Ranko Bugarski: Nezameranje ideologiji srpskog nacionalizma put u haos

Podsetimo, nakon pritužbe Nacionalnog saveta hrvatske nacionalne manjine da se u pojedinim udžbenicima srpskog jezika za osmi razred osnovne škole negira postojanje hrvatskog jezika, reagovali su Zaštitnik građana i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i tražili da se izmeni sporna formulacija Odbora za standardizaciju srpskog jezika o tome koji jezici spadaju u grupu južnoslovenskih.

Stav Odbora je da među južnoslovenske jezike treba navesti bugarski, makedonski, slovenački i srpski jezik, a da uz srpski u napomeni treba reći da Hrvati, Bošnjaci i neki Crnogorci ovaj jezik nazivaju hrvatski, bosanski/bošnjački i crnogorski jezik.

Ministarstvo prosvete i ZUOV su loptu prebacili na izdavače i autore udžbenika koji do 15. maja treba da osmisle rešenje, ali bez taksativnog nabrajanja koji su južnoslovenski jezici.

– Ovim potezom Ministarstvo i Zavod očito peru ruke. Oni ne poznaju materiju u dovoljnoj meri ili se možda prave da je ne poznaju, a boje se da ne naprave neku političku grešku, jer je ovo pitanje i inače politički osetljivo, a posebno u trenutku kada se očekuje formiranje nove Vlade. Zbog toga pojedinci koji su u krugu kandidata zainteresovanih za neke funkcije verovatno smatraju da treba da budu oprezniji nego inače, da se negde ne „okliznu“, da se ne zamere nekoj višoj vlasti, pa verovatno ocenjuju da je najbolje da se sklone u stranu i da neko drugi obavi taj posao koji bi inače pripadao njima – smatra profesor Bugarski.

* Može li autor udžbenika da narativno objasni koji su južnoslovenski jezici, a da ih ne navede?

– Ne vidim kako je moguće reći koji su južnoslovenski jezici, ili bilo koji drugi, a da se oni ne navedu svojim imenom kroz neki spisak ili tabelu. Doneta je preporuka koju je apsolutno nemoguće sprovesti u delo. Zanimljivo je da se pažnja poklanja tehničkoj strani ove intervencije, pa se kaže da stranice sa spornom formulacijom treba zameniti stranicama sa izmenjenim tekstom, ali se ne kaže ništa o sadržaju koji tu treba da stoji. U ovoj situaciji ne mogu a da unapred ne žalim sirote autore, izdavače, nastavnike i u krajnjoj liniji učenike.

* Ako učenik pita nastavnika koji jezici su južnoslovenski, šta on treba da mu kaže a da bude tačno?

– Nastavnik bi jedino mogao da se pozove na sopstveno znanje o tome. U svakom boljem lingvističkom priručniku piše koji su južnoslovenski jezici. On treba da proceni šta i koliko da kaže ako ga učenik pita. Odgovori će se razlikovati od nastavnika do nastavnika i biće izneveren opšti cilj intervencije, ali zbilja ne vidim šta se drugo može.

* Očigledno je da su Ministarstvo i ZUOV pokušali da pomire dve strane – s jedne strane da se ne zamere Odboru za standardizaciju srpskog jezika, a sa druge da izbegnu dalje korake Zaštitnika građana i Poverenice.

– Ne mislim da je reč o nezameranju Odboru kao stručnom telu, jer to nije organ pred kojim bi morale da ustuknu državne institucije kao što su ministarstva i zavodi. Reč je o nezameranju ideologiji srpskog nacionalizma, nažalost duboko ukorenjenoj u našem društvu, čiji je Odbor jedan od vodećih eksponenata. LJudi se ustručavaju da kažu nešto protiv Odbora jer su u strahu da će odmah biti označeni maltene kao narodni neprijatelji i da se mešaju u ono za šta nisu ni kompetentni, niti pozvani, a Odbor smatra da je jedini vlastan da o tome govori.

* Ali u delu javnosti čujemo mišljenja da ne mogu Zaštitnik građana i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, niti Ministarstvo da budu stručniji od Odbora za standardizaciju srpskog jezika za pitanje koji su jezici južnoslovenski.

– Reakcije hrvatskog i bošnjačkog nacionalnog saveta daju pravni osnov za intervenciju državnih organa. Kršenje prava nacionalnih manjina je osnov da svaka ozbiljna država reaguje preko svojih institucija. Srbija je uradila ono što je morala, i intervenisale su dve relevantne institucije, Zaštitnik građana i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, sasvim opravdano zahtevajući izmenu sporne formulacije. (Uzgred, Zaštitnik je zbog svoje odluke brutalno izvređan na stranicama jednog dnevnog lista od čelnika Odbora, koji su ga nazvali neznalicom i politikantom koji đonom ide na nauku.) Pomenuti saveti nacionalnih manjina, kao i Zaštitnik građana i Poverenica pritom se pozivaju na Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima, koju je Srbija ratifikovala 2006. godine. Ali i bez toga formulacija Odbora je sasvim neodrživa iz brojnih drugih razloga. Pitanje koji su južnoslovenski jezici nema mnogo veze sa pitanjem manjinskih jezika i pravima njihovih govornika, ali je to, kako rekoh, omogućilo neophodnu intervenciju države.

