Rat za garancije ili ponavljanje „kubanske krize“

Razgovori koji su ove nedelje počeli 10. januara u Ženevi, a nastavili se dva dana kasnije u Briselu, odnose se samo na zapadne garancije koje je Rusija tražila, a koje u osnovu znače prestanak širenja NATO na istok.

Američka strana, kako je to rekla Viktorija Nuland, u ovim predlozima vidi rusku nameru obnavljanja Sovjetskog Saveza, odnosno istorijske ruske dominacije na prostoru nekadašnje Ruske imperije.

Počevši od vladavine Ivana Groznog u šesnaestom veku, Rusija je stotinama godina uspevala da se širi prosečnom stopom od 80 kvadratnih kilometara dnevno, pokrivajući na kraju jednu šestinu zemljine kopnene mase.

Do 1900. godine bila je četvrta ili peta najveća industrijska sila u svetu i najveći poljoprivredni proizvođač u Evropi. Istorija beleži tri trenutka izuzetnog ruskog uspona: pobeda Petra Velikog nad Karlom XXII i opadanje Švedske početkom 1700-ih, koje su prenele rusku moć na Baltičko more i Evropu; pobeda Aleksandra I nad Napoleonom u drugoj deceniji devetnaestog veka, koja je Rusiju ustoličila u Parizu i pretvorila je u neizostavnog arbitra u poslovima velikih sila i Staljinova pobeda nad Adolfom Hitlerom 1940-ih, kojom je Rusija dobila Berlin, satelitsko carstvo u istočnoj Evropi i centralnu ulogu u oblikovanju globalnog posleratnog poretka.

U „ĆORSOKAKU“: Uz ovakvu istoriju, teško je očekivati da Rusija prihvati NATO zaokruživanje i limitiranje ruskog uticaja bez obzira koliko to želele sve NATO članice ili one koje bi želele da uđu u njega.

Glavni ruski pregovarač u Ženevi, zamenik ministra spoljnih poslova, Sergej Rjabkov, ocenio je da sada nema osnova za novu rundu bezbednosnih pregovora između Rusije, SAD i NATO u bliskoj budućnosti jer je „razgovor zašao u ćorsokak“, ali da „dijalog ne prestaje: on se nastavlja na različitim nivoima i različitim linijama“.

Nešto ranije uporedio je pisanje agencije Blumberg o ruskim predlozima sa rokfor sirom: „Ruska pozicija se predstavlja fragmentarno, kad nešto treba da se ukrasi – kao rokfor sir, blago smrdljiv“.

Ruski pregovarač je ocenio da američka strana ne namerava da udovolji ruskim zahtevima i da se pregovori zašli „u ćorsokak“.

Taj ćorsokak dobio je i svoje istorijsko lice u Kubanskoj krizi iz 1961. koja je dovela svet na ivicu nuklearnog sukoba.

Posle ova dva samita, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izneo je neoubičajenu pretnju.

On je rekao da će Rusija razmotriti razmeštanje svojih raketa na teritoriji Latinske Amerike, na Kubi i u Venecueli, ukoliko SAD ne reaguju adekvatno na ruske zahteve.

Američki savetnik za nacionalnu bezbednost, Džejk Saliven rekao je da „ako Rusija krene u tom pravcu, objasnićemo se s tim na odlučan način“.

Zamenik ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško, formulisao je to u principima reciprociteta i predstavio širu formu mogućne eskalacije: pokušaji NATO da sprovede „politiku obuzdavanja“ Rusije naići će na kontramere Moskve.

„Ako NATO pređe na politiku obuzdavanja, s naše strane uslediće politika protivobuzdavanja, ako to bude zastrašivanje, uslediće kontrazastrašivanje, ako će se tražiti ranjivosti u sistemu odbrane Rusije, uslediće potraga za ranjivostima sistema NATO. Ovo nije naš izbor, ali neće biti drugog načina ako ne uspemo da preokrenemo sadašnji veoma opasan tok događaja“, naglasio je Gruško.

