Rasterivanje mraka

U najužem izboru je studija Vladimira Milisavljevića Kad su ljudi nicali iz zemlje, u „Fedonovom“ izdanju. Ponosni smo na tekst koji se upisuje u najbolju evropsku filozofsku tradiciju. Dok analizira pojam autohtonosti kod starih Grka, Milisavljević je svestan nosivosti ovoga pojma u savremenosti. Kako i ne bi bio. U ime autohtonosti Srbija je slavno umrla predvođena Slobodanom Miloševićem. Kako, međutim, vidimo danas, nije umrla dovoljno. Miloševićevi najbolji izdanci uspešno je ubijaju po drugi put, sve uz prigodno seirenje i soljenje pameti.

Da li je moguće dva puta preživeti smrt?

Subota, 28. januar

Sestre Vilijams igraju jedna protiv druge u finalu Australian opena. Prvi put u Sereninom boksu vidim njenog verenika: ogroman tip koji neurotično trepće. Uočavam izvesnu filozofsko-tabloidnu radoznalost u sebi. Pitam se da li su verenici teniserki jednako bezlični kao verenice tenisera? Po čemu je ova gromada od muškarca karakteristična osim po gromadnosti i po tome što je verenik? I ona crkvetina na Vračaru je ogromna, ali je svejedno bezlična i prilično odvratna. Ili je čovek sportista? Da li bi ga to učinilo manje bezličnim?

Pitam Olju P., genijalnu prevoditeljku s francuskog, da li je (kada smo već kod ogromnosti) pročitala romančinu DŽonatana Litela Les Binveillantes, dobitnika „Gonkura“ – francuski pandan NIN-ovoj nagradi – za 2006. godinu, knjigu koja je za tili čas prodata u 700.000 primeraka? Nastavljamo rezignirano da ogovaramo izdavače kojima ne bi palo na pamet da objave takvu gromadu jer se, po njihovom mišljenju, ne bi prodavala. Posle toga se oboje stidimo te zlomisli jer ne samo da nije tačna, nego je i nepravedna prema strašnom stanju u (ozbiljnom) izdavaštvu. U zemlji gde ima više obrazovanih ljudi među taksistima i šalterskim službenicima nego u vrhovima polupismene, ali zato vrlo srećne & zadovoljne vlasti, ovakvo izdavaštvo je čudo prirode.

Nedelja, 29. januar

U finalu Australian opena Federer je i dalje elegantan i sjajan. Pitam se, potpuno bez veze, za koga sada navija Karl Uve Knausgor? Već sam tri dana u posedu trećeg toma Knausgorove Moje borbe, ali, vodeći se mudrošću Kamasutre, odlažem uživanje čitanja.

Pomišljam kako je Ivan Bevc od male „Booke“ napravio čudo, dobrim delom zahvaljujući i tome što je na vreme nanjušio čudesnog Norvežanina. Zadivljen sam kako je Aleksandar Šurbatović od „Derete“, relativno velike ali trome i dosadne kuće, napravio izdavača čije knjige očekujmo s nestrpljenjem. Hm… ko smo to „mi“ koji knjige očekujemo sa uzbuđenjem? Recimo da se prepoznajemo po tome što ne volimo da čitamo s kompjuterskog ekrana, što nam je važno da držimo papir u rukama (i da ga, po mogućstvu, omirišemo), što i dalje verujemo da se u knjigama nalazi ono najbolje od života, te da smo duboko uvereni da svet bez knjiga ne može biti bolji od ovog sveta u kojem je knjiga (i dalje) nekakva vrednost. Da li ovakvo očajničko samodozivanje znači da „mi“, zajedno s našim svetom knjiga, pripadamo vremenima neumitno mrtvim? Moguće. Ili će, ipak, ovaj svet u nadiranju koji sebe – dopustimo optimističku pretpostavku – traži, morati iznova da se nauči čitanju kako bi samome sebi dao šansu?

