Razvoj sporta na lokalu zavisi isključivo od volje i ambicija političara

Ipak, sve se okrenulo za 180 stepeni. Danas isti ti navijači ne moraju ni da idu na stadion ili u halu pošto već iz fotelje vide da bez novca nema pehara, medalja pa ni zahvalnica, a ljubav prema klubu postala je toliko „izlizana“ da se može kupiti za vrećicu para. Ko ima više novca taj određuje pravila poslovanja, jer želi da preskoči tavorenje među prosekom i „preko noći“ dođe do neslućenih visina. Političari su, čini se, poslednjih godina više nego ikad spremni da svoje ime vežu za pojedini sportski kolektiv, kako bi u zamenu dobili visoku, neretko i najvišu funkciju u klubu. Većina njih ne provodi dovoljno vremena u klubu, ali ih svi očekuju „kao ozebli sunce“, jer njihovim dolaskom kase se napune, njihovim odlukama dovode se pojačanja, a slikanjem sa njima postajete heroj u očima, bar najbližih prijatelja.

Nije spoj politike i sporta nešto što je izmišljeno u Srbiji, jer da nije bilo, recimo, Silvija Berluskonija teško da bi fudbaleri Milana gazdovali Italijom i Evropom. Međutim, žalosno je gledati sportske centre koji stagniraju ili propadaju jer su na vlast došli „njihovi, a ne naši“. Primer Vršca poslednji je u podužem nizu zbog kojeg bi se trebalo zapitati da li Srbija ima jasan plan razvoja malih sredina u kojima, možda, stasaju neki novi šampioni.

Kragujevac na putu ka vrhu

Iako se uspeh kragujevačkih sportista iz poslednjih nekoliko godina na prvi pogled dovodi u vezu sa podizanjem privrede u tom gradu i dolaskom Fijata, ne bi trebalo zanemariti ni činjenicu da je znatno ranije gradska vlast započela pripreme koje su to omogućile. Prema rečima pomoćnika gradonačelnika za sport Jovana Pavlovića Bojadžića, temelj je započet još 2007. godine, kada je Kragujevac dobio organizaciju Balkanskog prvenstva u atletici. Uslov da se to takmičenje održi bio je završetak izgradnje stadiona i prateće sportske infrastrukture. U sledećem koraku, grad je pojačao budžet za sport, pa je finansiranje klubova postalo redovnije, iako još uvek daleko od toga da može da pokrije sve troškove vrhunskog sporta. Ipak, godinu dana kasnije od Svislajona je preuzet vršački košarkaški klub, zajedno sa trenerima i svim igračima. Međutim, kako se ta ekipa već takmičila u Jadranskoj ligi koja je, uzgred, mnogo skuplja od drugih sistema, pomoć privrednika već je bila neophodna.

– Uglavnom su kao sponzori bili angažovani privrednici sa našeg područja, neka osiguravajuća društva i banke, a u pomoć je pritekao i novac iz republičkog budžeta – kaže za Danas Pavlović Bojadžić i priznaje da je zalaganje tadašnjeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića predstavljalo dragocenu podršku.

On dodaje da je pre dve godine finansiranje sporta pojačano dolaskom Fijata, koji se uključio u pul sponzora košarkaškog kluba, ali i tvrdi da ne zna koliko novca ta kompanija izdvaja. Na opasku da u Fijatu značajan udeo ima država i da bi podaci o donacijama morali da budu javni, pomoćnik za sport u Kragujevcu odgovara da je to stvar između sponzora i kluba i da gradskoj upravi nije poznato pod kojim uslovima i na koji iznos je zaključen ugovor između njih.

– Svi klubovi u zemlji to tretiraju kao poslovnu tajnu, pitajte u Zvezdi ili Partizanu, nigde nećete moći da dobijete vrednost sponzorstva – tvrdi Pavlović Bojadžić.

Podsetimo, i Ministarstvo omladine i sporta bilo je u zoni uticaja tada još partije G17 plus (sada Ujedinjeni regioni Srbije), pa ukoliko je njen predsednik već targetirao grad i sport koji želi da finansira, Ministarstvu je preostajalo još samo da to prati. Na to opredeljenje svakako je uticala tadašnja najava da će gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović preći u tabor formirajućeg URS-a, pa je potpora koju su dobili od države bila očekivani ishod. Spekuliše se da su još veći iznosi obezbeđeni od nekih javnih preduzeća, ali ni u tom delu nije moguće dobiti potvrdu ko je sve na listi sponzora i sa kojim učešćem.

U gradu na Lepenici, međutim, ne žele da govore o kanalima uticaja kojima su obezbeđena sredstva za najveće klubove, među kojima je, osim košarkaškog i vaterpolo klub, koji je okupio vrhunske sportiste iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore, a uspinju se odbojkaši, fudbaleri i rukometaši. U gradskoj upravi tvrde da i sami iz gradske kase izdvajaju oko 250 miliona dinara godišnje, što je najveći iznos opredeljen za sport među gradovima slične veličine.

