Vajar Ratko Vulanović uporno je radio i gradio svoju poetiku, uglavnom u kamenu, mada je povremeno eksperimentisao i u drugim materijalima kao što su metal, drvo i keramika.
Poslednje dva izložbe imao je u holu RTS i Cvijeti Zuzorić. Postavka u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić bila je pokazatelj tih stremljenja autora samo u minijaturnoj formi.
Crteži na papiru svojim oblicima, rasporedom i veličinom podsećali su na autorovu sklonost ka velikim dimenzijama monumentalnih formi. Te izložbe, i ako su pre koju godinu održane, bile su povod da se prisetim nikih značajnih i važnih događaja u stvaralaštvu ovog vajara.
Bitna karakteristika Vulanovićeve skulpture, poslednjih tridesetak godina, jeste igra oblicima velikih dimenzija.
Crteži na velikim i srednjim formatima koji su bili zamašni deo izložbe u Cvijeti stvarali su utisak jedinstvene slike, tako složene da, sem što vlastitim iskazom, podsećaju na vizuelne senzacije fasada srednjovekovnih manastira, imaju i modernija značenja koja su dopunjavala lepezu njegovih likovnih interesovanja.
Osnovna preokupacija ovog umetnika bila je skulptura u kamenu.
Posle Akademije prionuo je na kamen i radio u mermeru dela manjih dimenzija koja, uglavnom, nisu asocirala ni na jedan poznati predmet iz okruženja, a opet su na svoj način, na našto podsećala.
Pišući o jednoj od tih izložbi na početku autorove karijre, nazvao sam to Arheologijom budućnosti.
Već tada ti predmeti od belog mermera bili su postavljeni na pod i složeni u skupine.
Mene su te skupine asocirale na areheološke skupine ali me njihova svežina upzoraval da je to budućnot drugačijih iskopina.
Bila je to, ako ne nova, a ono drugačija misao o skulpturi i njenom izlaganju.
Od tih dana proteklo je skoro pedeset godina, čitav radni vek.
Radio je mnogo i sve svoje radove izvodio je sam.
Sećam se kad sam ga jednom obišao na Venčacu ličio je na vodeničara, beo od prašine venčačkog mermera.
Tada je delova kao neko koga goni iskonska težnja, iskonski nemir, da svet obujmi, upije, dodirne, oseti ga čitavom površinom svog tela, da se poslužim rečima jednog pisca njegove generacije, koji je tada tako govorio o sebi.
Moj utisak je bio da je Vulanović imao poseban odnos sa mermerom, uživao je oblikujući ga.
Čak bih rekao da je taj mladalački iskonski nemir iskazivao u mermeru i granitu težeći da tako oseti i dodirne svet u kome je živeo i živi.
Međusobna zadovoljstva vajara i okruženja nisu bila česta.
Vulanović je poznat po skulpturama od granita velikih dimenzija.
Granitne komade koristi onakve kako su izvađeni iz majdana (a većinu je sam vadio) i od njih sklapao skupine po svom osećanju i zakonima koje ti komadi nalažu. Iz tih odnosa rađa se poetika dela.
Naravno, njegove želje proizilaze iz vlastitog odnosa prema skulpturi i materijalu koji u tom stvaralačkom procesu koristi.
Vrhunac te i takve estetike, poetike i monumentalnosti mogao se videti u Kamengradu u Nikšiću.
Nažalost taj kompleks je srušen.
Sećam se doživljaja kad sam se našao ispred Kamengrada, te monumentalne skupine, koja je meni tada mirisala na arheološki grad kosmičkog porekla, donet iz svemira ko zna kada.
A tek kad sam krenuo da ulicama – laviritima, koje autor komponovao tako da kroz tu šetnju otkrivate različite magije, shvatio sam da to samo umetnost može da izazove.
I posle dvadeset i pet godina osećam miris tog kamena koji pokrće maštu u svim pravcima.