Ponedeljak, 30. januar

Slušam razgovor Svetlane Lukić na „Peščaniku“ sa Sašom Jankovićem i Vesnom Rakić Vodinelić. Troje pametnih ljudi rasteruje mrak. Ceca Lukić je poslovično pripremljena, nepomirljiva i pesimistična. Vesna Rakić vedro rezignirana. Saša Janković je koncentrisan, precizan i čvrst. Zanima me da li je potpuno svestan u šta se upustio i da li je dovoljno očvrsnuo za ono što ćemo i mi i on preživljavati u naredna dva i po meseca, dakle svakodnevno polivanje kiblom do vrha ispunjenom unutrašnjim sadržajem vesele družine na vlasti? Čini se da jeste. Uostalom, niko kao on nije provučen kroz Vučićevu mašinu za mlevenje mesa, kostiju i smisla, niko kao on nije svakodnevno na meti besramne ekipe koja tvrdi da upravlja ovom zemljom u opštem (a ne ličnom) interesu, ali čovek je i dalje tu, čvrst, miran i pametan. „Ne smemo, vođeni strahom, da se povlačimo“, kaže Janković, „jer povlačenjem razlozi za strah neće da nestanu, nego će oni koji strah šire nastaviti da osvajaju prostor za nove pretnje“. Opirem se naletu dobrog raspoloženju jer, naravno, savršeno dobro znam da u Vučićevom mraku malo ljudi uopšte vidi ove pametne ljude, a opet, u šta drugo verovati nego u pamet, čvrstinu i upornost?

Tražim citat iz Conditio humana, remek-dela Hane Arent (izdanje „Fedon“, prevod Aleksandra Kostić), kao recept za delovanje u mračnim vremenima. Hrabrost je, piše Hana A, već prisutna u spremnosti da uopšte delamo i govorimo, da uđemo u svet i započnemo vlastitu priču. „Hrabrost se ne odnosi nužno, pa čak ni prvenstveno, na spremnost da se trpe posledice; hrabrost, ili čak drskost, već postoje u napuštanju svog privatnog skloništa“. To je izvorna hrabrost „bez koje ne bi bili mogući ni delanje, ni govor, pa stoga ni sloboda“ (str. 257).

Utorak, 31. januar

Vuk Jeremić se, na vrlo vrućoj stolici kod Jugoslava Ćosića, snalazi začuđujuće dobro. Početak razgovora je neprijatan, Jeremić odaje utisak kao da recituje unapred pripremljeni tekst, ali Ćosiću ne pada na pamet da ga pusti tek tako. Steže ga. Jeremić se, međutim, ne da. Vešt je i vrlo pripremljen. Kako razgovor odmiče i kako svakom narednom rečenicom Jeremić odagnava (opravdanu) sumnju da je još jedan trkač za račun režima, tako se i atmosfera opušta. „Od kako malo manje muca na engleskom, Vučić je pomislio da se razume u spoljnu politiku“, hladno izgovara Jeremić i vrlo efektno rasteruje maglu o tome da se, za razliku od unutrašnjih prilika, Vučić snalazi na strani. Naravno da se ne snalazi. Još od slavnih Miloševićevih vremena Srbija nije bila u lošijoj situaciji, naročito u regionu. I kad pređe granicu glavinja predsednik vlade kao ošamućeni ćuran, nastojeći jedino da obezbedi za sebe nesmetani nastavak razaranje Srbije. U redu, treba priznati da mu to dobro ide.

Čitam sjajnu knjigu savremene francuske filozofkinje Barbare Kasen i zamišljam kako bi se uklopila u „Fedonova“ izdanja.

Sreda, 1. februar

Osvanulo je divno sunčano jutro.

Nije, lažem. Ali kako odoleti, ovo je ipak dnevnik? Problem je što u Srbiji teško i retko svanjiva. Zato je bolje ne buditi se. Ovu efektnu figuru, o tome da je bolje ne buditi se ako nemate rašta ustajati, nisam, na žalost, smislio ja, već Reinaldo Arenas, genijalni kubanski pisac koji je jedva preživeo jedan od Kastrovih koncentracionih logora. Onda se nekako dokopao slobode, Amerike. Prekasno. Već je bio smrtno bolestan. Da li bi i danas rizikovao da se, u gumenom čamcu, otisne put Trampove Amerike?

I dalje razmišljam o Barbari Kasen, o tome kako bi divno i važno bilo da se jedna takva autorka prevede na srpski, ali za malog izdavača kakav je „Fedon“ – koji ne pravi knjige da bi ih, naprosto, prodavao (za prodavanje postoje i unosnije stvari), nego da bi ih ljudi (za dobrodošlu promenu) čitali – to nije ni malo lako. Da bismo se uopšte upustili u takav poduhvat biće potrebno dobro promisliti.

Četvrtak, 2. februar

Osvanuo je, dragi dnevniče, divan sunčan dan.

Hm. Opet lažem. Nije divan, nije sunčan, jedva da je uopšte dan, a nije ni osvanuo. Jednako je mračno kao i prethodnih dana. I meseci. I godina. A možda se nisam ni probudio.

Autor je filozof, urednik izdavačke kuće Fedon