– Vrhunski sport ne bi opstao bez značajne podrške privrede, ali za ostale klubove 90 odsto troškova pokriva lokalna samouprava – kaže Pavlović Bojadžić.

Karić i Mišković prave „kruševački Liverpul“

Fudbalski klub Napredak iz Kruševca je lider na tabeli Prve lige Srbije posle odigranih 10 kola. „Čarapanima“ je ovo treća uzastopna sezona izvan elitnog ranga, ali ako je suditi po igrama i rezultatima ubrzo će se vratiti u Superligu. Renoviranje stadiona i postavljanje reflektora umnogome su doprineli da se poveća interesovanje kod lokalnih navijača, a dolaskom biznismena Gorana Karića marta ove godine na čelo kluba stvoreni su i finansijski uslovi za napredak Napretka. Do početka ove godine Napredak se finansirao iz kase lokalne samouprave sa 30 miliona dinara godišnje, a budžet je znatno ojačan pošto je sa Karićem u klub stigao i Marko Mišković. Sa sinom vlasnika Delta kompanije, kontroverznog biznismena Miroslava Miškovića, koji je rođeni Kruševljanin, potpisan je četvorogodišnji sponzorski ugovor, a on je za manje od tri meseca uložio novac u visini godišnjeg sledovanja iz lokalnog budžeta. U Kruševcu će se u utorak odigrati revanš meč baraža mladih reprezentacija Srbije i Engleske za odlazak na Evropsko prvenstvo sledeće godine u Izraelu, a domaći ljubitelji „bubamare“ se nadaju da će se veoma brzo pod Bagdalom igrati ne samo superligaški već i evropski klupski fudbal. Svi priželjkuju da se obistine ambiciozne Karićeve reči „da je Napredak potenciljalni Liverpul sa Balkana“.

U komšijskom Kraljevu nema toliko ambicioznih „poduhvata“, mada košarkaška Sloga i odbojkaška Ribnica predstavljaju stalne učesnike elitnog ranga. Zbog manjka para ambicije se uglavnom svode na opstanak u ligi, a brojni mladi i talentovani sportisti brzo pronađu put do nekog većeg centra u kojem se „brusi“ njihova forma i otklanjaju početničke greške. Kružna staza Beranovac u blizini Kraljeva godinama je mesto na kojem se voze moto-trke za šampionat Srbije, ali nedostatak finansijskih sredstava glavni je razlog što se u gradu na Ibru ne mogu pohvaliti značajnijim sportskim uspesima.

Valjevo je nedavno dobilo mini sportsku dvoranu koja je prvenstveno namenjena odbojkašima i odbojkašicama, mada će u njoj mesta biti i za mlađe selekcije budućih košarkaša i košarkašice. Ova hala može da primi do 300 gledalaca, a njena izgradnja koštala je skoro 34 miliona dinara. Sredstva su obezbedili Grad Valjevo i Direkcija za obnovu i izgradnju Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom. Simbolično je označena sa „O1“, jer je prva u nizu od onih koje će biti izgrađene u opštinama čitavog Kolubarskog okruga. Do 2016. konačno bi trebalo da bude završena „Valjevska arena“,koja je započeta još 1997. Grad je obezbedio 49 miliona dinara za prvu fazu, a očekuje se i pomoć države. Tek tada Valjevo će imati infrastrukturu kakva dolikuje gradu. Kompanija „Vujić“ dugo godina je sponzorisala klubove sa ovog područja, ali su vrhunski rezultati izostajali. Danas samo košarkaši Metalca igraju u Prvoj ligi Srbije, dok su ekipe u drugim sportovima u nižim rangovima takmičenja.

Trenutno je u žiži javnosti Niš, ali ne zbog sportskih rezultata, već zbog nemira na utakmici Lige šampiona između rukometaša Partizana i Flensburga. Niški Čair je, zbog uzavrele atmosfere koju tradicionalno prave navijači u ovom gradu, izabran kao mesto na kojem će crno-beli tražiti bodove u evropskoj eliti, ali su senku na nastupe srpskog šampiona bacili divljaci na tribinama. Nekoliko razbijenih glava još tokom podele besplatnih karata dokaz je da u Srbiji nema tolerancije među navijačkim grupama čak i istog tima. Čair je bio domaćin najboljim evropskim rukometašima na prvenstvu početkom ove godine, a tradiciju rukometa u ovom gradu „obnovio“ je Železničar Jugopetrol sredinom devedesetih godina prošlog veka. Međutim, ovaj klub je prestao da postoji 7. septembra 2009, kada je osnovan RK Naisus, kojem je krajem prošle godine vraćeno staro ime, mada naravno bez generalnog sponzora u njemu. Košarkaški klub Ergonom se preselio u srpsku ligu, a niški predstavnik u prvom rangu takmičenja prvi put u svojoj istoriji je Konstantin.

