Razumni narodi i društva uče od prošlosti

U našoj kući nije se podizao glas, zato sam se bio prepao. Nije se psovalo. Ne psuje se ni danas. Roditelji, siromašni seljaci sa osnovnom školom, išli su 1954. na pozorišnu predstavu.

***
Posle mene imali smo Janka, Mariju, Melaniju, Đuru i Julijana. Julijan je otišao prvi, ostavši dete do svoje 53. Znao je da izvuče melodiju iz svega što bi uzeo u ruke. Kao dete svirao je na grabuljama, na tri konzerve, kasnije na fagotu, orguljama… Bogovi nisu pravedni, zavide ljudima. To sam kao srednjoškolac čitao kod Homera.

***
Pamtim salaše. Prvo dedin, onda naš, sasvim naš, samo naš. Prvi put sam se izgubio kad sam strnjikom pa niz jendek krenuo za rodom. Našli su me negde daleko, po lavežu Bundaša koji je sve vreme bio uz mene.

***

I danas volim da se osamim s vodom, vetrovima, biljem i pticama. Iznad salaša i Selišta bila su beskrajna bačka nebesa. Oblaci su ličili na lavove, anđele, partizane. Jedan je ličio na Mošu Pijade. Zatim je Lajka poletela u svemir. Onda sam pošao u školu.

***

Svetosavsku himnu i mnoge pesme Zmajeve naučio sam od bake. Ranih dvadesetih išla je u školu za domaćice u Kuli. Tamo daleko učili smo u šestom razredu. Oj, vojvodo Sinđeliću prvi put sam čuo u jednoj subotičkoj kafani.

U vojsci, u Celju 1971, naučio sam: Srbiju je zahvatila kriza, nema više hrvatskih deviza. Posle je bilo: Slobodane, pošalji salate, biće mesa, klaćemo Hrvate. I uzvratno: Mi Hrvati ne pijemo vina već pijemo krvi od Srbina.

Božji ugodnici, na obe strane, sasluživali su snagama pakla.

***

Klasična gimnazija i licej u Rimu. Sa salaša bez struje i tekuće vode u večni grad. U petnaestoj godini to nije neki šok. Znatiželja i želja za dokazivanjem podnesu sve. Ako u školi imate derišta iz Evrope i s one strane Okeana koja vam se podsmevaju jer ste sirotinja iz komunističke Jugoslavije, dodatno oružje vam je inat.

Za veče naučite napamet prvu eklogu Vergilijevih Bukolika. Ili na maturi iz istorije umetnosti s profesorom koji vas prvi put vidi razgovarate pedesetak minuta. Pre neku godinu sam, hvala informatičkoj eri, od kuće gledao svoje nekadašnje boravište na Via Boccea. Isti čempresi, odbojkaški i teniski tereni, ružičnjak. Naježio sam se.

***

Latinski mi je predavao Stepan Čmilj, apostolska duša. Dvadesetak godina ranije, u Argentini, bio je vaspitač dečka koji se prezivao Bergoljo. To sam saznao kad je dotični postao papa Franja.

***

Posle Homera, Hesioda, Ovidija, Dantea, Mickjeviča, parnasovaca, čudesnih pesnika ukrajinskog Streljanog preporoda – petnaest meseci u JNA. Nezamisliva količina prostakluka i neznanja po kvadratnom metru. Oficiri nisu zaostajali za vojnicima. Dapače. Ta vojska ne bi odbranila ni seoski atar.

***

Od detinjstva me je teško pogađala nepravda i patnja nedužnih. Saosećao sam s decom koju su tukli roditelji, s onima koje su vršnjaci kinjili i ponižavali zbog siromaštva. Možda zbog toga poželeo sam da budem novinar i borim se za pravdu. Roditelji nisu voleli komunizam i nisu bili najsrećniji zbog takvog izbora.

***

Prvo novinarsko leto, 1975, u Ruskom slovu, pamtim po gloduru Ljubi Ramaču (nismo rod), koji je strpljivo objašnjavao šta se može, šta se mora, šta se ne sme. Zadužio me je da pravim izbor priloga iz posleratnih brojeva lista. Lepa prilika za izučavanje vremena prve i druge petoletke. Često bi me posle posla zvao na piće ili ručak u klub na desetom spratu Dnevnika. Upoznavao me je s novinarskim i umetničkim svetom koji se tamo okupljao.

***

Prve ozbiljnije packe zaradio sam tekstom Veliko lickanje u Komunistu. Greh je uzeo na sebe stari partizan Žika Vasić, urednik vojvođanskog izdanja. Sledeću brlju napravio sam u omladinskom listu Stav.

Tamo sam, tobože kao stranac, M. R. Amsson, pisao rubriku Od njihovog stalnog dopisnika, rugajući se ovdašnjim glupostima. Na ribanju u Komitetu stali su iza mene i predsednik Saveta lista i glodur. Duže od ožiljaka trajao je nadimak Ramson. Još duže, zahvalnost prema onima koji su me naučili da urednik mora da štiti saradnike.

