Ratne „igre“ Rusije i Ukrajine

Vrhovni Sovjet potvrdio je tog dana naziv nove države, Ruska Federacija.

Tačno u 19 sati po moskovskom vremenu, Gorbačov je uživo govorio na centralnoj televiziji i najavio prestanak svojih aktivnosti kao predsednika SSSR.

Čim je završeno njegovo obraćanje, u 19.38 sa Kremlja je spuštena sovjetska crvena zastava, a podignuta ruska trobojka.

Gorbačov je s nekolicinom prijatelja otišao u restoran gde su zajedno večerali.

Tri decenije kasnije čuju se upozorenja ili očekivanja novog ratnog sukoba Rusije i Ukrajine koji u pozadini ima odnos NATO prema Rusiji i odlučnost Rusije da ne dozvoli NATO na svojim granicama, a pogotovo ne u Ukrajini.

Te namere snažno su potkrepljene sa 150.000 ruskih vojnika koje se nalaze u pojasu od 150 kilometara od ukrajinske granice, dok se na drugoj strani nalazi isto toliko vojnika na granici teritorije Donjecka u Ukrajini.

NE MOŽE NATO NA ISTOKU: Ruski predsednik Vladimir Putin, govoreći 23. decembra na 20, jubilarnoj konferenciji za medije pred 500 novinara, predstavio je svoje razumevanje situacije.

On je rekao da Rusija nikome nije pretnja, već da je NATO došao na „njen prag“.

Upitan da li može da garantuje da neće napasti Ukrajinu, rekao je: „Naše delovanje neće zavisiti od toka pregovora, već od bezuslovnog osiguranja bezbednosti Rusije. Jasno smo stavili do znanja da je širenje NATO na istok neprihvatljivo. Sjedinjene Države stoje sa raketama na pragu naše kuće. Zar je preterani zahtev da se pored nas ne postavljaju udarni sistemi? Kako bi reagovali Amerikanci da na granicu sa Kanadom ili Meksikom postavimo rakete“?

Putin je istakao da je NATO „prevario“ Rusiju sa pet talasa ekspanzije od perioda Hladnog rata i da su SAD sada „na pragu“ Rusije sa svojim projektilima.

On je predočio da trenutna napetost potiče od 2014. i „državnog udara“ u Ukrajini.

„Pre državnog prevrata u Ukrajini nije nam padalo na pamet da se Krim ponovo ujedini sa Rusijom“, rekao je.

Rusija je morala da deluje na Krimu i u istočnoj Ukrajini, koja je bila deo Rusije pre nego što su te zemlje boljševici dali Ukrajini.

Kriza koja se tada desila i sada je aktuelna.

„Kijev je dva puta upotrebio vojnu silu da uguši pobunu na istoku. Odbio je da uradi svoj deo sporazuma iz Minska. Usvojio je politiku koja diskriminiše etničke manjine i koja je direktno protiv njihovih obaveza prema sporazumu iz Minska“, rekao je Putin.

Rusija je zabrinuta i zbog Krima, koji smatra svojom teritorijom i potencijalnih planova napada na njega jer Moskva smatra da trenutna eskalacija ukazuje na treću vojnu operaciju Kijeva i da su pretnje sankcijama koje dolaze sa Zapada, zamišljene kao upozorenje da se ne interveniše.

Rusija, međutim, mora da bude  spremna za vojnu akciju Ukrajine.

Moskva mora da zna stav Zapada po pitanju svoje nacionalne bezbednosti.

„Amerikanci kažu da žele da pregovaraju o situaciji. Nadam se da će se krenuti diplomatskim putem“, rekao je Putin.

PROTIVNICI U KLINČU: Ruski predsednik je odmah nakon telefonskog razgovora 7. decembra sa američkim predsednikom Bajdenom, naglasio da „NATO jasno vodi liniju konfrontacije u odnosu na Moskvu“ i da je NATO „blago rečeno, neprijateljski nastrojen prema Rusiji“ i „proglašava Rusiju svojim protivnikom“.

U gotovo svakodnevnim nastupima od razgovora s Bajdenom, ruski predsednik je odlučno insistirao na okončanju širenja NATO, naglašavajući da je Rusija spremna da vojno i tehnički odgovori, ukoliko ne bude prekinuto.

Putin je ocenio je da je širenje NATO na istok posledica euforije posle pobede u Hladnom ratu i pogrešne procene.

On je optužio SAD da izlaze iz potpisanih uzgovora kad im to odgovara ili da krše međunarodno pravo dok istovremeno od drugih traže da ga poštuju, navodeći da mu je „dosta takvih manipulacija“.

Ostala je enigma, šta je odgovor o kojem govori ruski predsednik.

Da li je to vojna akcija?

SAD procenjuju da je malo verovatno da Rusija izvrši invaziju na Ukrajinu, iako stvara opciju duž više osa istovremeno i navodno ima plan invazije za drugi deo zime.

Pretpostavlja se da će Rusija rasporediti svoje trupe ove zime u Belorusiji kako bi stvorila sve potrebne informativne i vojne uslove da se to učini, čekajući pravi trenutak.

Takve potez bi dramatično povećao obaveze NATO u odbrani baltičkih država od eventualnog budućeg ruskog napada, jer bi ruske mehanizovane jedinice bile sa obe strane uskog koridora Suvalki, preko kojeg NATO snabdeva i jača baltičke države.

To bi postavilo i uslove za buduću pretnju invazijom na Ukrajinu duž ose koja bi omogućila da ruske trupe opkole Kijev sa zapada i postavilo bi dodatne ruske trupe na poljske granice, povećavajući pretnju istočnom krilu NATO.

Procenjuje se da su ruske snage već prikriveno u Donbasu, a otvorena akcija ruske vojske bila bi ozbiljnija pretnja Ukrajini.

Otvorena akcija stvorila bi veliki domaći pritisak na ukrajinskog predsednika Zelenskog za snažan i čvrst odgovor, dok bi Zapad verovatno tražio da se izbegne eskalacija.

Ti pritisci stvorili bi uslove za ruske „preferirane pravce delovanja“ koji se usmeravaju na podrivanje Zelenskog i njegovog političkog okruženja pred parlamentarne i predsedničke izbore u 2023. i 2024.

To bi buduću rusku invaziju učinilo lakšom nego sada.

Posebnu važnost ima operacija uspostavljanja kopnenog mosta između Rostova i Krima.

Time se rešava problem kontrole kanala Dnjepar – Krim, koji je ključan za snabdevanje Krima vodom.

Nanela bi se ogromna šteta ukrajinskoj ekonomiji ometanjem ključnih transportnih pravaca između istočne i zapadne Ukrajine.

Opet, Amerikan enterprajz insitut preporučuje zapadu da ne bude impresioniran ruskim pretnjama, pošto Putin pokušava da uspaniči Zapad da odustane od „važnih principa“ i da prihvati ruske akcije koje bi naštetile zapadnim interesima.

Bajden je, ipak, rekao da bi SAD, čak i ako bi Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, odgovorile strogim ekonomskim sankcijama – ne vojnom silom.

Da je Ukrajina članica NATO, SAD i saveznici bi bili obavezni da odgovore silom.

Ipak, niko na poziciji moći to ne zagovara.

Ruski eksperti takođe ukazuju da vojna akcija nije ono što sledi posle kretanja ruskih trupa.

Oni navode da, kad bi Putin zaista pripremao vojnu operaciju velikih razmera na teritoriji Ukrajine, onda se, najverovatnije, ne bi znalo ništa o toj pripremi do poslednjeg trenutka.

SIGNALI KIJEVU: Pa kome ruski lider šalje i kakav signal?

Pre svega, to je signal Kijevu koji upozorava ukrajinsko rukovodstvo da ne obnavlja pokušaje da se vojnim sredstvima reši problem Donbasa.

Očigledno, Moskva je zabrinuta zbog mogućnosti da predsednik Zelenski možda dođe u iskušenju da rizikuje „mali pobednički rat“ na istoku.

To Moskva ne bi dozvolila i to je signal koji se upućuje, tvrde i ruski stručnjaci.

Zajedno s tim Rusija je predstavila nacrte dokumenate o bezbednosnim garancijama zaustavljanja daljeg širenja NATO na istok, odnosno na Ukrajinu.

Ove dokumente obelodanio je zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Sergej Rjabkov, koji je rekao da su se odnosi Moskve sa SAD i njihovim saveznicima u NATO približili „opasnoj tački“, navodeći da su razmeštanje snaga alijanse i njene vojne vežbe u blizini Rusije povećali „neprihvatljive pretnje“ po rusku bezbednost.

Analizirajući nacrte sporazuma o bezbednosti sa SAD i NATO, koje je 17. decembra obelodanila ruska strana, u Americi se zaključuje da Rusija želi da potisne NATO iz bivših sovjetskih republika.

Fred Kaplan, međutim, ukazuje da to uopšte nije ono što ruski dokument kaže.

Umesto toga, član 4. predloženog sporazuma, koji ima za cilj uspostavljanje „bezbednosnih garancija“ između Sjedinjenih Država i Rusije, navodi da SAD „neće otvarati vojne baze“ niti se baviti „vojnim aktivnostima“ na teritoriji bilo koje bivše sovjetske republike ili saveznika „koje nisu članice Severnoatlantskog saveza“.

Jasna implikacija je da SAD mogu da održavaju vojne aktivnosti na teritoriji bivših sovjetskih saveznika koji su članovi NATO – a to bi uključivalo Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku i baltičke države Estoniju, Letoniju i Litvaniju.

Glavni zahtev Rusije, kako se takođe navodi u članu 4, jeste da se SAD „obavežu da spreče dalje širenje NATO na istok“.

Dakle, Rusija ne potiskuje NATO iz bivše sfere njenog uticaja.

Upravo suprotno – predloženi sporazum po prvi put prihvata proširenje koje se dogodilo u deceniji nakon završetka Hladnog rata kao utvrđenu činjenicu, primećuje Kaplan.

Iako ima onih koji tvrde da Ukrajini verovatno nikad neće biti dozvoljeno da se pridruži NATO, Bukureštanska deklaracija iz 2008. nikad nije stavljena van snage, a u nedavnoj poseti Kijevu, sekretar za odbranu, Lojd Ostin, rekao je da vrata za ulazak Ukrajine nisu zatvorena.

Rasprava o ovom pitanju trajeće i u narednim godinama, nastavljajući zemljotres u kojem je nestala sovjetska država, a čije posledice traju i danas.

Senka sovjetske sudbine nije nestala u čašama šampanjca s poslednje večere Gorbačova i njegovog tima.