Rafael Nadal: „Vaskrsli“ šampion

Ali proterivanje vladara Melburna nije Špančeva briga, niti može da zaseni njegovo šampionsko vaskrsnuće u „već izgubljenom“ spektakularnom finalu sa Danilom Medvedevim.

I istorijsko preticanje večitih rivala Rodžera Federera i Đokovića u trojnoj epskoj trci za oreol najboljeg tenisera svih vremena, jer „bik sa Majorke“ sada ima jednu GS titulu više (21) od Srbina i Švajcarca.

– Kada je Medvedev napravio brejk i došao do 5:5, rekao sam sebi: „Opet ću da izgubim kao 2012. i 2017. godine“. Ipak, samo sam nastavio da se borim, mogu da izgubim, al’ ne mogu da odustanem. Čak i kada sam uništen ne smem da odustanem – opisao je Nadal krizni momenat petog seta meča od pet i po sati.

Mnogi bi na njegovom mestu bacili reket i okrenuli se nečem drugom da su im lekari 2005. godine savetovali da se manu sporta jer će im urođeni problem sa stopalom stalno praviti probleme, ali on je izabrao da radi ono što voli i za šta je stvoren, makar to značilo konstantne bolove u kolenima, leđima, kljukanje lekovima, česte povrede i bolovanja, povremene operacije…

Neki drugi bi otišli u zasluženu penziju da su pola prošle sezone proveli po terapijama i na štakama, ali on se pojavio na Ozi openu i toliko se istrošio u borbi za svoj drugi tamošnji trofej da je mimo bontona deo svečane ceremonije presedeo na stolici.

Da je znao da se štedi i(li) dozvoljavao sebi da odustane kada ga već svi vide na patosu imao bi zdraviju starost, međutim taj nagon za pomeranjem ličnih granica doneo mu je već u 19. godini prvu od nestvarnih 13 titula Rolan Garosa, a zatim i četiri US opena, dva Vimbldona, dva olimpijska zlata, pet pehara Dejvis kupa, 36 masters trofeja, 127 miliona dolara zarade od turnirskih nagrada…

Zbog nasleđene genetike od oca biznismena Sebastijana i majke domaćice Marije Isabel ili uticaja njegovih stričeva – svog dugogodišnjeg trenera Tonija ili nekadašnjeg španskog fudbalskog reprezentativca Miguela Anhela – tek Rafin manir je da ne odustaje od onoga što zacrta.

Takav je s porodicom odbio ponudu nacionalne teniske federacije da se kao klinac preseli u Barselonu, što ga je koštalo smanjivanja stipendije; nikada rodni Manakor nije zamenio mondenskim mestima i poreskim rajevima; ni za kakve novce nije hteo da dozvoli prisustvo medija na venčanju sa Marijom…

Nesuđeni fudbaler, vatreni pristalica madridskog Reala i reprezentacije Španije, strastveni golfer i pokeraš, tvrdokorni agnostik… nevoljno priča sa novinarima, ali rado pomaže siromašne i bolesne kroz svoju humanitarnu fondaciju i širi svoju tenisku akademiju po svetu.