U vreme klimatskih promena i sve učestalijih sušnih perioda, navodnjavanje bi trebalo da bude jedna od osnovnih mera u agrarnoj politici. Poljopirvrednici, međutim, tvrde da se država samo deklarativno zalaže za ovu meru, dok je u praksi situacija potpuno suprotna.
Stari problem je to što se subvencije za navodnjavanje ne isplaćuju na vreme i kasne čak dve godine, a novi to što su iz podsticajnih mera za sisteme „kap po kap“, prvi put posle deset godina, izbačene „kapajuće trake“.
„Izašao je konkurs za subvencije i ove godine predviđena su sredstva za motore, tifone, bunare i sve što je bilo i ranije, ali nema „kapajućih traka“, a sistem za navodnjavanje ne može da funkcioniše bez njih, jer one praktično čine oko 90 odsto vrednosti“, tvrde ratari, nezadovolni novim izmenama.
Smatraju da u godini kada je rod soje, suncokreta i kukuruza, kao posledica sušnog perioda veoma loš, država ne čini dovoljo da motiviše navodnjavnje i udvostuči prinose, već donosi kontramere i destimuliše ratare.
„U sistemu kap po kap, koji za hektar soje košta oko 25.000 dinara, prinos bi bio oko 400.000 dinara po hektaru, što je osam puta više od onaga što imamo ove godine“, kaže za Danas agronom Dušan Tufegdžić, poljoprivrednik iz sela Štitar kod Šapca.
Ističe da je povraćaj na kapajuće trake, do sada iznosio 40 odsto od uloženih sredstava.
„Primera radi, ja sam ove godine uložio dva miliona i 700 hiljada dinara u sistem „kap po kap“, od toga iznosa, samo za kapajuće trake otišla su dva i po miliona. I ja sad zamislite, mogu da podnesem subvencije za tih 200.000 dinara, a ne mogu za onih dva i po miliona“, objašnajva Tufegdžić.
Smatra da je to urađeno planski, da bi se kako kaže, isplatilo 60 miliona evra manje poljoprivrednicima.
„Praktično, oni su našli način da naplate to što su obećali ljudima za sucokret, daće im nekih sedam, osam dinara po kilogramu, i to će košati državu oko 30 miliona evra, ali će zato na drugoj strani uzeti 60 miliona evra“, kaže Tufegdžić.
Smatra da se država opredeljuje za 72 rudnika, umesto za 72 prerađivačke fabrike poljoprivrednih proizvoda.
„Kada bi Srbija, milijardu evra koje želi da uloži oko rudnika litijuma u Jadru za pristupne saobraćajnice, uložila u Mačvanski okrug i poljoprivredu, gde imamo toplu podzemnu vodu, samo u povrću i voću godišnje bi moglo da se proizvede više nego što je ceo bruto društveni proizvod cele Srbjije“, kaže ovaj agronom.
Ističe da ako nemamo ratarskih kultura, nećemo imati dovoljno ni mesa ni mleka, a da ćemo posledice osetiti već sledeće godine koja će, smatra, biti veoma teška.
„Nećemo imati čime da hranimo ni svinje ni krave, ni tovnu junad, znači bićemo prinuđeni da uvozimo najlošiji kvalitet po najvišim cenama, pa ćemo videti kakve će akcije biti po velikim marketima i pošto ćemo plaćati meso, mleko, mlečne prizvode, kojih već nema dovoljo, žitarice i povrće“, kaže on.
Objašnjava da bi država mogla da pomoogne i subvencijama koje ne moraju da budu bespovratne.
„Poljoprivrednicima će značiti da u prolećnom periodu kada nemaju dovoljno novca da ulože, dobiju pomoć države. Kasnije, kada počne uloženo da se vraća, lako će vratiti i državi njeno“, smatra naš sagovornik.
Grad izgubio ceo budžet
Tufegdžić podseća da je grad Šabac još 2019. godine počeo sa merom za subvencioniusanje navodnjavanja ratarskih kultura kap po kap, do površine od 10 hektra po poljoprivrednom gazdinstvu, ali je da je nova gradska vlast to ukinula.
„.Sadašnja vlast u Šapcu umesto da nastavi taj trend, ona ga je praktično svela na 30.000 dinara po poljoprivrednom gazdinstvu. Da se nastavilo sa tom merom, na 20.000 hektara soje i kukuruza u 15 sela Mačve koja pripadaju Šapcu, bilo bi stvoreno 45 miliona evra nove vrednosti, što znači da je grad ove godine izgubio više od čitavog budžet“, ističe Tufegdžić.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
