Raspodela budućnosti

Teško mi ide i shvatam da će se moj izveštaj za projekat pretvoriti u zdravstveni bilten – sve što je bilo pre ćerkinog pada i preloma ruke izgleda mi maglovito i daleko. Čini mi se da čujem nešto, pa hitro ustajem i prilazim njenom krevetu. Posmatram je kako mirno spava i moj nespokoj za trenutak iščili, a onda se setim kako je juče prvi put posle skidanja gipsa uzela vodene boje i, rekavši mi da je ona sada doktorka, nacrtala svoju slomljenu ruku u gipsu. S knedlom u grlu, hvalila sam njen crtež. „Tako deca rastu“, rekla mi je komšinica, a onda, posle značajne pauze, „a tako mi starimo.“ Neizvesnost i nemogućnost da isplaniramo, predvidimo budućnost ljudski su usud, kaže Pekić, i to je ono što nas razlikuje od robota. Setim se i Bernsove pesme o mišu i kako prečesto zaboravljamo da smo mali i nezaštićeni. A opet, dok svi okolo s oduševljenjem pričaju o velikim Noletovim uspesima, u našoj kući sa zahvalnošću se sećamo „čika“ Noleta i njegove nežnosti dok stavlja ili skida gips. I onda razmišljam koliko je takvih Noleta među nama, o čijim se uspesima i neuspesima ne izveštava u medijima i koji predano i svakodnevno obavljaju svoj mali, naoko beznačajan, posao, ne očekujući ni medalje, ni slavu…

Sastanak u Institutu protiče u uobičajenoj atmosferi. Dogovaramo se šta ćemo raditi, a potom sledi deo koji mi je jutros zadavao toliko muka – izveštaj o minulom radu. I dok govorim, gledam lica ispunjena razumevanjem i drago mi je što sam deo tog tima i nadam se da posle okrutnog avgusta sledi neki lepši septembar, u kome će sve doći na svoje mesto. Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru, tako se zove naš projekat.

U povratku, kuvam se u prevozu, kao i svi, i razmišljam o tome kako je život u velikom gradu postao težak, za većinu, a kako ga izvan skoro pa i – nema. Vrućinu i tegobne misli rasterujem hladeći se knjigom o dinosaurusima koju sam kupila pre sastanka. Ostatak dana, naravno, protiče u znaku dinosaurusa. Ti reks ekspres je stigao u naš grad. Brahiosaurusi, pteranodoni, tiranosaurusi i ostali za izgovor ne baš laki nazivi. Možda decu privlači baš ta magija neobičnih reči? Abrakadabra. Kad smo kod Ti reksa – moja prva asocijacija je uvek Mark Bolan. „Children of the Revolution“. Ipak, umor čini svoje i dan se nenadano okončava uz Dina Martina i „Mambo Italiano“.

Subota, 10. septembar

Dok muž i ćerka kuvaju lišće u parku, ja u kuhinji spremam pravi ručak. Danas nam u kratku posetu dolazi baka. Radost je u vazduhu. Donosi šarene lulice sa vašara, nije to mala stvar! Trebalo je da ove godine i mi odemo na zaječarski vašar, ali… Klakeri, kabeze, mekice (tako Zaječarci zovu mekike – kao da im tepaju), lulice, šećerna vuna, pa i pljeskavice i pečenje, pa i šatre, pa i ringišpili, pa i kriva ogledala, grnčari, korpari, čak i kamenoresci, i trange-frange, i gužva, i gužva. I tako nekoliko dana – ceo grad se preseli na Vašarište, a iz okolnih sela pristižu uparađene porodice. Vašar je to!

I kod nas u kući vašarska atmosfera – upadamo jedni drugima u reč pokušavajući da ispričamo sve što se u međuvremenu dogodilo. Popodne je posvećeno Štrumpfovima – lepimo sličice, prepričavamo baki film, gledamo stare crtaće na Jutjubu… I zaista, ispostavilo se da je film pravi melem za dušu, kako dečju tako i nas odraslih. Mnoštvo referenci i aluzija, subverzivni detalji i poruke čine da ova filmska priča dugo ostane u našim mislima. Štrupmf-utopija? Nema novca, nema privatnog vlasništva, sve je zajedničko, svi rade ono što najbolje umeju, i pri tom pevaju. Kažu da je njihova zajednica totalitarna, da je mizogina, čak i rasistička, da je Veliki Štrumpf sa svojom crvenom kapicom i belom bradom slika i prilika Karla Marksa… Zar čak i dečji crtaći moraju da budu politički korektni zastupnici dominantnog diskursa? A u kakvom smo mi to filmu, na kraju, završili? Svakog dana po neki smak sveta, pandemije na mesečnom nivou, masovna nezaposlenost s jedne i devetnaestovekovna prezaposlenost s druge strane, bestijalni materijalizam, licemerje, stravično zagađenje, kako prirode tako i duha, spinovanje dok vam se ne zavrti u glavi… Da, šta bi s onom ešerihijom koli iz krastavaca i ko zna čega sve ne? Kud se dede? Možda se uplašila od svinjskog ili ptičjeg gripa, pa utekla.

