Već deset dana na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Zaječara i mnogih drugih gradova Srbije odigrava se spontana pobuna.
Ona je racionalnog, produktivnog društvenog života građana Srbije protiv parazitske sistemske bolesti lenjog uma, opredmećene u režimu Srpske napredne stranke i razgranate mreže njenih pomagača (partnera, poltrona, preletača, najamnika i botova), a oličene u Aleksandru Vučiću. U toj se pobuni mogu razlikovati socijalno heterogeni učesnici, organizovani i neformalni, mogu se prepoznati različiti komunikativni kanali i tehnike povezivanja i motivisanja, ali važno je u njoj videti princip koji tu mnogostruku raznolikost objedinjuje.
Nije to tek neposredni povod: predizborne neregularnosti i (ne)demantovana izborna krađa. To što se pokušava izraziti na transparentima običnim, bazičnim rečima kulture, kao što su pristojnost, normalnost, zdravlje, u tome vidim taj delatni princip koji objedinjuje, sam princip integriteta, kaže za naš list profesor filozofije u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji Saša Milenić, koji je i član UO Udruženja građana „Šumadijska regija“.
Ističe, pritom, da se društvena bolest koju aktuelni režim oličava i ne može se bolje opisati nego kao dezintegracija. I to „esencijalna dezintegracija same društvenosti, koja je veliko finale političke dezintegracije države 90-ih, u izvođenju manje više istih aktera“. Već pola decenije vlast SNS-a, prema Milenićevim rečima, ništa tako predano nije obavljala na javnoj sceni kao dva posla: besomučno finansijsko zaduživanje i, naporedo, razaranje javnosti. Ono što se oficijelno zove budžetska i finansijska konsolidacija u svojoj suštini je, smatra on, finansijsko onesposobljavanje države, samouprava i građana, a posledično, obaranje potrošnje i zatiranje privredne aktivnosti. Pokazaće se s kojim ciljem i u čijem interesu. Poslovi gušenja javnosti ozakonjeni su, ističe naš sagovornik, kao reforma sistema javnog informisanja, što je ofucani, prozirni paravan za ukidanje medijskih sloboda, kritičke javne reči i najjeftiniji vladin propagandizam. Ta je bolest u terminalnom stadijumu, upozorava Milenić, te je javno informisanje kao delatnost „na izdisaju“.
Zato ova pobuna mora da uspe i ostvari svoj spasonosni cilj. Ona označava kraj 90-ih u kojima se Srbija zaglavila kao magare u blatu i iz kojih napokon mora da izađe. Ništa nije prirodnije od toga što su pobunu inicirali i obeležili studenti, mladi, sindikati, tviteraši, dakle upravo oni koji imaju lični integritet, vezu sa civilizacijskim kontekstom i viziju Srbije koju hoćemo. Slom ovih protesta nije opcija niti nešto što bi na srpskom moglo da se govori i misli. To bi bio jedan trajni muk, zaključuje Saša Milenić.
Nagoveštaj nove političke scene
Napad vlade na privredu i javnost predstavlja totalni napad na društvo, na njegovo telo i dušu. Redovni predsednički izbori, od vlade projektovani kao politička klanica, genocidno čišćenje ostataka opozicionog principa, bili su jedini veliki javni događaj u obamrloj Srbiji, pa samim tim i jedini mogući povod za poslednji juriš. Na tim izborima ipak su se dogodile dve važne stvari: kampanja Saše Jankovića, koja je više bila inicijacija političkog procesa ozdravljenja negoli predizborna kampanja, i objava kraja stare, tj. nagoveštaj nove demokratske političke scene u Srbiji. Ma koliko bili neposredno nepovezani, makar u simboličkoj ravni, ova dva događaja sa aktuelnim „Protestom protiv diktature“ čine jedinstvenu konstelaciju od koje se puno očekuje, navodi Milenić i konstatuje da je ta konstelacija „u svojoj suštini sabiranje Srbije u svoj osnov i projekat „novog početka“ i „suverenistički događaj“. Umesto kod Velikog brata, u tuđoj moći i bogatstvu, Srbija kroz to, smatra on, obnavlja svoj autentični suverenitet tamo odakle on i izvire: u volji, snazi i pameti građana Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
