U trenutku dok nastaje ovaj tekst, navrašava se mesec dana od kako je Rusija izvršila prve napade na Ukrajinu.
Mesec je dana nakon početka rata, a posledice su već katastrofalne: oko sto gradova se nalazi pod stalnom paljbom ruske vojske, oko 3,5 miliona ljudi je izbeglo iz istočne Ukrajine, a više od šest milona je interno raseljeno.
Neki od gradova, poput Mariupolja, Harkova, Černigova, ali i glavnog grada Ukrajine, Kijeva, su skoro sravnjeni sa zemljom.
Ujedinjene nacije potvrdile su da je u Ukrajini dosad poginulo 953 ljudi, uključujući 78 dece i da je više od hiljadu i po ranjenih, od kojih 105 dece.
Realan broj je, najverovatnije, mnogo veći.
Ljude sahranjuju u masovnim grobnicama u gradskom parku i u dvorištama solitera.
Stanovništvo koje je ostalo u gradovima koji trpe svakodnevna granatiranje ruskih snaga se nalazi u stanju humanitarne katastrofe.
Kao i svi ratovi u istoriji i ovaj je besmislen, plod je patrijarhalnih modela nadmetanja i dominacije: „muški rat, u muškom svetu“, kako kaže Jasmina Tešanović.
Svedočimo zaoštravanju konfrontacije između imperijalističkih blokova i produbljivanju ratnohuškačke spirale.
Opet dominira narativ o povećanju ratnih budžeta, militarizacija je uzela maha, a autoritarna logika prodire u sve sfere života.
Ljudi postaju nevažni, ljudske patnje efemerne.
Dok u ovom ratu koji ne može imati pobednika ginu ljudi i gore domovi, nije vreme za istorijske analize, niti za odmeravanje „ko je više kriv“.
Vreme da se o tome govori će doći onda kad rat stane.
Mediji nas preplavljuju slikama žena koje sa decom u naručju i malenim zavežljajima beže iz Ukrajine i prelaze granice susednih zemalja.
Videli smo sagorela ljudska i dečja tela, razorene domove i napuštene i izgladnele životinje.
Vidimo i Ukrajinke koje se, rame uz rame, bore sa svojim muškim sunarodnicama.
Počele su do nas da stižu i prve priče o silovanjima žena.
Sve to izaziva osećaj gubitka tla pod nogama i izvlači na površinu sećanja na sve kroz šta je naše blisko okruženje prošlo tokom ratova 1990-ih.
Nama, običnim ljudima, je potreban mir, participativna demokratija i miroljubiva, aktivna saradnja svih vlada, kako u Evropi, tako i na globalnom nivou.
Umesto besmislenih ratova, ljudska rasa mora da se okrene spasavanju života na planeti, suzbijanju ekoloških kriza i klimatskih promena, iskorenjivanju bolesti i siromaštva.
Potreban nam je stalni rad na jednakosti polova, ali i uključivanje svih marginalizovanih grupa, jer samo tako možemo stvoriti pravednije okruženje za sve nas.
U ovom trenutku, svako od nas treba svim snagama da se zaleže za mir.
Ženski glas i glas razuma moraju da postanu glasniji.
Jer sada postoji samo jedan prioritet: odmah zaustaviti rat i početi mirovne pregovore!
Mi, žene širom sveta, moramo tražiti da se zaustave ratna dejstva, te da rukovodstva Ukrajine i Rusije sednu za pregovarački sto i nađu rešenje za izlazak iz ovog rata.
Zato apelujem, pre svega, na aktivistkinje ženskog pokreta koji je u Srbiji dovoljno jak i umrežen, da se povežemo sa mirovnim aktivistkinjama Ukrajine, ali i Rusije, Belorusije i celog sveta.
Da zajedno iznalazimo načine da vlastima, koje nas zarad sopstvenih ciljeva i interesa, guraju u ratove i stradanja, kažemo – Dosta je!
Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.