Rano je za sporazum

A i sneg se odužio ove zime.

Današnji protest je ipak poseban. Građani Požege danas obeležavaju godišnjicu protesta protiv lokalne vlasti sa Srpskom naprednom strankom na čelu. U seriji protesta koji su odavno prevazišli lokalne okvire, Inicijativa za Požegu danas organizuje petnaesti veliki protest po redu. Premotavam film kako je sve počelo i otkud ja u svemu tome.

A počelo je mojim prvim govorom na trgu pre godinu dana. Nije više bilo pristojno ćutati i podnositi bahatost opštinskih čelnika. Eho tog prvog govora i dalje mi odzvanja u glavi. Zbog njega sam danas tu gde jesam, zbog njega godinu dana od ulice do sudnice vodim i građansku i ličnu bitku protiv vlasti, zbog njega se i danas kao govornik vraćam na mesto zločina, simboličnog naziva Trg slobode.

Sve je spremno za protest. Još jednom zovem Baneta Trifunovića za potvrdu termina dolaska. Peđa Voštinić i frontovci su se već uskladili s njim tako da dolaze u isto vreme. Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne davimo Beograd me je preduhitrio i prvi zvao da mi kaže da je Soroš na vreme uplatio pare i da nam na poklon donosi megafon i šetalicu Pobunjeni gradovi. Kaže, zaslužili smo. I stvarno mislim da jesmo. Požega je bila vesnik svenarodne pobune koja danas bukti celom Srbijom.

Tenzija uoči protesta raste i sve oči su uprte u Andrijanu, koja otvara skup i najavljuje prvog govornika. Dobrica, aktivistkinja Inicijative za Požegu, naša draga Vera, Peđa, Bane. Govornici se ređaju kao na traci, svako sa svojom poentom zašto je danas na požeškom trgu.

Dolazi red i na mene. Ne znam koji govor po redu na istom ovom mestu. Razmislio sam šta ću da kažem, ali već vidim da je skup uspeo i bez govorničke zavese koja se od mene očekuje. Posle godinu dana takva energija mora da vam bude veliki podstrek i priznanje za sve što ste uradili. Krećemo u šetnju požeškim ulicama i završavamo je na istom mestu. Skup je bio zaista veličanstven.

Subota, 16. februar

Čvrsto sam rešio da ceo vikend posvetim porodici jer su prethodne nedelje bile baš naporne. Ipak utisci od juče mi ne daju mira. Otvaram Fejsbuk i vidim da su komentari i izveštaji o protestu jednodušno pozitivni. U internoj komunikaciji se oseća kako cela ekipa Inicijative za Požegu samozadovoljno uživa u efektima odlično odrađenog posla. A nije da nije bilo naporno i iscrpljujuće. Moj najbolji svedok za to su članovi moje porodice. Često nam obostrano nedostaje vremena da budemo i mentalno i fizički zajedno zbog moje posvećenosti funkcionisanju Inicijative i organizaciji ubitačnog tempa protesta. Ponekad sam tako odsutan.

Danas sam rešio da to ne budem. Odmah posle podneva izlazim sa suprugom Marijom i sinom Vukom u šetnju po zubatom februarskom suncu. Vuk je presladak dvogodišnji dečak. Zbog njega mislim kako sve ovo ima i nema smisla u isto vreme. Kao roditelju, smisao ovoj borbi daje možda i naivna nada da se nešto suštinski može promeniti i da će Vukova budućnost biti bolja nego naša sadašnjost. S druge strane, kada sam ja bio dvogodišnjak, u Jugoslaviji se odvijalo Događanje naroda. Detinjstvo su mi obeležili protesti, dečaštvo su mi obeležili protesti, rano roditeljstvo mi obeležavaju protesti. Ponekad pomislim da kolektivno živimo Dan mrmota i da se vratimo u istu tačku šta god da pokušamo.

