Jedan od najvećih izazova sa kojim će se suočiti američki predsednik Barak Obama u svom drugom mandatu jeste uznapredovala nuklearna tehnologija Irana. Iako bi nuklearno naoružani Iran narušio američku stratešku poziciju na Bliskom istoku, akcija čiji je cilj da se osujeti iranski nuklearni program takođe nosi ozbiljne strateške i ekonomske posledice.
Nuklearno naoružan, Iran bi bio u boljoj poziciji da utiče, plaši svoje susede i štiti se. Istovremeno, saveznicima SAD u regionu bile bi potrebne nove bezbednosne garancije. No, pojačano američko prisustvo bi provociralo radikalne grupe i istovremeno zahtevalo odbrambene resurse neophodne da se podrže američki interesi u istočnoj i jugoistočnoj Aziji.
Neki od Obaminih konzervativnih kritičara veruju da će on omogućiti Iranu da razvije napredni nuklearni program pod uslovom da obustavi pravljenje bombe. Ali nijedan američki predsednik ne bi želeo da kao svoj amanet ostavi tako neprijateljski režim koji se domogao opasnog oružja – čak iako to znači izbegavanje veće strateške cene.
Obama se u više navrata zakleo da će zaustaviti Iran u nameri da stekne nuklearno oružje radije nego da mu dozvoli da razvije svoj nuklearni program, pa da se zatim uzda u zastrašivanje, kao što je učinjeno sa drugim nuklearnim silama. Ako Iran nastavi da radi na proizvodnji nuklearnog oružja, rat bi mogao postati neizbežan, bez obzira da li bi ga potpirili Izrael ili SAD, ili pak iranska čudna spoljna politika. Cena strategije obuzdavanja bila bi velika, cena rata još veća.
Iran je zapretio da će ukoliko bude napadnut zatvoriti moreuz Hormuz, preko kojeg se odvija 20 odsto svetske trgovine naftom. Biće teško za Iran da zatvori moreuz na duži rok, ali ako mu to i pođe za rukom, mogao bi lako da načini prolaz nesigurnim uz izvođenje napada sa malih brodova, podvodnim minama i raketama lansiranim sa obližnjih planina.
Osim toga, Iran bi verovatno udario na naftovode na Arabijskom poluostrvu, koji bi inače omogućavali da se zaobiđe moreuz. I nekoliko strateški važnih naftnih postrojenja su na nišanu iranskih raketa i specijalnih snaga, uključujući i saudijsko naftno postrojenje Abkaik, koje proizvedi sedam miliona barela dnevno. Takav odgovor bi neizbežno izazvao porast cena nafte – moguće 200 dolara po barelu.
Imajući u vidu da Amerika troši približno 18,5 miliona barela nafte dnevno, povećanje cene od samo osam dolara po barelu bi iscrpela čak milijardu dolara iz ionako oslabljene američke ekonomije, što bi narušilo oporavak. Amerika već finansira dva rata, što značajno doprinosi fiskalnom deficitu. Još jedan rat bi eliminisao i ono malo nade da je dostižna stabilnost dužnika bez drastičnih mera štednje.
Porast cene nafte bi takođe pretio Evropi i velikim zemljama, uvoznicama nafte poput Kine, Indije, Japana i Južne Koreje, i u skladu sa tim uticao na njihov ekonomski rast. Iranska ekonomija koja se u velikoj meri oslanja na izvoz nafte takođe bi bila ugrožena.
Konflikt bi se verovatno razvukao imajući u vidu da je nezahvalno govoriti o pobedniku. Hoće li Amerika pobediti uništavanjem iranskih nuklearnih postrojenja, čak iako bi vrlo brzo usledila njihova obnova? Šta ako Iran podstakne nerede kod svojih suseda, i tako izloži opasnosti proameričke režime u regionu? Da li je izvodljivo postizanje rešenja sa iranskim liderima ili se računa na promenu režima u Teheranu? (I u kasnijem slučaju, hoće li SAD slediti svoj obrazac svrgavanja bliskoistočnih vlada bez plana ko da ih nasledi?)
Bez obzira na cilj, krajnji rezultat bio bi više trupa i brodova u regionu, više resursa prikladnijih za borbu protiv novih ili revitalizovanih terorističkih organizacija i više oružja za savezničke zemlje, od kojih su mnoge same po sebi nestabilne. Američki rizik na Bliskom istoku bi rastao podrivajući pokušaje da se pribave sredstva za njen okret ka Aziji, gde se nada da će obuzdati rastući uticaj Kine.
Život sa nuklearnim Iranom bi iziskivao skupe kontramere i stvorio značajne rizike. Ići u rat da bi se sprečile iranske nuklearne ambicije i naknadni haos – uključujući i porast cena nafte, pojačanu regionalnu nestabilnost i smanjenu američku stratešku fleksibilnost – bilo bi daleko veća cena. Ako Obama stane iza deklaracija iz prvog mandata, svet će platiti veoma visoku cenu.
Džefri Kemp je direktor regionalnog bezbednosnog programa u Centru za nacionalne interese, a Džon Alen Gaj programski asistent. Koautori su knjige koja treba uskoro da bude objavljena „Rat sa Iranom:političke, vojne i ekonomske posledice“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
