Rat odjekuje na granicama

„Prilikom poslednjeg susreta u prijemnoj sobi zgrade u kojoj je bio smešten SDB, Giška mi je rekao: 'Sad sam sa njima'. Pitao sam ga s kim to, a on mi je odgovorio: 'Sa SPO'. Rekao mi je da više ne može da radi za nas. To je bila njihova pogrešna procena da SDB ne radi za srpski narod. Više se nismo videli“, ispričao je Božidar Spasić.

Iako je rat odjekivao na granicama Srbije, policija je pokušavala da u zemlji održi privid mira i redovnog stanja. Borba protiv eksplozije uličnog banditizma i prvih vidova organizovanog kriminala u najvećoj meri je bačena u nadležnost gradskih policija. Krađa i preprodaja automobila, prvi vid organizovanog kriminala koji se na Balkanu utemeljio pre trgovine narkoticima i belim robljem, postao je ranih devedesetih najunosniji biznis. Osim uobičajenih krađa automobila, za koje su vlasnici lopovima plaćali „otkupninu“, u velikom broju slučajeva radilo se o prevarama. Naime, vlasnici vozila osiguranih u inostranstvu davali su za ugovorene novčane iznose ključeve automobila kriminalcima s Balkana, ovi su ih dovozili u Srbiju ili susedne zemlje, te potom odlazili s njima dalje ka Turskoj i Bliskom istoku i preprodavali. Navodne krađe vlasnici, saučesnici u prevari, prijavljivali bi policiji tek pošto bi ih kriminalci obavestili da su bezbedno stigli na odredište. Potom su naknadu naplaćivali od osiguravajućih društava, a vozila bi bila skinuta sa osiguranja. Za automobile koji su ostajali u zemlji rađena su falsifikovana dokumenta, a onda su preprodavana bez mogućnosti da kupac uđe u trag poreklu vozila koje je kupovao.

Srbija je bila izopštena iz međunarodne zajednice, bez mobilne telefonije, GPS-a ni u povoju, pa je ova vrsta prevara uzela tolike razmere da su se automobili u uličnom žargonu razvrstavali na one „u romingu“ i druge, „van rominga“, što je značilo da se s njima ne sme van granica Srbije jer su upisana u evidenciju ukradenih. Republička i beogradska policija pokrenule su 1990. godine zajedničku akciju „Pariz“ u kojoj su učestvovala sva policijska odeljenja. Tadašnji načelnik Četvrtog odeljenja SUP-a Beograd razvio je među kriminalcima nižeg ešalona dobru operativnu saradničku mrežu, tako da su ga odmah obaveštavali ukoliko se pojavi neki „zanimljiv“ automobil. Jednog jutra načelnik je pozvao dvojicu mlađih inspektora iz svog odeljenja i dao im zadatak da provere „mercedes“ na parkingu tadašnjeg voždovačkog hotela „Mladost“. I da za svaki slučaj u policiju na proveru dovezu automobil, ali i privedu njegovog vlasnika.

„Ne znajući u tom trenutku ko je čovek, zatražili smo od recepcionera da nam otključa sobu. On je spavao. Ušli smo, probudio se iznenađen, ali se ponašao izuzetno uljudno, s dobrim manirima i ponašanjem. Tek kada je ustao videli smo revolver ispod jastuka. Shvatili smo koliko smo pogrešili, da je hteo mogao je da nas izrešeta… Na stolu mu se nalazio američki pasoš na ime Georgije Božović. Pitali smo ga otkud u hotelu kada stanuje nekoliko stotina metara odatle? Odgovorio nam je da je bio u italijanskom zatvoru nekoliko godina, da se nedavno vratio, da mu je u kući gužva, sestra s decom, velika je galama, pa je želeo da se na miru naspava, što je bilo sasvim logično. Bez problema je pošao s nama u gradski SUP“, ispričao mi je jedan od dvojice inspektora. Tek u zgradi gradskog SUP-a postalo mu je jasno da pravi razlog Giškinog privođenja nije bio automobil, već želja njegovog načelnika da sazna s kojim odeljenjem DB-a je Božović „na vezi“. Savezni DB imao je više ogranaka: prema emigraciji, unutrašnjem delu, pa podeljen po „specijalnostima“ za srpske ili hrvatske emigrante… Drugi povod ovog interesovanja predstavljao je dugogodišnji tihi rat između javne i tajne policije, koji je povremeno eskalirao u gotovo otvoren sukob, čiji je početak vremenski teško odrediti, a kraj nemoguće nazreti. U osnovi netrpeljivosti je, uveravaju inspektori, neprestano mešanje DB-a u policijsku nadležnost i davanje zaštićenog statusa pojedinim kriminalcima.

U SUP-u su Giški sačinili potvrdu za privremeno oduzimanje „mercedesa“ radi provere porekla, ali njega automobil uopšte nije interesovao. Međutim, za pištolj nije hteo da potpiše potvrdu o oduzimanju. Upitan zašto ne želi, odgovorio je: „Zato što me je tako savetovao onaj ko mi ga je dao. Da ako me policija nađe sa ovim pištoljem, ne potpisujem ništa.“ Po zakonu, nije ni bio dužan da potpiše. Uzbuđenje nije pokazivao. Znao je da će sve brzo i bezbolno biti završeno.

Nastavlja se