Raskol „plave“ i „crvene“ Amerike

Umesto toga, sada je Tramp predsednički otpadnik, jedini u američkoj istoriji kome je po drugi put izglasan impičment, s tim što će proces u Senatu, u kome većinu sada imaju demokrate, verovatno biti okončan nešto kasnije kaznom koja će mu onemogućiti da se ponovo kandiduje na predsedničkim izborima 2024. i izopštavanjem iz javnog života.

Posle Sokrata, Tramp će biti prvi svetski građanin kome će država javno izreći kaznu ostrakizma.

Tramp je možda najbolji dokaz šahovske pouke – Pusti pacera da igra, sam će da izgubi partiju.

Kao predsednik autsajder Tramp je imao veoma širok manevarski prostor koji je želeo da ispuni svojim programom Make America great again / Učinimo Ameriku ponovo velikom i America first / Prvo Amerika.

Prvi potezi bili su mu usmereni na povratak proizvodnje u Ameriku, što bi je ponovo učinilo industrijskim središtem sveta, ali kao i sve drugo, i ovo je bilo kratkog daha.

Trampov radni entuzijazam smenjivao se s dugim boravcima na golf terenima, pa su američki mediji izračunali da je tokom mandata od četiri godine, skoro 380 dana, dakle više od jedne godine, proveo na golf terenima.

S takvom radnom nedeljom, niko ne bi mogao da ostvari ambiciozne planove i velike promene.

Tim pre što je Trampovo predsednikovanje od prvog dana bilo predmet nemilosrdnog osporavanja, spletki i podmetačina.

Amerika se našla u najvećem izazovu od osnivanja SAD – opasnosti nestanka privlačnosti i uzoritosti američkog modela demokratija, a samim tim i američke apriori superiornosti nad svim drugim modelima i sistemima u svetu.

Izborno ogledalo, taj proces koji je centar svih američkih političkih teorija, oko kojih se plete mreža koja razlikuje legitimne i nelegitme vlasti, slobodne i podjamljene građane, kad je jednom razbijeno u Americi, onemogućiće Ameriku da od sada pa ubuduće bude jedini svetski priznati arbitar (ne)demokratije, autoritarnosti, totalitarizma.

Biće to poslednji Trampov udarac liberalnom globalizmu koji političku misao zasniva upravo na univerzalnosti demokratije i demokratskih procesa jer je demokratija svuda ista: u Saudijskoj Arabiji i Švajcarskoj, u Boliviji i Sudanu, Iranu i Japanu, Kini i Nemačkoj.

To je, na kraju krajeva, udarac u ideju ljudskih prava i jednakosti svih ljudi i mogućno je da se izvede upravo u Americi, jer je samo američka ideja, uz ideju američke nacije, nadkulturna i nadnacionalna.

Samo je u dosadašnjoj Americi mogućno biti Španac i Amerikanac, Mađar i Amerikanac, ali nije mogućno više nigde na svetu.

Kakva je razlika sada između Amerike i Ukrajine, juriša na parlamente u Beogradu, Tripoliju, Tbilisiju, Minsku, Kijevu ili Bagdadu?

Hoće li se vlasti ubuduće smenjivati revolucionarnim sredstvima, masovnim i manje masovnim pučevima, a predsednici odbijati da napuste kabinete iako su izgubili izbore?

U svakom od ovih slučajeva, Amerika će teško ponovo biti uzor, pa čak i kad je lično bila u pozadini mnogih od ovih juriša na parlamente.

Ironični su to prokomentarisali: „Ako bi Sjedinjene Države videle šta Sjedinjene Države rade u Sjedinjenim Državama, Sjedinjene Države bi napale Sjedinjene Države kako bi ih oslobodile tiranije Sjedinjenih Država“.

Odstupajući od univerzalizma, Tramp je bio sklon da prihvati vestfalski princip Augsburškog mira, čija zemlja, onoga i vera / Cuius regio, illius religio, proklamovanog 1555.

Tramp kao predsednik bio je istovremeno neokenanovac, neogramšijevac i neovestfalijanac.

Kao što je Gramši tvrdio da svaki socijalizam mora da bude refleksija kulturnih karakteristika neke nacije, a ne kopija neke univerzalne i dogmatske socijalističke ideje, Džordž Kenan je u svojoj testamentarnoj knjizi Around the Cragged Hill objavljenoj 1993. približno tačno razumeo dugoročne probleme s kojima se danas suočava Amerika, a za koje je on već tada video da nije pripremljena.

Tvorac hladnoratvoske teorije obuzdavanja tražio je da Amerika prvo nauči samoobuzdavanje.

SAD su, smatra on, jedna od zemalja čudovišta, poput Kine, Indije, nedavnog SSSR, Brazila, prevelike za svoje dobro, prevelike za mudro i razumljivo upravljanje.

Zar ne bi bilo bolje razbiti naciju na desetak konstitutivnih republika?

S druge strane, Kenan je želeo društvene, kulturne i obrazovne promene koje bi dovele do nacionalne spremnosti da se pitanja kao što su energija, transport i tehnološke inovacije ne prepuste isključivo delovanju sistema slobodnog tržišta i pozivao na jačanje javnih organa kako bi se povratila kontrola nad narodnim poslovima.

Tramp je jedan od američkih predsednika koji je ostavio iza sebe promenjen svet.

I oni koji ga kritikuju, priznaju da je ostvario neke pozitivne stvari.

Predsednik Saveta za spoljne odnose Ričard Has priznaje mu da je, na ekonomskom planu, uspeo da pokrene i oporavi posustalu američku ekonomiju u doba ekonomske krize.

U spoljnoj politici konfrontirao se s Kinom.

U uspehe ubraja se i novi trgovinski sporazum s Kanadom i Meksikom kao i poboljšanje Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini.