***

U Dnevniku su mi sjajni učitelji i prijatelji bili Jan Briza, Vlada Urban, Ljuba Vuk. U Spoljnu je često svraćao bivši glodur Miroslav Štajner. Govorio je malo, mudro, gospodski otmeno.

Prošle godine njegove Jelena i Mira poklonile su mi predratnu pisaću mašinu Stoewer i poverile njegova zatvorska sećanja. Na hiljadu stranica o stradanjima i mučenjima vojvođanskih komunista u hortijevskim kazamatima… Nema ni mrvice mržnje. Sebe spominje samo nekoliko puta, u trećem licu.

***

Bio sam zadužen za Istočnu Evropu. Perestrojka, raspad neljudskih režima. Ko je bar jednom video turobna lica i sive gradove i sela svuda gde je gospodarila čizma Kremlja, radovao se tom velikom lomu. Komunizam je bio carstvo bede. I materijalne i moralne.

***

Posle jogurt revolucije iz hladovine Spoljnopolitičke idem za urednika Unutrašnje. Ratujemo s jurišnicima koje predvode Kertes, Pankov i Božović. Uz njih su bili isključivo trećerazredni likovi. Kad takvi prevladaju, od mesne zajednice naviše, zbogom pameti.

Oni s vrha piramide biraju baš takve. Na svoju i opštu štetu. Šnajder ili šuster nikad ne bi uzeo protuvu i mufljuza, već onog ko zna zanat. Srpski političari ič ne poštuju svoju državu. Ni nauku. Ni sebe, na kraju krajeva.

***
U godinama raspleta bilo je uzbudljivo biti na licu mesta. Varšava, Gdanjsk, Prag, Stari trg, Cankarjev dom, Gazimestan… Februara 1989. javljam da vojni mlaznjaci u niskom letu nadleću zamračenu Prištinu. Noćni urednik ne pušta tekst pošto Tanjug nije spominjao avione.

***

Četrnaesti, vanredni kongres SKJ. Kasna večera s Rašom Balaćem, prvo izdanje se štampa, smišljamo šta ćemo za jutarnje, novosadsko. Do nas sedi Raif Dizdarević. U neko doba Milošević izgovori ono budalasto, da će napraviti novi Savez komunista. Poludeo je, kažem. Raif se smeška.

***

Uzmem partijsku knjižicu i krenem da skupljam potpise kolega. Neko je zapisao vreme: 23. januara 1990, 31 minut posle ponoći. Do te noći bio sam partijski sekretar u Dnevniku. Iz izveštaja mi je izbačena prva rečenica: „Savez komunista, partija koja je do juče vladala Jugoslavijom, više ne postoji“. Druga Dizdarevića ponovo sam sreo posle četvrt veka. Sačuvao je dobroćudni osmejak.

***
Dnevnik se opirao više od dve godine. Nisu mogli da nađu pouzdano lice u redakciji pa za glodure dovode dopisnike iz Subotice i Sombora, dvojicu iz Beograda. Nas četrdesetak bundžija rasterali su na prinudne odmore, bez prava ulaska u zgradu. Plata redovno stiže, umanjena za 40 odsto. Pišem za Nezavisne, Vreme…

***

Kad su učestale noćne posete vojne policije s pozivom za mobilizaciju, odlazim u Ukrajinu. Pečat u vojnom odseku koji je omogućavao izlazak iz zemlje koštao je sto maraka. Za mesec dana u Lavovu i Kijevu objavio sam brdo tekstova o jugoslovenskim ratovima i dao približno toliko intervjua. Vratio sam se kao dopisnik agencije Ukrinform. Čim sam akreditovan u Ministarstvu informacija, vojska je prestala da se zanima za moje zdravlje. Uskoro počinjem da pišem i za krakovski Dziennik polski…

***

Osamnaest meseci u Našoj Borbi. Pored vrhunskog profesionalizma, redakciju je održavao i žar iz stodnevnih protesta 1996/97. Onda je došao zloglasni zakon o informisanju. Nazvan je Šešeljevim, mada se ministar agitacije zvao Aleksandar Vučić. Nekoliko nedelja posle gušenja tog sjajnog lista pozvali su me iz Slobodne Evrope. Saradnja traje.

***

S jeseni 1999. upoznajem Slavka Dragovića, preduzetnika iz Novog Sada. Hoće da pravi novine. Uzalud ga uveravam da je to skup i opasan poduhvat. Vojvodina dva meseca izlazi kao podlistak u Danasu, kasnije samostalno. Još jednom divna ekipa. Plata svake nedelje. Kad smo se nas osmoro i izdavač dogovorili da nedeljni list postane dnevni, rekao sam da nam je cilj da 25. septembra 2000. objavimo naslovnu stranu na kojoj će biti samo jedna reč, POBEDA, i Vojislav Koštunica s pobednički podignutim rukama. Tako i bi.

***

Ne veličam prošlost. Današnji dan je dragoceniji od svih prošlih. Razumni narodi i društva uče od prošlosti. Ovdašnje razoreno društvo živi u surovijoj laži od nekadašnje. Ima idole, nema ideala.

***

Danasa što se tiče, radujem se što su štafetu preuzeli mlađi i borbeniji. Ako nešto nije valjalo tokom mog glodurstva – mea culpa.