Rat protiv Srbije bio je najtragičniji potez cara Franca Jozefa

Predsednik Austrijske biskupske konferencije, član je više kongregacija Rimokatoličke crkve – za doktrinu vere, orijentalne crkve i katoličko obrazovanje, papskih veća za kulturu, za unapređenje nove evangelizacije kao i Papske komisije za kulturno nasleđe. On je tokom svoje prve, dvodnevne posete Beogradu prošlog vikenda služio dve mise za mir, pomirenje i pravdu među narodima, sreo se sa šefom srpske diplomatije Ivicom Dačićem i poglavarom SPC patrijarhom Irinejem. Iako je kardinal Šenborn u crkvenim krugovima poznat kao visokodostojnik koji je uspeo da spoji „akademsko bogoslovlje sa pastirskim iskustvom“ kraći razgovor za Danas zadržao se na aktuelnim političkim temama.

Povodom 100. godišnjice završetka Prvog svetskog rata održana je Međunarodna konferencija o „Evropskom identitetu“, crkve i verske zajednice u Srbiji potpisale su Poruku mira, služene su mise za mir i pomirenje. Iako su mir i pomirenje nesporne vrednosti, da li ovakav pristup istorijskim događajima na neki način relativizuje pitanje odgovornosti, žrtve i zločina, posebno u situaciji kad već postoje pokušaji revizije zvanične istorije?

– Sećanje je jedno od ključnih zadataka čoveka. Dakle: „Nemoj da zaboraviš“. Istoriju moramo uvek iznova čitati i posmatrati. Nije lako za Austriju da se suoči sa istorijom Prvog svetskog rata. Austrija je bila imperija, a sada je veličine jedne „maramice“. Postoji čuvena izjava jednog slavnog austrijskog novinara iz perioda između dva rata Karla Krausa, koji je rekao da „u Austriji imamo veliku budućnost koja leži iza nas“. Ovaj moj put za Beograd za mene je bio na neki način i čin reparacije. Odluka da se krene u rat protiv Srbije u avgustu 1914. bila je najtragičniji potez u toku duge vladavine cara Franca Jozefa. To je bio početak velike katastrofe 20. veka. Sovjetski komunizam i nacional-socijalizam bili su otrovano voće tog čina. Mi ne možemo da vratimo istoriju, ali možemo da se trudimo da naučimo nešto iz istorije. Za mene je lekcija tog vremena ono što je na konferenciji za novinare posle mise u crkvi Uznesenja Blažene Djevice Marije rekao ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić: „Bolje sto godina pregovarati nego rat započeti“. Ja sam na to dodao: „Nadam se, ne sto godina“.

Koliko naporima koje crkve ulažu u pomirenje pomažu političari, ako aktuelna međunarodna situacija pokazuje da su neki politički i geostrateški koncepti iz vremena Prvog svetskog rata još živi pa je, recimo, Austrija danas jedan od glavnih zagovornika brzog rešavanja i priznavanja samoproglašene kosovske države?

– Odnos između vere i politike oduvek je bio delikatan. Dva aspekta su ključna. Prvi je da se Crkva i politika ne mešaju, zato što to šteti i jednima i drugima. Politika ima definitivno drugi zadatak od vere. Drugi princip je da, ako ikako postoji mogućnost, sarađuju, a ne rade jedna protiv druge. Preduslov za prvi princip je da država respektuje Crkvu kao zasebnu stvarnost, a sa druge strane da Crkva pokuša da ne dominira politikom. Za taj drugi princip bitno ja da politika i Crkva imaju zajedničku bazu. Ta zajednička baza su ljudska prava i opšte dobro zajednice. Ponekad Crkva mora da ide u malo opozicioni stav kad politika postane previše autoritativna. To je bio slučaj za vreme nacional-socijalizma. Pitanje je sada da li je Crkva dovoljno otpora pružila. Sa druge strane i politika uvek mora da podseća Crkvu da nije njen zadatak da vlada. Što se tiče Kosova, teško mogu nešto da kažem, zato što sam ja gost u ovoj zemlji i ne bih hteo da se mešam u unutrašnju politiku. Ali jednu stvar moram da istaknem – ja sam učestvovao aktivno u podršci Konvencije o zaštiti verskih objekata na Kosovu. Jako sam srećan što ta konvencija postoji i nadam se da će svi potpisnici pridržavati te konvencije.

