Profesor Biološkog fakulteta: Radovi na Velikom ratnom ostrvu mogu ugroziti ptičji svet

On je u serijalu razgovora o ekologiji Vidokrug rekao da se najveći deo Velikog ratnog ostrva nalazi u prvoj i drugoj zoni zaštite, dok je u trećoj zoni samo kupalište Lido. Kako je objasnio, dominantna je prva zona u kojoj je „bilo kakva privredna aktivnost, uključujući i vodosnabdevanje isključena“.

Da bi se tu nešto gradilo, morao bi da bude promenjen akt proglašenja zaštićenog prirodnog dobra, ali Simonović smatra da „neće biti problem da se to uradi, ako neko to tako reši“.

On je podsetio da se na Velikom ratnom ostrvu, osim gnezdilišta, nalazi i hranilište za ptice Veliki Galijaš, ističući da je reč uglavnom o pticama koje su vezane za vodene ekosisteme i da proglašenje Velikog ratnog ostrva za zaštićeno prirodno dobro ima svoju funkciju.

Simonović je istakao da je Beograd među retkim prestonicama, ne samo u Evropi, nego i u svetu, koja na ivici centralnog dela grada ima jedno takvo nenarušeno „prirodno bogatstvo u pravom smislu reči“.

Kako je predočio, pitanje je, međutim, u kojoj meri ljudi to shvataju i šta su spremni da učine bi to bogatstvo bilo očuvano. Kada je u pitanju režim podzemnih voda, njihova količina i kvalitet, Simonović je, uz opasku da nije stručan za tu oblast, rekao da će se tek videti da li će eventualna izgradnja reni bunara narušiti eko-sistem.

Prema njegovom objašnjenju, reni bunari bi tokom eksploatacije proizvodili određeni zvuk koji ptice i drugi organizmi „verovatno mogu da detektuju“, pa je moguće da bi to imalo uticaja na žive organizme na Velikom ratnom ostrvu.

On je podsetio da je profesor Hemijskog fakulteta Branimir Jovančićević imao projekat utvrđivanja kvaliteta i količine podzemnih voda kojim je ustanovljeno da je njihova količina na Velikom ratnom ostrvu „jako mala“ u odnosu na vodoizvorišta koje Beograd trenutno koristi.

Utvrđeno je i da je, zbog načina na koji se tretiraju otpadne vode Beograda, ono što do Velikog ratnog ostrva dolazi Savom i u izvesnoj meri Dunavom lošijeg kvaliteta u odnosu na podzemne vode koje se nalaze ispod Makiškog polja. Da se on pita, Simonović ne bi uzimao podzemne vode sa Velikog ratnog ostrva, jer se one nalaze skoro krajnje nizvodno duž toka Save i na njih utiče „sve što ulazi“ u Savu, a „mi nemamo kolektor, niti postojenja za prečišćavanje“.

Prema njegovom tumačenju, Sava takoreći više nigde nije prirodan vodotok, već „veoma izmenjeno vodno telo“, što je slučaj i sa Dunavom, „posebno nizvodno od Beograda, u regiji Đerdapa“.

Zbog uticaja tih nadzemnih voda na podzemne, Simonović ne veruje da je opravdano u bilo kom pogledu koristiti podzemne vode Velikog ratnog ostrva. On ne zna ni kako bi te podzemne vode mogle da budu prebačene do nekog postrojenja za prečišćavanje, jer ta voda ne može da se koristi u „nativnom obliku“.

Pozvao se, pri tome, i na procenu da su količine vode koje ima Veliko ratno ostrvo desetostruko manje u odnosu na Makiško polje. Zato su i investicije u gradnju na Velikom ratnom ostrvu u odnosu na Makiško polje veoma velike, pa bi proizvodnja vode bila skuplja.

U takvoj situaciji, Simonović „nema nikakve dileme koliko je ta stvar isplativa“ i ilustruje da je sve što se radi „klanje vola za kilo mesa, kao što smo imali slučaj kada su u pitanju male hidroelektrane“. Osvrćući se na mišljenja da je vodosnabdevanje stanovništva prioritetna delatnost i da zaštita prirode nije nešto što bi moglo da zaustavi taj interes, on je ocenio da bi ta teza „mogla da stoji“ kada bi vodosnabdevanje stanovništva bilo ugroženo iz nekog opravdanog razloga.

Ovde su, međutim, u pitanju „neki interesi koji su daleko od javnog interesa“, napomenuo je Simonović, uveren da se radi o „nekom drugom, užem interesu“.