Ravnali smo se po Slaviši kao prema Griniču

Dobro smo se družili, u dobrim kafanama, jer, u to vreme, bez toga nije bilo ni dobrih novinara. A Slaviša je bio dobar novinar, sa darom, koji je svojom posvećenošću obogatio profesiju. Druga strana njegove ličnosti, neodvojiva od profesije, bila je čojstvo. Rečju, obraz mu je bio na prvom mestu.

Tako Dragan Todorović, novinar nedeljnika Vreme vidi svog kolegu, Slavišu Lekića, koji je preksinoć preminuo u Beogradu, u svojoj 62. godini.

Da je Slaviša uticao na mnoge živote oko sebe, saglasan je i Zoran Nikolić Zozon, Lekićev kolega i prijatelj.

– Imao sam sreću da se sa njim družim veoma dugo, još od 1981. godine, a 1. maja na Praznik rada smo postali pripravnici u Ježu i on i ja. Bez obzira što je on godinu dana mlađi, imao je prethodno iskustvo jer je radio u Omladinskim novinama, može se reći da sam, uz njega stasao. Obavili smo taj pripravnički staž koji je on prekinuo ranije da bi se zaposlio za stalno u Omladinskim. Ja sam ostao u Ježu, ali gde je on mrdao, tu sam bio i ja. Ako se ceo svet meri i slaže po nekom Griniču, onda je on bio naš Grinič. Gde je on išao, tu smo išli mi, od Grmeča, Grgeča, Svetog Đorđa ili Lipe, gde se on držao za čašu, tu smo se i mi držali za čašu, priseća se Nikolić.

Kako napominje, Lekić je bio dobar kolega i “strašan drug”.

– Ne znam ima li nekoga kome on nije pomogao, a takođe ne znam nikoga kome je odmogao. Jednostavno, bio je ljudska gromada. Voleo je da ćuti, nije pametovao, nije mudrovao. A ljudi u principu vole one koji vole da ćute, kaže Nikolić i dodaje da mu je “užasno teško “ i kada samo govori o preminulom prijatelju.

– Delili smo i dobro i zlo, i lozu i konjak. Još nisam svestan da je otišao. Primio sam poslednju njegovu poruku u nedelju, a on je posle dva dana umro. Ne mogu još da se priviknem na tu činjenicu. To su neki gubici koji se teško doživljavaju, i kojih postajete svesni tek posle nekog vremena. Mislim da ću tek za godinu, dve, da shvatim da ga više nema i da smo malo pogubljeni bez njega, iskren je Nikolić.

– Slaviša je jedan iz grupe mladih novinara, koja je došla u Omladinske novine krajem, 70-ih godina i koju smo mi interno prozvali Grujinim bebama, jer je Grujica Spasović njih okupljao i bodrio. Kasnije se toj grupi pridružuju i povremene letnje prakse onih iz usmerenog obrazovanja, i mi smo ih sve zvali tako, mada nije samo Grujica radio sa njima. Jedno krilo je podržavao Vanja Bulić, drugi je vodio Ivan Mrđen, jednu grupu na čelu sa znamenitim Đorđem Vukadinovićem podučavao je Zdravko Huber, priča zajedničku istoriju nekadašnji urednik Danasa, ali i Borbe i Nove borbe Božidar Andrejić.

Andrejić kaže da je to bila plejada mladih novimnara koji će kasnije ostaviti veliki trag u srpskom novinarstvu, a mnogi od njih to i danas čine.

– Međutim, među njima se zaista Slaviša Lekić izdvajao kao jedan osebujan novinar. On je po mnogo čemu odskakao od ostalih, i po načinu kako je pronalazio teme, one su uvek bile ono što bi se u najmanju ruku zvalo kontroverznim, nešto što je škakljivo, pipavo za tu vrstu drušvenih odnosa. To je radio dosta analitično, hrabro, negovao je poseban jezik koji je takođe odskakao, išao je prema nečemu što je izgledalo kao prst u oko, međutim sve je bilo potkrepljeno činjenicama. Tako se nametnuo kao jedan od onih koji prednjače u toj grupi, i zahvaljujući tome, ili nažalost, s obzirom kakva su vremena dolazila, on je tako zajedno sa nama u svim tim ekipama i timovima prolazio kao jedno dragoceno pero. Odnosno, kada smo svi mi kasnije prelazili u Borbu, pa Našu borbu i tako dalje, očekivano je bilo da i on bude član te ekipe, napominje Andrejić.

Opraštajući se od kolege, Andrejić ga je u pismu na društvenim mrežama okarakterisao kao “prznicu”. Lekić. međutim, nije bio konfliktna ličnost, ali je bio na način da odbrani svoje stavove veoma borben, ponekad neprijatan, i to je uvek bilo potkrepljeno i sa razlogom, objašnjava Andrejić.

– Eto, mi smo se 40-ak godina susretali. ukrštali i zaista, Slaviša je, posle onih kolumnista koje smo malo izvikali, možda jedini ostao koji je negovao te fajterske relevantne kolumne, i otprilike je ostao sam u srpskom novinarstvu, za razliku od nekoliko sličnih tada mladih ljudi, kakvih imamo u susednoj Hrvatskoj, poput Borisa Dežulovića. Viktora Ivančića, Miljenka Jergovića. U poslednjim godinama njima ravan ovde je bio jedino Slaviša Lekić, zaključuje Andrejić i dodaje da je zbog kontroverznih tema kojima se bavio, često bio “na meti službi”.

Zdravko Huber, urednik lista Danas, ali i jedan od osnivača kako Danasa tako i Naše borbe, još jedno je značajno novinarsko ime koje Slavišu poznaje dugo, a o njemu ima samo lepe reči.

– Slavišu sam upoznao skoro pa u njegovim tinejdžerskim danima, kada je počeo da sarađuje sa Omladinskim novinama, gde smo upravo mi, ova ekipa koja je i osnovala Danas, bili urednici: Gruja Spasović, Božidar Andrejić i ja. On je došao kao sasvim mlad dečko, ali je pokazao jedan izuzetan talenat i postao jedan od stubova omladinskih novina. Ta ekipa ranih osamdesetih, delila je iste vrednosti i to je doprinelo da se mi tamo, krajem osamdesetih, pošto smo se razišli iz Omladinskre štampe, da se upravo nađemo u Borbi, kasnije i u našoj Borbi. Slaviša je bio rasni pisac, čovek velikog talenta, velike energije. Ta generacija se okuražila da se bavi medijskim preduzetništvom. I dok smo mi, nakon Naše borbe osnovali Danas, on je sa jednom mlađom ekipom osnovao Status, jedan vrlo respektabilan magazin. Bila je to jedna moćna generacija, i mislim da smo svi zajedno doprineli da se u Srbiji kako tako ustanovi, stvori, nezavisno i profesionalno novinarstvo. na čemu je on zaista istrajavao. I u Nezavisnom udruženju novinara, gde je bio predsednik, takođe je iz sve snage radio na afirmaciji nezavisnog, časnog novinarstva, govori o Lekićevim doprinosima Huber.

On potvrđuje da je Slavišin prerani odlazak veliki gubitak za srpsko novinarstvo.

– O tome kakav je čovek bio, svako o tome može govoriti, ali nas je zaista sve ispunjavalo osećanje tih ranih 80-ih da učestvujemo u stvaranju jednog drugačijeg novinarstva. Bili smo mladi i sve smo to radili sa punom ozbiljnošću ali i sa puno iskrenog, mladalačkog, drugarskog odnosa. Slaviša je bio nekoliko godina mlađi, bilo je to i lično drugarstvo i zajednički posao, a Slavišu ću svakako upamtiti kao jednog izuzetno dragog čoveka, zaključuje Huber.