Odmah uveče, tek što je stigla, baka mesi mekice. Dečja radost. La-la-la-lala-la, pevaju veseli Štrumpfovi.

Nedelja, 11. septembar

Gibson je s pravom rekao da je budućnost već ovde, ali je neravnomerno raspoređena. Svake godine, s jeseni, otpočinjem iznova kurs posvećen viktorijanskoj književnosti. Nekada, studenti su s nevericom slušali kako su u devetnaestom veku ljudi (i muškarci, i žene, i deca) radili po dvanaest, četrnaest, ili čak šesnaest časova. Danas samo možemo da konstatujemo da smo se i bez vremeplova vratili u devetnaesti vek. Nekada, slušali smo bajku da će jednog dana biti uvedeno šestočasovno ili čak i četvoročasovno radno vreme… Pesimizam je toliko narastao da neumitno prerasta u optimizam, u veru, trenutno ni na čemu utemeljenu, da će biti bolje i da mora biti bolje, jer mi to zaslužujemo. Vazda gladna plutokratija na kraju će usisati samu sebe. Zasad, slepi bes povremeno eskalira, kao nekakav gadan čir.

Ponedeljak, 12. septembar

Sinoć sam pokušavala da se usredsredim na pisanje rada o utopiji i istovremeno vodila intenzivnu prepisku s kolegama i studentima na doktorskim studijama, prosleđujući im važna obaveštenja. Svako malo upadala sam u paniku prisećajući se šta još treba da završim, što je još davno trebalo da bude obavljeno. Kad ne ide, tu je uvek Nil Jang. „Heart of Gold“. Za njim Springstin – „Waitin’ on a Sunny Day“, pa još samo da čujem „Hungry Heart“, pa kako da preskočim „The Ghost of Tom Joad“… I na kraju, „Oh, Mary Don’t You Weep“: „Brothers and sisters don’t you cry, there’ll be good times by-and-by…“ I polako, priča o utopiji počinje da navire sama… Ta drevna priča o potrebi za utočištem, za toplinom, za zajednicom, za pravdom, na zemlji ili na nebu, sada … ili nekada.

Utorak, 13. septembar

Danas nam je otišla baka. Jučerašnji dan protekao je u znaku birokratskog nadgornjavanja. Naoružane strpljenjem, uspele smo da se izborimo sa sirotim malim hrčkima. Na Lionu, nazdravljali smo uz bozu. Stigao je PEN, počinje Bitef, otvorena Narodna biblioteka… Stvarno verujem da se reči ne prolivaju uzalud, i da knjige imaju moć, čak i kad ih niko ne čita.

Sreda, 14. septembar

Svi s prezirom govore o Fejsbuku i sms kulturi, ali mladi ljudi željni su kakve-takve komunikacije. Ako je nema u realnom svetu, stvoriće je u virtuelnom. Osim toga, i jedan i drugi medij svedoče i o nepresušnoj ljudskoj potrebi za pisanjem, tačnije – dopisivanjem. Ne može se uvek sve reći, ponekad je lakše pismeno poslati nekom poljupce, makar i zvezdicom. A i brže je, a brzina je danas sve. Ljudska priroda neverovatno je prilagodljiva, savitljiva… Ali, ne beskonačno. Ma koliko nas kuvali, i postepeno zagrevali vodu, znam da nas neće skuvati, jer ipak – nismo žabe. To me podseća na scenu iz Kameronovog Avatara. Iako je film s omalovažavanjem predstavljan kao Pokahontas za odrasle, reč je o nečem mnogo značajnijem od plave šećerleme. Scena na koju mislim jeste ona kad u krupnom planu vidimo prst Mišel Rodrigez kako se sprema da pritiskom na obarač uništi Na’vije i njihovu svetinju i odustaje, da bismo potom ugledali njeno lice u krupnom planu. I to je taj trenutak u kome Kameron majstorski potcrtava beskompromisan stav – niko ko to ne želi ne može biti sveden na prst na obaraču.

Moja petogodišnja ćerka kaže: „Naučna fantastika – to su plavi ljudi“. Za kraj, slušamo Krozbija, Stilsa, Neša i Janga, „Teach Your Children“. Kad svojoj deci kažemo da budu dobra, mislimo li na to da treba da budu poslušna, ili da budu dobri ljudi?

Autorka je profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu