Razumeti društvo bez glave i repa

U međuvremenu, ovaj roman – vidljivo stilski prilagođen rukopisima kasnijih piščevih knjiga – objavljen je i u Francuskoj pod naslovom Jadi mladog Arnolda uz belešku (Mond diplomatik) da nas Matijević „vodi daleko u svoju apsurdnu i duhovitu fantaziju da bi bolje prikazao stvarnost i razumeo društvo bez glave i repa“.

Van kontrole, koliko?

Odmah na početku, Gertruda („Fond njenih reči bio je na zavidnom nivou, dikcija takođe“) veli: „Kada je najlepše, treba prekinuti“… a onda je popila kapi za sužavanje materice. Praznu flašicu na kojoj je pisalo Umetnost je velika dok je mala bacila je u kantu za otpatke (Učinila je isto što i pisac sa prethodne dve verzije ovog rukopisa, da se ozbiljno našalimo). Nećemo o pacovu razbijene glave, nešto primamljiviji je teror piščeve „slike“ kad je Gertruda izvadila sisu i dodala je bebi. „Beba je smrdela kao tvor“. Pogađate, u pitanju je (ne)presvlačenje bebe, odnosno mali broj pelena koje Gertruda ima na raspolaganju. Pisac vas već na desetoj strani primorava da se upitate – „u toku suđenja“ – dokle će beba da smrdi kao tvor.

Još „o toku misli“ Junaka na početku romana. U njegovim mislima deca su pobegla iz obdaništa, dimnjak kroz koji teku misli i provlače se deca pobegla iz obdaništa, na dimnjaku čekala ih roda, i gutala. Prisutni: Vaspitačica br. 1 i Vaspitačica broj 2 (imala je čarobne plave oči), pacov razbijene glave, njegove očice su sitne, i „Beba koja smrdi kao tvor“. Gertruda koja popravlja šminku… Ne, ne može da se kaže da je piščeva fantazija van kontrole. Da jeste, pisac ne bi u tekstu naznačio da ništa nije slučajno, ili ostavio redove ispunjene krstićima, ili redove ispunjene tačkama koji u romanu predstavljaju Tišinu, odnosno vreme ostavljeno čitaocu da razmisli o dotad pročitanom, prostor za „dopisivanje romana“. Zastanimo malo, uzmimo dah posle rečenice „Ja sam ćerka mađioničara, moja smrt je običan trik“, ili, „Radili smo u mrtvačnici, kao tehničari za kupanje mrtvaca“. Obratimo pažnju i na detalje: „U sobi je smrdelo na mokraću, bljuvotine, krv, znoj i rakiju“, ili, „Muva je čekićem razbila prozor i odletela u slobodu. Adolf je plavokosu curicu polio benzinom i dodao joj ispravan upaljač“. Piščeva provokacija je uspela (vidi: „Popili smo votku, vino, losion za brijanje, komovicu što je Adolfova baba čuvala za obloge u slučaju ne daj bože pada sa motora, vodicu što je pop osveštao pre dva meseca kada je obilazio sirotinjski kvart. Adolf je tvrdio da mu je pop tada ukrao nove adidas patike“). Hoćemo li i sami da razmislimo o rodama koje gutaju decu? O deci koja beže iz obdaništa, o pelenama koje nam nedostaju? O popovima koji kradu adidas patike? O muvama koje čekićima razbijaju prozore. Da se prepoznamo u društvu bez glave i repa, svetu neobičnog Junaka koji prihvata realnost maksimalno, iz dna svoje duše.

Kakav je proizvod duha Arlonda Krigera? Arnold Kriger, po piščevoj volji, teško da može naći imitatora. Sve se ne ispoljava a opet, stičete utisak da je Kriger nezamenljiv, izuzetan, važan u ovom svetu u kome se najpre prezire sama sušta stvarnost. Arnold Kriger ponajmanje je slučajnost, i da jeste, bio bi Neminovna slučajnost u svetu sa vrlo malo svetlosti. Slabo je opiranje pred takvim književnim i ovostranim svetom, Pisac savršeno stilizuje Priču. Iako je tok radnje neverovatno brz, pisac vešto odvaja bitno, prikriva ono što je ljudski poražavajuće (Mora čovek da se bori protiv zla… bez obzira što ono uvek pobeđuje), uspeva da Priča postane važnija i nadraste ogoljeno „carovanje“ nasilja sveta alkohola i anarhije sve to pretvarajući u gorki humor, u rečenice koje se jednovremeno pamte i jednovremeno zaboravljaju, tako naizmenično dok ne ostanu samo čitaočevo pamćenje. Ogledam se u svetu Arlonda Krigera, opirem se svetu bez svetlosti, kudim ga i hvalim „o istom trošku reči“. Hvalim, jer treba to izdržati, pomisli(će) čitalac. To je ono već rečeno: „gledati i biti sve znajući da svet i nije ono što vidimo“. O, Gospode, kako bi samo i mogli da zaboravimo: beba je smrdela kao tvor! I (uzgred) da Emanueline pokvarene oči uvek su govorile više nego njen špicasti jezik. Da (brkata) gazdarica Žozefina više nije imala žutog kanarinca… a da se „naš junak“ nastanio u bivšem Adolfovom stanu, pošto je on iskasapljen, a njegova baba se izležavala na neuropsihijatrijskoj klinici. Da je frigidnu Helenu u detinjstvu silovao prijatelj njenog oca. „Gledamo“ prijatelja Heleninog oca. Ima žute brkove, vene na vratu su mu iskočile, liče na isprepletane modre zmije. Kad je tako, kad imamo susret sa prizorima iz sveta haosa koji nikako da vaskrsnu iz našeg pamćenja, prirodno je i neminovno Krigerovo ravnodušno prihvatanje realnosti sveta bez imalo svetlosti.

Matijević je, dakle, znalački izabrao model sopstvene kritičarske oštrine. Njegova moć i pripada samo piscima koji pišu iz opsesije i nimalo ne čudi što piščevi rukopisi „nude“ plodove za koje mirne duše možemo da kažemo kako su baš oni jezgro potpune jasnosti društva bez glave i repa. Matijević hoće (i ume) da priča o svetu bez imalo svetlosti, o onome što jeste van kontrole i na nama je da mu se zahvalimo. To i činimo sve čitajući, razmišljajući i pišući o njegovom i našem svetu, i tako što saučestvujemo s njim (ili Arlondom Krigerom, svejedno). Zar treba ponavljati da se Matijević ubraja u one naše retke izuzetne pisce koji imaju izrađen i prepoznatljiv stil. Da je originalan, (crno)duhovit, ironičan, sarkastičan, da je vešt pisac koji, eto, i uz pomoć prividno komičnog efekta čitaoca ume da odvede do otrežnjenja. Mora se dodati i činjenica da je Matijević odličan poznavalac ljudi i njihovih naravi, da ima više nego dovoljno znanja i smelosti da sve njihove mane izloži podsmehu. Svakom prema zaslugama, rekli bi. I da završimo jednom rečenicom iz romana – „Šta će biti kasnije, pisao sam vam ranije, a šta je bilo ranije, pisaću vam kasnije“.