Rafsadžani mogući posrednik

Opozicioni Zeleni pokret planira da 11. februar iskoristi za proteste koje organizuju još od spornih predsedničkih izbora prošle godine, posmatrajući sebe kao naslednike borbe protiv diktature. Vrhovni lider ajatolah Ali Homnei upozorio je opoziciju da ne uzurpiraju zvanične ceremonije. „Prešli ste prag tolerancije. Svi koji budu učestvovali u protestima biće sprečeni“.

Uprkos konfrontacijama, iza scene iranski opozicionari razmatraju opcije za kompromisno rešenje. U središtu spekulacija je mogućnost da bivši predsednik Akbar Hašemi Rafsadžani, možda posreduje između Homneija i opozicije. I bivši predsednički kandidat Mehdi Karubi zagovara mogućnost kompromisa, dok drugi opozicionar i bivši predsednik Mohamad Katami javno kaže da ne odustaje od borbe za reforme. Trojica visokih opozicionih ličnosti, Karubi, Katami i Hosein Musavi, kandidat za kojeg opozicija tvrdi da je pobednik spornih izbora, javno su priznali Mahmuda Ahmadinedžada za predsednika istovremeno ponavljajući da su izbori pokradeni. Takođe su se distancirali od poziva među demonstrantima za svrgavanje Homneija i vladavine sveštenstva.

Iako još nema konkretnih predloga od Homneija, postoje naznake da bi država mogla biti otvorena za dogovor sa opozicijom. Za lidere opozicije, kompromis je očigledno privlačna opcija, budući da Zeleni pokret nije siguran da li je u stanju da istraje u uličnoj borbi protiv nadmoćnijih državnih snaga. Niti postoji ijedan vidljivi znak da režim gubi kontrolu. Štaviše, stručnjaci predviđaju da što duže protresti budu trajali, to će biti više nasilja na ulicama, a opozicija će biti viđena ne samo kao pretnja sadašnjem režimu već samom islamskog sistemu. U tom slučaju, pretnje obaranju islamskog sistema lišile bi opozicione lidere, većinom sveštenike i bivše državnike, njihove baze autoriteta i legitimnosti, upozoravaju stručnjaci. Što radikalniji protesti budu postajali, manje su šanse da se stekne podrška onih nezadovoljnih statusom kvo i istovremeno nespremnih da se priključe opozicionom taboru.

S druge strane, teško je očekivati da će bilo kakav kompromis značiti da se Homnei okrene protiv Ahmadinedžada, inicirajući proces unutar političkog sistema koji bi uključio i bivše i sadašnje vlastodršce. Poznavaoci prilika u regionu navode da opozicija rizikuje da izgubi podršku svojih pristalica na ulicama ukoliko pokažu spremnost da se pomire sa Ahmadinedžadom, što bi bilo shvaćeno kao uludo prosipanje krvi u proteklih šest meseci.

Nema sumnje da su obe strane u nekoj vrsti ćorsokaka te da tragaju za izlazom iz situacije koja je izazvala najduži period političke nestabilnosti u zemlji od revolucije 1979. Postoji bojazan da bi ovakvo stanje moglo potrajati još mesecima pre neko što politička utakmica iza scene pokaže rezultate.