Razgovori u Oslu

On je delimično ublažio stav u pogledu neophodnosti mirovnih pregovora, ali je i dalje istrajno odbijao da zaustavi stvaranje izraelskih kolonija i naseobina na arapskoj teritoriji i nije hteo da pravi znatnije ustupke. Oštrina palestinske pobune i izbijanje prvog Zalivskog rata (1991. počeo je iračkim napadom na Kuvajt) uverili su međunarodnu javnost da je neophodno da se ubrzaju mirovni procesi. U oktobru 1991. američki predsednik Džordž Buš stariji, uz podršku sovjetskog predsednika Gorbačova, uspeva da u Madridu za istim stolom okupi suprotstavljene strane; ali, susret nije doneo pozitivne rezultate, iako su palestinsku delegaciju predvodili umerenjaci, ugledni intelektualci Hajdar Abdušafi i Hanan Ašravi. Međutim, Likud je 1992. izgubio na izborima i vlast u Izraelu ponovo preuzimaju laburisti sa Jicakom Rabinom kao premijerom i Šimonom Peresom kao ministrom inostranih poslova. Istovremeni dolazak Bila Klintona u Belu kuću povećao je nade u pozitivne promene. Naime, u septembru 1993. u Oslu je organizovano više razgovora čiji je prvi rezultat bio načelno izraelsko prihvatanje da palestinsko pitanje ne može da se reši bez teritorijalnih ustupaka. Jaser Arafat je čvrsto branio načelo „mir u zamenu za zemlju“, a to je srednjoročno ili dugoročno podrazumevalo i nastajanje autonomne palestinske države. Povoljna klima koju je stvorilo uzajamno priznavanje Izraela i PLO dovela je do mirovnog sporazuma između jevrejske države i Jordana, koji je potpisan 1994. godine.

Međutim, čak i mogućnost sporazuma sa Palestincima razbuktala je jevrejski opozicioni fundamentalizam, i u februaru 1994, jedan lekar kolonista upao je u džamiju u Hebronu i pucao na masu muslimana, koji su bili okupljeni na molitvu, pre nego što je i sam linčovan. Bez obzira na to, u Vašingtonu je u septembru 1995, u prisustvu Klintona i egipatskog predsednika Mubaraka, postignut novi sporazum u kojem su, na osnovu dogovora iz Osla, Izraelci pokazali veću inicijativu u pravcu delimičnog povlačenja sa okupiranih teritorija. Međutim, Rabin je svoj plan platio životom, jer ga je u novembru 1995. ubio jevrejski ekstremista. Uprkos dobrim namerama Peresa, koji je nasledio mesto premijera, mirovni proces počeo je da zamire i posustaje, što je, između ostalog, bila posledica palestinske ogorčenosti, koja ih je polako vodila ka terorizmu. Ekstremisti Hamasa uživali su sve veću podršku naroda, dok je PLO gubio poverenje, što je, bar u izvesnoj meri, uticalo na njegov autoritet. Iako je Arafat i dalje bio neprikosnoveni vođa palestinskog otpora, proširilo se verovanje da samo zaokret ka islamu može da obezbedi sticanje nezavisnosti. Povećao se broj palestinskih napada na jevrejske civilne mete, uglavnom u organizaciji Hamasa, a posebno uzbuđenje izazvale su eksplozije bombi u autobusima kojima su zaposleni išli na posao u Askaloni i Jerusalimu, u februaru 1996. Bio je to samo početak samoubilačkih akcija koje su vremenom donele štetu ne samo Palestincima, čiji su zahtevi počeli da gube podršku međunarodne javnosti, nego i izraelskoj Laburističkoj partiji, koja je 1996. izgubila na izborima.

Povratak desnice na vlast, sa partijom Likud Bendžamina Netanjahua, nije, naravno, značio da je trenutak za palestinske zahteve iole povoljniji nego u vreme Begina ili Šamira. Međutim, kada su se u maju 1999. na vlast ponovo vratili laburisti sa Ehudom Barakom, pojavila se nova mogućnost za postizanje mira. Barak je bio vojnik, ali je bio spreman na neke ustupke, koliko god da je to bilo samo u okvirima izborne kampanje. U njegovo vreme su čak pokrenuti razgovori sa Sirijom, posredstvom Amerike; okončano je svako mešanje u situaciju u južnom Libanu, ali su vrhunac predstavljali razgovori u Kemp Dejvidu u julu 2000, koji su za Klintona bili nada da će na lep način da zaokruži svoj osmogodišnji predsednički mandat. Barak je ponudio gotovo 90% Cisjordanije i mogućnost da se Jerusalim prizna za prestonicu obe države – verovatno najviše što je jedan izraelski premijer u datom momentu mogao da obeća, iako to nije značilo da bi odmah nastala i autonomna palestinska država. Međutim, Arafat se kruto držao svojih stavova, posebno u vezi sa povratkom palestinskih izbeglica u domovinu, što Izrael nije mogao da prihvati, jer bi to iz osnova promenilo njegov demografski i teritorijalni sastav, budući da bi Arapi tada činili apsolutnu većinu.

Nastavlja se