Razgovor kada tema bude depolitizacija pravosuđa

Nisu ponuđene čak ni naznake predloga od Ministarstva pravde. Našu sumnju su dodatno pobudile teme koje su odabirane za te razgovore. Razgovaralo se o svemu, samo ne o onome zbog čega se i ulazi u izmene Ustava, a to je eliminisanje političkog uticaja na pravosuđe, kaže za Danas Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu i predsednik Upravnog odbora Centra za pravosudna istraživanja, nabrajajući razloge koji su doveli do toga da, kako sam navodi, sve relevantne nevladine organizacije i strukovna udruženja, napuste konsultacije o izmenama Ustava koje organizuje Ministarstvo pravde.

On objašnjava da su na sve to došle i određene izjave predstavnika Ministarstva pravde koje su dodatno pobudile sumnju u to šta se zapravo želi ovakvom debatom.

– Kada smo čuli da je „sudska nezavisnost fetišizirana“ i „da sudije hoće da preuzmu vlast“ shvatili smo da se ovom debatom praktično maskira odsustvo debate o osnovnim stvarima i da mi nećemo ni videti gotov tekst ustavnih izmena pre nego što se on pošalje Venecijanskoj komisiji – rekao je Majić.

Podsetimo, početkom nedelje strukovna udruženja sudija, tužilaca, pravosudnih pomoćnika, zajedno sa nevladinim organizacijama koje se bave vladavinom prava su izdale zajedničko saopštenje u kojem su rekle da napuštaju dijalog o izmenama Ustava. Ipak, Majić dodaje da su sva ova udruženja voljna da se vrate za pregovarački sto onda kada se steknu uslovi za to.

– Naš potez nije pokušaj uslovljavanja, već prosto odsustvo želje da dajemo legitimitet nečemu što po našem mišljenju ne ispunjava svoju svrhu. Kao što smo i rekli u saopštenju, apsolutno smo spremni da se vratimo debati, ali onoga trenutka kada ona postane ozbiljna. Dakle, vratićemo se kada budemo videli dokument o kome debatujemo i kada se ta debata bude vodila o načinima da se depolitizuje pravosuđe, što je i u skladu sa zadatim okvirima u Akcionom planu za poglavlje 23. Nadamo se da će organizator to shvatiti, ukazuje Majić.

*Kako iz Vaše perspektive treba da izgledaju izmene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe?

– Najpre, treba jasno definisati sudsku vlast u Ustavu i definisati njenu punu nezavisnost od ostale dve grane vlasti. Zatim, predstavnike izvršne i zakonodavne vlasti treba u potpunosti isključiti iz rada Visokog saveta sudstva, a izbor sudija i predsednika sudova isključivo dati u nadležnost ovog tela. Mora se odustati od postojećih rešenja koja omogućavaju da se predsednici sudova biraju na način koji omogućava direktan politički uticaj. Takođe, neophodno je odustati od probnog, trogodišnjeg mandata za sudije, što je još jedan mehanizam direktnog političkog uticaja. Ustav bi morao da sadrži i razloge za razrešenje sudija, da bi se eliminisale bilo kakve dileme. Bliža istorija nas uči da je nužno propisati i zabranu pozivanja na odgovornost sudije, ne samo za mišljenje dato u sudskoj odluci, već i za mišljenje dato povodom debate o zaštiti sudske nezavisnosti. Ovo su najznačajnije stvari oko koje postoji postoji potpuna saglasnost nevladinog sektora.

* Dosta se govorilo o pokušaju izvršne vlasti da pojedinim ustavnim rešenjima relocira politički uticaj na rad pravosuđa. U kojim predlozima prepoznajete te napore?

– Ponavljam da mi još uvek nemamo formalan predlog Ministarstva pravde, ali na osnovu onoga što smo do sada mogli da čujemo na tim debatama vidimo da će verovatno biti pokušaja da se to učini na nekoliko načina. Jedan je uvođenje Pravosudne akademije kao ustavne kategorije i predviđanje da ona bude jedini modalitet ulaska sudija u pravosudni sistem. Time bi se na mnogo jednostavniji način, postavljanjem ljudi na rukovodeća mesta u Pravosudnoj akademiji, obavila preselekcija sudija. Nakon toga bi postalo gotovo svejedno koga će VSS izabrati, čime bi se od ovog tela oduzela njegova osnovna nadležnost. Takođe, postoje određeni predlozi da se izvršnoj vlasti dodaju neke druge ingerencije koje one do sada nisu imale. U tom kontekstu vidimo predlog da predsednik države ukazom promoviše sudije koje izabere VSS. To je još jedno od rešenja koje smatramo izuzetno štetnim, pošto u našim uslovima, ta formalnost nikako ne bi ostala samo to. Dodatno, predlaže se formulisanje sudske prakse kao izvora prava, što samo po sebi nije loše rešenje. Međutim, upareno sa odredbom iz Akcionog plana koja kaže da će o tome koja sudska praksa je u skladu sa zakonom odlučivati posebno formirane komisije u čiji sastav će ulaziti ne samo sudije već i takozvani „prijatelji suda“, ono postaje svoja suprotnost. Time bi se i taj deo sudske nadležnosti odvojio od sudova. Usvajanjem ovakvih rešenja mi bismo praktično najvažnije garancije sudske nezavisnosti prepustili potpuno nesudskim telima i potencijalno potpuno razvlastili sudove.

*Zar mislite da bi takvi pokušaji relokacije političkog uticaja prošli nezapaženo kod pravnih eksperata u Venecijanskoj komisiji koji moraju da daju „zeleno svetlo“ za ustavne promene?

– Treba imati u vidu dve stvari. U Evropi ne postoje jedinstveni standardi kada je reč o pravosuđu. Primera radi, postoje uređenja u kojima predsednik države imenuje sudije. Međutim, države stare demokratije to sebi mogu da dozvole, jer su ti sistemi uhodani decenijama, ako ne i vekovima. Tamo je prosto svest značaja pravosuđa takva da rešenja poput ovog ne izazivaju probleme u funkcionisanju pravosuđa. U tom smislu, može se desiti da evropska tela kažu da svako od predloženih rešenja postoje u uporednoj praksi. Postoji i drugi aspekt koji nikako ne bi trebalo smetnuti sa uma. Sve češće se čuje da će pitanje izmena Ustava ovaj put biti povezano sa krajnje političkim pitanjima, pre svega statusom Kosova. Nije isključeno da će u tom kontekstu biti davani određeni popusti. Mi se nadamo da neće i da će ovo telo biti jako svesno značaja pravosuđa u društvima koja se razvijaju. Suština je da Ustav treba da bude dobar za građane, a ne za Venecijansku komisiju.