Nedelja, 17. februar

Kao da već mesecima unazad nisam naučio da je nemoguće potpuno se isključiti dva dana iz aktivnosti Inicijative. Već neko vreme se insistira da se sastanci održavaju nedeljom jer je velika većina članova tima Inicijative taj dan u mogućnosti da im prisustvuje. Predlog za sastanak je na stolu. Treba se dogovoriti o terminu i sadržaju sledećeg protesta, mada se ni od prethodnog nismo odmorili, finansijskoj održivosti daljih aktivnosti, izvršiti podelu zadataka, formulisati stav o Sporazumu s narodom… Budući da ničim nisam sprečen da prisustvujem sastanku, ni dnevni red, ni moja priroda mi ne dozvoljavaju da ga propustim.

Nedeljno popodne pre sastanka provodim i dalje porodično kod kuće. Uzimam u ruke knjigu koju sam skoro naručio, interesantnog naslova „Kašika koja nestaje“. Iza tog naslova krije se neobično pitka biografija periodnog sistema elemenata. Stigao sam do joda i čitam o tome zašto je Gandi mrzeo jod.

Posle čuvenog Gandijevog Marša soli 1930. godine Indijci su izborili pravo da samostalno i nezavisno od Britanaca masovno proizvode neoporezovanu so. Zdravstveni problemi u domicilnoj populaciji u Indiji pojavili su se jer ta so nije bila jodirana, a Indija je neshvatljivo siromašna jodom. Uprkos svemu, Indijci su opet bili zavisni od zapadne jodirane soli. Odmah mi je palo na pamet da su protesti i marševi i kod nas uvek rešavali jedan i otvarali drugi problem. Odlazim nespokojan na sastanak…

Ponedeljak, 18. februar

Zbog tekuće epidemije gripa i produženog raspusta za učenike, s Marijom sam se već dogovorio da Vuka ove sedmice nećemo voditi u vrtić jer sam u mogućnosti da pre podne budem s njim. To je značilo da će posle dužeg vremena sledeći protestni skup umesto mene, kao ovlašćenog zastupnika Inicijative, u MUP-u prijaviti neko drugi. Prijava je prethodno potpisana i pečatirana, tako da sam se ovaj put bar te obaveze rešio.

U isto vreme mi zvone telefon i poštar na vratima dok jurim s Vukom da stignemo na nošu. Sa radija zovu da snimamo emisiju o godišnjici protesta, a poštar već uobičajeno poziva da ponesem pečat Inicijative, jer su iz kancelarije Poverenika stigli novi odgovori po mnogobrojnim zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja koje je Inicijativa podnosila. Sasvim običan ponedeljak…

Utorak, 19. februar

Pri prvom pregledu pristigle elektronske pošte uočavam jednu do tad nepoznatu adresu u inboksu Inicijative – officeŽsavez-za-srbiju.rs. Otvaram poruku i shvatam da nam je posle prethodne usmene ponude da budemo potpisnici Sporazuma s narodom iz sekretarijata SZS zvanično stigao i njegov tekst. Odluku smo već doneli i danas ćemo da je obelodanimo.

Ono od čega smo krenuli u definisanju našeg stava prema ponudi Saveza za Srbiju je pitanje – Zašto je stranačkoj opoziciji u Srbiji i Savezu za Srbiju kao njenoj okosnici uopšte potreban Sporazum s narodom? Potreban je jer između političkih stranaka i naroda postoji spor i jaz nepoverenja koji treba da se prevaziđu. Za to nepoverenje odgovorne su stranke i sadašnjeg i bivšeg režima. Upravo zbog tog nepoverenja i nezadovoljstva naroda tradicionalnim političkim strankama nastala su udruženja poput Inicijative za Požegu i brojnih srodnih organizacija širom Srbije.

Stoga mislimo da je najbolji način da potpisnici Sporazuma svoju doslednost i posvećenost ispunjenju preuzetih obaveza pokažu u praksi, za šta je potrebno vreme. Iz tog razloga Inicijativa za Požegu smatra da je u ovom trenutku rano, čak i suvišno potpisivati Sporazum s narodom i da poverenje naroda treba graditi delima, a ne rečima i hartijama. Kada se to poverenje izgradi a spor prevaziđe, ni Sporazum neće biti potreban.

Autor je predsednik UO Inicijative za Požegu