I pored ovih ocena, ruska strana je navela da su razgovori bili „složeni, duboki i specifični“ kao i da su SAD „ozbiljno prišle predlozima Rusije o bezbednosnim garancijama“.

Zatraženo je da se odustane od širenja NATO na države koje su mu pristupile posle 1997.

Rusija je potvrdila da nema nameru da napadne Ukrajinu, niti će da to učini, ali je upozorila SAD da budu „što odgovornije“ i da ne „potcene rizike vojne konfrontacije“.

DVOSMISLENE PORUKE: Šefica američke delegacije Vendi Šerman potvrdila je da su SAD „otvorene za međusobna ograničenja vojnih vežbi i mera transparentnosti sa Ruskom Federacijom“, da su obe strane saglasne da nuklearni rat ne može da se dobije i da ne sme da se započne.

Istovremeno, naglasile su da SAD neće dozvoliti nikome da zatvori vrata NATO bilo kojoj zemlji, što je pre i posle susreta saopštio i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg.

Šermanova je zaključila da je napredak u razgovorima s Rusijom „mogućan“ i da će SAD da pozdrave „istinski napredak u pregovorima“.

Ovakav balans dvosmislenih, pozitivnih i negativnih poruka, ukazuje na pripremanje javnosti na to da bi pregovori mogli da propadnu, ali istovremeno ohrabruje da bi na njima moglo nešto i da se postigne.

Pošto su konfrontacije SAD i Rusije u poslednjoj deceniji stalne i kontinuirane, na osnovu njih mogao bi da se stekne utisak da je situacija gora nego u vreme Hladnog rata i kako okončanjem Hladnog rata nije ništa učijeno ni postignuto.

Stvari stoje drugačije.

Sad svih 30 država članica NATO ima manje oružanih snaga i naoružanja nego 16 država članica u vreme Hladnog rata.

Od tada došlo je do značajnog smanjenja, a posebno višestruko je smanjeno taktičko i nuklearno naoružanje kao i vojne snage uopšte.

Došlo je i do ogromnog smanjenja na istoku jer više nema Varšavskog pakta koji je ceo prešao u NATO, dok je sama Rusije višestruko smanjila svoje vojne izdatke i veličinu vojnih snaga.

Iako oba susreta, politički u Ženevi i vojni u Briselu, predstavljaju jednu celinu, oni nisu bili identični ni po sadržaju, ni po važnosti.

Američka strana u Ženevi praktično je rekla da ne može da preuzme odgovornost za rešavanje pitanja koja spadaju u nadležnost Severnoatlantske alijanse, da ne može da razgovara o Ukrajini bez učešća Ukrajine i suštinski svela razgovore na sferu bilateralne saradnje između SAD i Rusije.

Postoji mnogo važnih pitanja u tim odnosima, ali to nisu najsloženija i najeksplozivnija pitanja koja proizilaze iz ruskih predloga.

Sastanak u Ženevi zamišljen je kao razgovor o strateškim pitanjima, o čemu se već dva puta pričalo na sličnim sastancima u prethodno američko-ruskim rundama koji su ocenjeni kao uspešni.

Na samom sastanku istaknuta su pozitivna mišljenja o nizu predloga koje se tiču stvaranja poverenja na obe strane.

Ovi predlozi koji su navedeni u dva dokumenta koje je objavilo rusko Ministarstvo spoljnih poslova 17. decembra mogu grubo da se podele u tri velike grupe.

Jedan blok pitanja su bilateralni odnosi i zabrana letova bombardera u blizini vazdušnog prostora jedne i druge strane, kao i ulazak brodova u oblasti u kojima mogu da predstavljaju pretnju…

Još jedna grupa pitanja povezanih za vojne mere Rusije i NATO tiče se ograničenja vojnih vežbi u određenim područjima u blizini granica.

Uz to ide i sprečavanje incidenata na otvorenom moru i u vazdušnom prostoru.

To su mere za izgradnju poverenja koje uključuju pozivanje posmatrača na vežbe i manevre, razmenu informacija, zajedničke diskusija o doktrini i ostalim temama.

