„Razjareni bik“ ruske književnosti

„Ljiljo, moraš me voleti“, napisao je Majakovski u oproštajnoj poruci, 14. aprila 1930. i uporedio njihov složen odnos sa „ljubavnim čunom koji se razbio o svakodnevicu“. Žena koja je nadahnula pesnika, ali i bila uzrok njegove patnje, priznala je da je ideja o samoubistvu dugo opsedala njenog ljubavnika. „Zamisao o samoubistvu bila je poput hronične bolesti s kojom je živeo, i baš kao što je to slučaj sa hroničnim bolestima, njegovo stanje se pogoršavalo kada se suočavao sa nepredviđenim okolnostima“, otkrila je u memoarima.

Kao moguć uzrok njegove ozlojeđenosti, Brikova je navela i usamljenost, koja je mučila Majakovskog od najranijih dana. Rođen 19. jula 1893. u provinciji Kutaiši (današnja Gruzija), bio je najmlađe dete u rusko-ukrajinskoj porodici. Njegov otac, po kojem je dobio ime i koji je umro kada je pesnik imao 13 godina, za život je zarađivao radeći kao šumar, dok je njegova majka, Aleksandra Aleksevna bila Ukrajinka. „Moj maternji jezik je gruzijski, a može se reći da sam odrastao okružen trima kulturama“, napisao je u autobiografiji.

Revolucionarna osećanja Majakovskog došla su do izražaja ubrzo nakon selidbe u Moskvu (1906. godine), kada se kao učenik gimnazije pridružio Komunističkoj partiji. Zbog štampanja i distribucije propagandnog materijala i pokušaja da izbavi grupu zatvorenica iz zatvora, više puta je hapšen i izbačen je iz škole. Ipak, kako je sam priznao, boravak u samici omogućio mu je da upozna „bogatstvo književnosti i poezije“. Kada je odslužio kaznu, odbio je ponudu vrha partije da se ponovo aktivno angažuje, zbog čega je Vladimir Iljič Lenjin poručio stranačkim saborcima da ne treba verovati Majakovskom i naredio im da prate njegovo kretanje.

Prelomni trenutak u životu pesnika predstavljala je selidba u Sankt Peterburg. U prestonici slatkog života, bogatstva i kulturne različitosti, Majakovski je upoznao književnika Maksima Gorkog, koji mu je savetovao da napiše prvo dramsko delo. Tragedija pod nazivom „Vladimir Majakovski“ premijerno je izvedena u pozorištu 1913, ali umesto aplauza i uzvika oduševljenja publika je protagoniste dočekala zvižducima, dok je kritika opisala autora kao čoveka koji „piše prazne reči i bunca kao da je oboleo od malarije“.

Upravo tu frazu Majakovski je upotrebio u planetarno poznatoj poemi „Oblak u pantalonama“ („Vi mislite, bunca malarija, to je bilo, bilo u Odesi“). Mada u svom najčuvenijem delu pominje mladu Odešanku i plemkinju Mariju Denisovu, koja se udala za drugog („Pusti me, Marija, ne mogu ostati na ulicama“), prema svedočenju pesnika pod tim imenom krije se više žena s kojima je istovremeno bio u ljubavnoj vezi.

Iako su mnoge pripadnice lepšeg pola želele da osvoje srce „razjarenog bika ruske književnosti“, kako ga je nazvao jedan kritičar, stiče se utisak da njegova muza Ljilja Brik nije osećala ništa više od fizičke strasti prema Majakovskom. „Moj suprug bio je više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika.“ Posle raskida otvorene veze s Brikovom, svojevrsnog „braka u troje“, pesnik je našao kratkotrajni mir na brojnim putovanjima. Prilikom posete Njujorku, 1925. godine, zaljubio se u Gruzinku Elizabetu Petrovnu, s kojom je dobio kćerku Patriciju Tompson. Ona je napisala knjigu „Majakovski na Menhetnu“, u kojoj opisuje odnos svojih roditelja.