Vi ste član Fondacije Pro orijente. Da li je i ona angažovana u rešavanju kosovskog pitanja na način na koji je to slučaj sa Zajednicom „Svetog Eđidija“ koja je posredovala između Beograda i lidera kosovskih Albanaca?

– To je izuzetna inicijativa i jako podržavam to što „Sveti Eđidio“ radi. Postoje razne vrste saradnje između Pro orijente i „Svetog Eđidija“, koji je više praktično i operativno angažovan.

Da li je za Vatikan ohrabrujuća izjava ministra Ivice Dačića da je za Srbiju saradnja sa Svetom stolicom važnija od problema sa „Katoličkom crkvom u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata“, iako bi se sa njom malo ko u Srbiji složio, kao što većina vernika nije podržala učešće SPC u Mešovitoj komisiji sa Biskupskom konferencijom Hrvatske u vezi kanonizacije kardinala Stepinca?

– Sve što mogu da kažem o tome jeste u suštini da se papa Franjo i uopšte Katolička crkva jako zalažu za dobre odnose sa Srbijom i SPC.

Pitanje je zapravo koliko izjave crkvenih i državnih elita imaju značaja, ako narod razmišlja drugačije?

– Ne mogu ja da procenim kako je to shvaćeno u narodu, ali u svakom slučaju smatram da je sve što gradi mostove u Evropi, koja je prošla sve to kroz šta je prošla, potrebnije nego da pravimo granice. Svaki pomak ili zalaganje na tu stranu pozdravljam.

RKC je pod stalnom sumnjom da je zbog prozelitizma na prostoru Ukrajine jedan od uzroka ukrajinskog problema. Kako komentarišete to što se ukrajinsko pitanje odjednom prebacilo na pravoslavni teren kao spor između Carigradske i Ruske patrijaršije oko jurisdikcije?

– Dve stvari hoću kratko da kažem. Jako mi je žao zbog tog konflikta unutar pravoslavlja i molim se za to da se uskoro nađe dobro i bratsko rešenje tog pitanja. Svakako hoću da istaknem i da Grko-katolička crkva sigurno nije uzrok konflikta u Ukrajini. Oni su sasvim jasno rekli da je njihov cilj bratski suživot svih hrišćana.

Dominikanac i plemić

Kardinal Kristof Šenborg pripada dominikanskom redu i plemićkog je porekla. Rođen je 1945. na prostoru današnje Češke kao Kristog Maria Mihael Hugo Damian Adalbert grof od Šenborga. NJegova porodica pripada visokoj aristokratiji, koja je Rimokatoličkoj crkvi i nekadašnjem Svetom rimskom carstvu dala više prinčeva-biskupa i kardinala. Teologiju je studirao u Parizu, filozofiju i psihologiju u Beču, gde je 1970. i zaređen. Studije je nastavio u Regensburgu kod Jozefa Racingera, potonjeg pape Benedikta Šesnaestog, čijim ga „duhovnim sinom“ mnogi smatraju. Za pomoćnog bečkog nadbiskupa – koadjutora imenovan je 1991, a četiri godine kasnije postao je i bečki nadbiskup i jedan od najbližih saradnika tadašnjeg pape Jovana Pavla Drugog.

Za kardinala imenovan je pre 20 godina i bio je član konklava koje su birale papu Benedikta Šesnaestog i papu Franju. Kao lični izaslanik pape Benedikta i nadležni nadbiskup 2011. molitveno je predvodio sahranu bivšeg prestolonaslednika Austro-Ugarske Ota fon Habsburga u bečkoj katedrali Svetog Stefana. Kardinal Šenbor je kapelan elitnog dinastičkog viteškog reda „Zlatno runo“, čiji je član od 1961, a u crkvenim krugovima poznat je kao „uspešni menadžer kriza“ i „pomirljivi pragmatičar otvoren za dijalog“ kog bi mnogi rado videli na čelu RKC. Kaže da je tokom posete imao mnogo ličnih susreta, ali da nije imao vremena da grad turistički upozna. Stigao je samo da obiđe Spomen hram Svetog Save na Vračaru.

Prevod sa nemačkog jezika: Jelena Mićović