U harmoničnim odnosima tih gromada, grubih površina gradio je Vulanović skupturu jedinstenog stila i rukopisa.
Moj utisak je kako je autor, u godinama zrelosti, zabatalio, ili se namerno oslobodio, svih teorija i znanja o oblikovanju skulpture i prisetio se kamenitih pejzaža iz detinjstva, u kojima je rastao, i koji su ga obeležili.
Ti kameni predeli detinjstva, nataloženi u podsvesti, učinili su da se okrene prirodi i kamenu u svim oblicim i strukturama.
Vulanović je tako stavljao u prvi plan kamen, ne zaboravljajući ni druge materijale.
Ti drugi bivali su u funkciji poetike prvog. Na kamenu počiva civilizacija, a sigurno je na kamenu i od kamena izgrađena naša, evropska.
Tu surovost, grubost i težinu vekovi su pretvorili u lepotu, a on je, između ostalog, otkrivao rudimentalnu, izvornu lepotu materijala na kojima su ljudi od iskona ostavljali belege.
Za odbljescima te estetike i poetike i on je tragao.
Drugi materijal kome je posvetio segment stvaralaštva jeste aluminijum.
Sećam se njegove izložbe u ovom metalu pod nazivom Veliki predeo, za koju je, pre više od trideset godina, dobio Politikinu nagradu.
Skulpture su dominantno bile izložene u Knez Mihailovoj ulici, a izložba je zvanično bila u Galeriji Kulturnog centra Beograda.
Naziv izložbe je asocijacija na prostore u prirodi. Ravne uglačane površine bile suprotnost kamenim.
Pa ipak, čini se, da su i ti šiljasti, oštri vrhovi, opet inspirisani mediteranskim primorskim pejzažom i pejzažom autorovog rodnog kraja.
Ta umetnička dela, te skulpture, da parafraziram jedng francukog filozofa koji u analizi odnosa umetnika i nihovih dela kaže da liče „na horizont i pozadinu autorovog života“ i dodaje „da su potrebni dodatni protoci da bi vrlina dela zasijala“.
Od tih protoka koji dolaze iz pozadine umetnikovog života došla je i inspiracija za pomenuta dela-sklpture.
Ta pozadina života je podsvest umetnika iz čijih naslaga, decenijam taloženih, budu inicirani procesi ili protoci koji iniciraju, kroz stvaralački čin, nastanak nepredvidivih, magičnih oblika, koje mi imenujemo umetničkim delima.
I na kraju, ako zavirimo u katalog, sa poslednje izložbe, održane u Cvijeti Zuzorić, iz interjua koji je sa autrom uradio Vladeta Živković, naslućujemo Vulanovićev odnos prema umetnosti, galerjama, skupturi, birokratiji… Skulpturu vidi u prostoru van galerija: „Galerije su zatvodri – veli on – Zamislite Akropolj u galeriji?“ i naglašava „sveta dužnost je – šamarati ukuse“. Iz tih kratkih odgovora možemo naslutiti njegovu etiku i estitiku za kojima je tragao u sojim delima: „Šamarati ukuse“ – to je, po Vulanoviću, jedan od zadataka umetnika. Naročito onda kad manirizam počinje da ih nagriza. Tako sam ja razumeo reči skulptora.
Velike skupine ovih skulptura može samo eksterijer da primi i izlaže.
Unutrašnjost muzeja i galerija su tesni da bi ih utamničili. I na kraju, ako je dopušteno, reakao bih nekoliko reči o estetici i poetici za kojima je autor tragao.
U kamenu, a naročito granitu, tragao je za izvorno zrnastom strukturom ovog kamena naglašavajući estetiku grubog, ako ne grešim.
Što je bitno različito od estetike ružnog. Vulanovićeve skulpture, tog koncepta, mogu se videti na ulazu u Adu Ciganliju i u Pionirskom parku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