Novinar Ivan Mrđen, koji je Lekićev blizak prijatelj, pomenuo je njegova dela, od knjiga o Tomi Nikoliću i “Svaka čast Vučiću”, koja je kako kaže “prećutana” do serijala “Junaci doba zlog”.

– Ima dosta toga o Lekiću lepog da se kaže, i kada krenemo da nabrajamo šta je sve radio, onda neke naše uspomene i detalji iz života postanu periferni. U ovom trenutku je zaista najvažnije da se pokaže da je on bio zaista veliki novinar, posebno ga je istakao taj njegov dar da koristi podatke. Ako pažljivo pogledate te njegove knjige, ili pogledate emisije Junaci doba zlog, vidite da on barata podacima i izjavama, i da je to nešto što je čisto znanje, što ne može da se “izgugla”, priča Mrđen.

On napominje da Slaviša Lekić “pripada svima nama” i da veliki broj ljudi tuguje zbog njegovog odlaska, koji mnogi smatraju preranim.

“Kada je Slaviša držao govor na komemoraciji Grujici Spasoviću, meni je bilo sasvim prirodno da učenici govore o učiteljima. A sada, kada smo u situaciji da mi treba da govorimo o mlađim kolegama, to već malo nije u redu i osećam se još lošije zbog toga”, kazao je Mrđen.

NUNS: Odlazak šarmera

Noćas nas je napustio naš dragi kolega, saborac i prijatelj Slaviša Lekić, novinar, urednik, autor dokumentarnih serijala i filmova, naš predsednik, piše u jučerašnjem saopštenju NUNS-a, kojim se to udruženje oprostilo od svog nekadašnjeg predsednika.

“Novinarsku karijeru je započeo u omladinskim novinama NON, a nastavio u Borbi i Našoj Borbi i istovremeno pisao za više jugoslovenskih novina – Nedeljnu Dalmaciju, Mladinu, Naše dane… Autor je nekoliko knjiga i publikacija, dokumentarnih emisija i filmova, a od 2017. do 2019 godine bio je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Slaviša Lekić bio je osamdesetih godina prošlog veka najtalentovaniji izdanak škole istinskog, pravdoljubivog, hrabrog novinarstva, nepravedno nazivanog omladinskog, i od prvih objavljenih tekstova čitaocima i profesionalcima nisu promakli njegov dar, istinska hrabrost i pre svega posvećenost profesiji koja je postala njegov život”, nastavlja se u saopštenju.

“Nastaviće i nakon toga da se duhovito ruga i podsmeva tadašnjim „devijacijama društva“, koje će se izmetnuti u raspojasani nacionalizam. Već krajem osamdesetih našao se tamo gde je suštinski i pripadao – u novoj redakciji crvene Borbe, kao jedan u nisci bisera, okupljenih pod selektorskom palicom Stanislava Staše Marinkovića. Izveštava sa Kosova, radi intervjue, žestoko piše o nasilnicima i prostacima koji mu se nađu u videokrugu. Kasnije, u svom magazinu Status, smešta gomilu nasilnika koji su se izdržavali novinarstvom u godišnji izbor za „bruku profesije“. Mnogi od njih završiće tamo gde im je i mesto, u nekoj od tadašnjih i sadašnjih vladajućih stranaka”, navode iz NUNS-a.

“Kolumne u Danasu objavljivaće godinama, držeći javne lekcije iz predmeta komentar, koristeći pritom svoju, najvredniju novinsku dokumentaciju u gradu. Građu zbog koje su mnogi poželeli da se nisu bavili javnim poslom ili bar da su bili oprezniji.Sla viša Lekić personifikovao je talenat, znanje i stil, bio je beskompromisan i posvećen. Bio je novinar zbog kojeg je bilo lepše baviti se ovim poslom”,l zaključuje se u saopštenju uidruženja.