to nije njihova stvar. Važno je da ovdje svoju državu ispečemo, umijesimo i ispečemo, da se drži u komadu.“

Po koju cenu? Na to pitanje odgovorio je svojom knjigom istoričar Robert J. Donia. U isto vreme, on je, u završnici svoje biografske knjige, otvorio vanredno važna pitanja za budućnost. Kako je bilo moguće da Arhitekt genocida, trinaest godina pošto je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju podigao optužnicu protiv njega, izbegava pravdu? Koristi svoju sposobnost da se menja i prilagođava: u suštini nastavlja da ostvaruje svoju viziju o srpskoj državi? Da li je to bilo moguće bez široke podrške? Oko njegovog imena kao „nacionalnog heroja“ drugim sredstvima konstituisao se jedan svet u kome je relativizovana odgovornost za masovne zločine, za intelektualne i moralne vrednosti.

Radovan Karadžić se skrivao u crkvama i manastirima duž granice Bosne i Hercegovine sa Srbijom i Crnom Gorom. Institut Sveti Jovan na Palama, centar mreže koja mu je pomagala, bio je pod patronatom SPC i njenog prvog čoveka patrijarha Pavla. Finansijska pomoć stizala je iz dijaspore, SDS-a, Republike Srpske. Radovan Karadžić živeo je udobno. Pisao je romane, poeziju, drame. Preko mreže posrednika 2000. godine video se sa suprugom, koja je ovaj susret opisala kao „kratak i dirljiv“. Upravljao je svojom finansijskom imperijom na Palama: sedam stambenih objekata, dve firme. Imao je velike planove. Supruzi je, 2000. godine, pisao da ne želi da ostanu u „sitnom biznisu“, već namerava da u Beogradu stvori veliku porodičnu kompaniju.

Početkom 2001. godine, Arhitekt genocida u Beogradu postaje „Dragan Dabić, guru i iscelitelj bioenergijom“. U svet okultnog ulazi 2005. godine. Sa sigurno navučenom maskom ulazi i u društveni život. Sve do kraja Vlade legaliste dr Vojislava Koštunice živi gotovo sigurno. Uhapšen je 24. jula 2008. godine i 30. jula iste godine upućen je u Haški tribunal. U Vladi Republike Srbije došlo je do podele, a srpski nacionalisti u Beogradu su izašli da protestuju.

Radovan Karadžić je odbio odbranu i pred Međunarodnim krivičnim sudom zastupa sam sebe. Ispitujući stotine svedoka, on još jednom prolazi put koji je prošao od dolaska na čelo SDS-a do postepenog povlačenja sa funkcije 1996. godine.

NJegov biograf ne isključuje mogućnost da, kako kaže, „i ovo, naizgled konačno poglavlje njegovog života, može u kasnijim godinama dobiti nastavak. Ako tako bude, vjerovatno će to biti još jedan njegov pokušaj da se svijet ubijedi u njegovu čestitost i pravičnost njegovih ciljeva“.

Drugim rečima, Radovan Karadžić nastaviće san o srpskoj državi, ali da li sa ponovo istom rezonancom?

Na jednom mestu u knjizi Robert J. Donia govori o Srbiji kao velikom gubitniku. Svake godine, kažu demografi, iz nje nestaje 35.000 stanovnika, jedna lokalna zajednica. Prosečna starost stanovnika je 46 godina, među najvišima u svetu. Priraštaj iznosi 1,2 odsto, što nije dovoljno ni za prostu reprodukciju. Po „odlivu mozgova“ Srbija zauzima prvo mesto u svetu.

U ratu srpskih nacionalista u Bosni i Hercegovini koji je poveo za srpsku državu, Radovan Karadžić je doveo srpski nacionalizam do krajnjih granica: do temeljne ravnodušnosti prema ljudskom životu: nesrba, ali i Srba. I po tome će, bez obzira na svoju izuzetnu sposobnost promene, ostati zapamćen.