Treća grupa pitanja je najteža – reč je političkim pitanjima.

U njima se nalazi prestanak širenja NATO na istok i povlačenje celokupne vojne infrastrukture iz 14 NATO država koje su pristupile alijansi posle 1999. godine.

Formalna odluka o širenju usvojena je 1997. a ulazak je počeo na 50. godišnjicu osnivanja NATO, usred bombardovanja Srbije.

Od tada, u NATO je ušlo 14 država, pa bi na njihovim terotirjama  trebalo da prestanu sve vojne aktivnosti NATO, uz prestanak svih vojnih aktivnosti na teritoriji postsovjetskih zemalja koje još nisu članice NATO.

Ovaj politički blok je najvažniji, ali i neodređen i nespecifičan, pa se sažima kao „neširenje NATO na istok“.

BEZBEDNOSNE GARANCIJE: Ruski zahtevi nisu spojivi sa samom Poveljom NATO.

U njenom članu 10. navodi se da „ugovorne strane mogu, uz zajednički pristanak, predložiti bilo kojoj drugoj evropskoj državi koja je sposobna da razvije principe ovog ugovora i doprinese bezbednosti severnoatlantskog regiona da pristupi ovom ugovoru“.

Sklapanje sporazuma s Rusijom da se NATO ne širi na istok je protivno Povelji, a svaka promena zahteva konsenzus 30 država, što je nemoguće zamisliti imajući u vidu stavove novih članica NATO.

U sagledavanju gde se nalazi prostor kompromisa u ovako konfrontiranim pozicijama, onda se mora poći od toga da nema trenutnih planova za širenje NATO na istok.

Čak i ako bi NATO pristao na ruske zahteve, on ne bi mogao da ih objavi, pošto bi to izazvalo snažno protivljenje u Centralnoj Evropi.

Ali širenje NATO ne mora da bude samo geopolitička ideja, može da bude prosto birokratska.

Kao i svaka druga organizacija, NATO nastoji da se proširi. U pitanju su nove kadrovske jedinice, budžeti, novi kompleks zgrada sedišta u Briselu.

Na drugoj strani, postoji važan aspekt samog sadržaja proširenja NATO.

Reč je o potencijalnom obnavljanju sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa.

Ruski predsednik Putin, kad govori o pretnji širenja NATO, govori i tome da neprijateljske rakete sada za pet minuta mogu da dolete do Moskve.

Ovaj sporazum je otkazan u avgustu 2019, a bio je ozbiljan materijalni faktor bezbednosnih garancija.

Ukoliko bi ovi projektili bili zabranjeni, onda povlačenje iz sporazuma i njihovo razmeštanje više nije samo pitanje odricanja nekog formalnog, uslovnog pakta o nenapadanju.

Ugovor je prestao da važi pre 2,5 godine, ali dosad se nijedna raketa nije pojavila u Evropi.

Rusija se povukla iz Sporazuma o smanjenju oružanih snaga i naoružanja u Evropi 2015. godine kada su i zapadne zemlje prestale da učestvuju u ugovoru, ali dosad se nivo oružanih snaga i naoružanja u Evropi, kako na ruskoj tako i na strani NATO nije povećao, nego je 30-40 odsto niži od gornje granice predviđene ovim sporazumom.

Dakle, ovi sporazumi mogu da se formalizuju ponovo, a da samo kodifukuju stanje na terenu, pa će to već biti jedna vrsta bezbednosnih garancija koja supstituiše posledice širenja NATO na istok.

U tome ima logike, pošto je oštar ruski kurs usledio upravo posle otkazivanja ovog sporazuma.

Bajdenova administracija je u očima ruskih stručnjaka pouzdaniji partner od Trampa jer je odmah obnovila Ugovor o strateškim balističkim raketama, a u toku su i drugi razgovori.

Kad se govori o NATO, sve zavisi od pozicije koju pregovarači zauzmu. Teško je pretpostaviti da će se opredeliti za pristup „sve ili ništa“, pošto se dobro poznaju i to nikad dosad nisu činili.