* Od početne ideje da se praksa u udžbenicima ujednači sada dolazimo do toga da će svaki autor da osmisli svoje viđenje južnoslovenskih jezika. Da li sada možemo da očekujemo da će neka komisija Zavoda da procenjuje šta je od toga prihvatljivo?

– Ovde je stvoren jedan začarani krug i odgovornost se prebacuje, pa je teško prognozirati šta će se dešavati. Problem je u tome što je od samog početka cela stvar stavljena na pogrešan kolosek, i to zaslugom samog Odbora. Naime, Odbor je istinski kompetentan samo za standardizaciju srpskog jezika, ali ne i za sve što je u vezi sa ovim jezikom, kako to njegovi predstavnici vole da kažu. On može i treba da učestvuje i u jezičkoj politici, ali ne kao vrhunska i najpozvanija ustanova za baš sva pitanja koja dotiču srpski jezik. Time on izlazi iz domena svoje stvarne, pa čak i nominalne kompetencije. Predmet ovog konkretnog spora nije srpski jezik, nego određenje južnoslovenskih jezika. Ta materija nije samo u domenu srbistike, već i drugih disciplina, poput opšte lingvistike, sociolingvistike, a naročito genetske lingvistike. To je disciplina lingvistike koja se bavi genetskim razvojem i klasifikacijom jezika sveta. O ovim disciplinama čelnici Odbora izgleda ne znaju mnogo, pa tako laički mešaju pojmove jezika i standardnog jezika, čime unose temeljnu zabunu sa vrlo ozbiljnim posledicama.

*U čemu je razlika između tih pojmova?

– Odbor neprekidno ima u vidu standardne jezike, oni govore o vukovskom jezičkom standardu; međutim, standardni jezik je samo jedan od varijeteta nekog jezika. Drugim rečima, pojam jezika obuhvata cele jezike, a to znači dati jezik sa svim njegovim pojavnim oblicima, kao što su dijalekti, žargoni i drugi, uz standardni varijetet ako ga ima. Iz tih razloga se ne smeju brkati ova dva pojma. Kada se kaže južnoslovenski jezici, misli se na te jezike sa njihovim varijetetima. Prema tome, u ovom kontekstu reći da je npr. hrvatski samo drugo ime za srpski jezik, znači reći da su pored štokavskog, kajkavski i čakavski dijalekti srpskog jezika; da su gramatike i rečnici hrvatskog jezika priručnici srpskog jezika, samo drugačije naslovljeni; da je istorija hrvatskog jezika isto što i istorija srpskog jezika… To su naravno totalne besmislice, ali one logički proističu iz zamenjivanja pojma jezika pojmom standardnog jezika. Otuda je proisteklo zamešateljstvo gde se Zavod i Ministarstvo izvlače, a Odbor tera svoju liniju sejući među školsku decu zlo seme srpskog jezičkog nacionalizma i još to nudi kao jedinu i opšteprihvaćenu naučnu istinu, dok bi njihov uistinu originalni spisak teško prihvatili ozbiljni lingvisti u Srbiji i van nje.

Nema rešenja a da se niko ne naljuti

* Da ste autor udžbenika, šta biste napisali koji su jezici južnoslovenski, a da bude u skladu sa naukom i zakonom, i da se niko ne naljuti?

– Šta god napisali neko će se naljutiti. Po mom mišljenju, tu treba navesti dve bitne informacije: 1. po tradicionalnoj, u svetu i kod nas opšteprihvaćenoj podeli južnoslovenski jezici su srpskohrvatski, slovenački, makedonski i bugarski; 2. po administrativnom rastakanju srpskohrvatskog njegovo mesto zauzimaju srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski. To je sve što treba da stoji u udžbeniku, a u uputstvima za nastavnike i drugim materijalima mogle bi se dodati dve napomene, jedna o bosanskom, a druga o crnogorskom jeziku, jer su ta dva jezika za mnoge problematična. Često se umesto bosanski daje alternativni naziv bošnjački ili se piše bosanski/bošnjački, a jedini zakonit naziv tog jezika u Srbiji je bosanski, što opravdano stoji i u srpskom Zakonu o ratifikaciji Evropske jezičke povelje. A crnogorski možda nema dovoljno međunarodne afirmacije ali zaslužuje navođenje kao službeni jezik jedne države na južnoslovenskoj jezičkoj teritoriji, ma šta neko mislio o njegovoj lingvističkoj samosvojnosti. Moje mišljenje je suštinski podudarno sa poznatom Deklaracijom o zajedničkom jeziku iz 2017. godine, koju je potpisalo oko 10.000 ljudi širom sveta, uključujući više desetina lingvista, a koja navedene jezike vidi kao četiri ravnopravne varijante jednog zajedničkog jezika.