Naravno, nezaobilazna je glavna Trampova uloga u normalizaciji odnosa između Izraela i nekoliko njegovih arapskih suseda.

U neuspehe ubrajaju se tri najvažnija.

Prva je šteta naneta američkoj demokratiji koja je „kulminirala 6. januara upadom na Kapitol što je bio vrhunac Trampovih napora da demonizuje medije, krši utvrđene norme, promoviše laži, dovodi u pitanje autoritet sudova i odbacuje rezultate predsedničkih izbora koji su prošli svaki ozbiljan test njihove legitimnosti“.

Drugi je borba s koronom.

Tramp ima zasluge za ubrzanje rada i pronalaska vakcine, ali njegov neumeren i neadekvatan odgovor je ono što objašnjava zašto će 400.000 Amerikanaca umreti od bolesti dok on napusti funkciju.

Treći neuspeh koji je definisao nasleđe bila je spoljna politika koja je potkopala položaj Amerike u svetu.

Prihvatajući spoj nacionalizma prvo Amerika unilateralizma i izolacionizma, „Tramp je učinio sve što je mogao da poremeti mnoge od ovih odnosa i dogovora, a da na njihovo mesto nije stavio ništa bolje“, navodi Has, istovremeno ocenjujući Trampa „najgorim američkim predsednikom“.

Ono što ostaje i posle Trampa jeste šokantan ekonomski raskol u Americi koji je dokumentovao Brukings institut nakon Trampove pobede 2016.

Tih 2.584 okruga koje je Tramp osvojio 2016. davalo je samo 36 odsto ekonomske proizvodnje SAD, dok je 472 okruga u kojima je pobedila Hilari Klinton, stvarala gotovo dve trećine ukupne nacionalne ekonomije.

Slična analiza novembarskih izbora 2020. pokazuje da se ovi trendovi nastavljaju, mada sa drugačijim političkim ishodom.

Ovoga puta, Bajdenova pobednička baza u 477 okruga obuhvata u potpunosti 70 odsto američke ekonomske aktivnosti, dok Trampova gubitnička baza od 2.497 okruga predstavlja samo 29 odsto ekonomije.

Dakle, iako se pobednik izbora možda promenio, ekonomska geografija nacije i dalje je čvrsto podeljena.

Ukratko, karta 2020. i dalje odražava zapanjujući raskol između velikih, gustih gradskih okruga koji su glasali za demokratske i uglavnom vangradskih, malih ili ruralnih okruga, koji su glasali za republikance.

Plava i crvena Amerika odražavaju dve vrlo različite ekonomije: jedna orijentisana na raznolike, često fakultetski obrazovane radnike u profesionalnim i digitalnim uslužnim zanimanjima, a druga bela, manje obrazovana i više zavisna od tradicionalnih industrija.

Defetizam je jedino što dele pripadnici obe stranke: četiri petine Amerikanaca smatra da se Amerika raspada.

Petina izjavljuju da nisu ponosni što su Amerikanci. Veliki kritičar američke izuzetnosti, Endrju Baćević smatra da „u fundamentalnom smislu, Amerikanci više ne prepoznaju zajedničku prošlost, Trampovo predsednikovanje to istovremeno izražava i pogoršava“.

Sjedinjene Države postale su nacija koja ne može da odluči da li je Robert Li bio herojski ideal ili ubilački izdajnik?

Da li su Teodor Ruzvelt i Vudro Vilson bili napredni vizionari ili prezirni rasisti?

Samo pitanje izaziva ljutitu raspravu.

Ne možemo se složiti ni oko toga čije lice treba da krasi novčanicu od 20 dolara.

Ovonedeljno istraživanje Ipsosa navelo je američke medije da zaključe da Tramp i pored drugog izglasanog impičmenta, još uvek nije politički mrtvac koji hoda.

U anketi Ipsosa 64 odsto republikanaca izjavilo je da podržava Trampovo sadašnje ponašanje, a 57 odsto smatra da bi Tramp trebalo da bude kandidat 2024.

Samo 17 odsto smatra da bi ga trebalo ukloniti sa funkcije.

Zanimljivo je da 36 odsto anketiranih republikanaca sebe naziva Trampovom republikancima.

Naivno je verovati da će Tramp uspeti da učini nešto više kad nije predsednik, od mandata kada je bio predsednik. Tramp će nesumnjivo biti izložen neograničenoj i nemilosrdnoj osveti demokratske stranke i svih onih s kojima se konfrontirao tokom svog mandata, a njih nije malo, što će sve biti praćeno brojnim sudskim procesima na saveznom nivou i na nivou saveznih država, koje mogu da dovedu do konfiskacije njegove celokupne imovine i zatvorskih kazni.

Tramp se zamerio Čejnijevom klanu republikanaca, Bušovima, Klintonovima, a Nensi Pelosi već godinama ne krije svoj prezir prema njemu.

Tramp bi mogao da bude prvi američki predsednik koji je dopao zatvora.

Istina, on je jednom sam najavio da će možda morati da emigrira ukoliko Bajden pobedi, dok se najavljuje da bi spas mogao da potraži u samoamnestiji koju bi unapred dao sebi, svojoj porodici i najbližim saradnicima.

Robert de Niro, jedan od holivudskih glumaca sa najrazvijenijim političkim instinktom, upozorava da strahuje da će se pojaviti novi Tramp.

Politički stručnjaci to govore na drugi način: da će se pojaviti novi populista, ali koji će biti profesionalni političar, za razliku od Trampa, i koji neće imati tolike otpore u ovladavanju kompleksnim američkim državnim aparatom.

To zapravo može da bude najsnažnije i najtrajnije Trampovo nasleđe – trampizam bez Trampa.