Jedino fudbal opstaje u Vojvodini

Uplitanje politike u sport zahvatilo je maha do te mere da se više ne može ni povući granica između ove dve važne grane srpskog društva. Međutim, veliko je pitanje da li bi sport u određenim sredinama, pa i u celoj Srbiji, bio na nivou na kojem se nalazi da nije podrške politike. Brojni su primeri da određeni gradovi doživljavaju sportski preporod, a klubovi preko noći stižu u elitu, osvajaju pehare ili makar budu važan akter takmičenja. Takođe, čim ostanu bez podrške tonu veoma duboko, čak budu i ugašeni. Malo je klubova koji imaju konstantu u rezultatima, mada većina njih ima konstantnu podršku bez obzira ko je na vlasti. Tu je podrška direktno od države, Autonomne pokrajine, gradova, opština, ili pak industrijskih giganata koji vode ceo kraj.

Kada je u pitanju sport u Autonomnoj pokrajini Vojvodina, jedina konstanta u proteklim decenijama je fudbalski klub Vojvodina. Crveno-beli iz Novog Sada bili su prvaci 1989. godine sa čuvenom generacijom u kojoj su bili Miloš Šestić, Siniša Mihajlović i Slaviša Jokanović, da bi nakon toga uglavnom bili tik uz Crvenu zvezdu i Partizan, kako u domaćem prvenstvu tako i u Kupu. Prvi čovek FK Vojvodina Ratko Butorović, poznatiji kao Bata Kan Kan, ističe da su oni do konstantne borbe sa Zvezdom i Partizanom došli samostalno, bez ičije podrške i sa novcem iz svojih džepova, te da se svi moraju zapitati ko su ljudi koji namerno diskriminišu ovaj klub.

– U rukovodstvu Fudbalskog saveza Srbije nema nikog iz Novog Sada, pa i da hoćemo nema ko da lobira za nas. Pitanje je da li je to zato što nećemo da učestvujemo u njihovim igrama, što nećemo da budemo deo glasačke mašine koja donosi odluke iz koristi. Zato ne čudi podatak da od FSS, AP Vojvodina, Grada Novog Sada i Ministartva sporta za poslednjih pet i po godina, koliko sam ja tu, nismo dobili ni pola evra. Možda je to kazna što nećemo da se povinujemo. Preživljavamo od prodaje igrača i našeg ličnog novca koji obezbedimo sami u klubu. Većina nas smo volonteri, samo direktor i generalni sekretar kluba imaju plate od po 1.500 evra – istakao je Butorović.

Kada govori o uplitanju vlasti u Vojvodinu, predsednik kluba naglašava da do sada nisu bili interesantni nekadašnjem režimu, te da ostaje da se vidi šta će biti sa novoformiranom većinom u Novom Sadu. Butorović očekuje da počne realizacija plana obnove stadiona koji će služiti fudbalu, ali i ostalim sportovima.

– Mi smo kao klub sa 145.000 evra finansirali projekat, a učestvujemo sa 40 odsto ukupne vrednosti obnove stadiona. Na gradu je da počne da sprovodi radove koji su odavno definisani, nadamo se da će nova vlast imati više sluha, ali to ne znači da mi kao klub tražimo nečiju pomoć – zaključuje Butorović.

Vršački Hemofarm kao beočinski BFC

Košarkaški klub Hemofarm bio je skoro dve decenije sportski sinonim za Vršac. Od momenta kada je nemačka farmaceutska kompanija „Štada“ kupila Hemofarm usledilo je kresanje budžeta. Gašenje kluba lebdelo je dve sezone, a zle slutnje bi se obistinile da staranje o klubu nisu preuzeli čelnici grada. KK Vršac je opstao u muškoj i ženskoj konkurenciji, ali sa neuporedivo skromnijim finansijskim sredstvima u odnosu na period kada je Hemofarm bio glavni sponzor. Timovi su u obe kategorije najblaže rečeno podmlađeni, ambicije su svedene na pristojnu meru, a ukupan budžet za sezonu 2012/13 verovatno neće iznositi više od 400.000 evra.

– Nažalost, ženski sport je gurnut u stranu, pogotovo od kako je kriza svuda udarila. Jer, zašto bi neko uložio 100.000 evra u neku žensku ekipu, ako može toliko da izdvoji za mušku? Međutim, upravo je ovo period kada moramo da zasučemo rukave i da radimo iako nema para – iskreno je konstatovao Miroslav Popov, trener Vrščanki.

Situacija je u finansijskom smislu još teža u fudbalskom klubu Vršac, rukometnom Mladost i odbojkaškom Banat. Fudbaleri se takmiče u Vojvođanskoj ligi Istok, rukometaši u Drugoj srpskoj ligi Južni Banat, a jedino su odbojkaši u nekoliko navrata uspevali da naprave zapaženije pomake. Svi su na „grbači“ grada, s obzirom na to da je Vršac, kao i sve opštine i gradovi u Srbiji, u obavezi da pomaže i finansira amaterski sport. Uz angažman entuzijasta sredstva se koriste za protokolarne stvari, plaćanje sudija, delegata, komunalija, termina, a preskroman ostatak se raspodeljuje sportskim radnicima.

Sve ovo podseća na primer beočinskog BFC, košarkaškog kluba koji je osnovan 1989. i za samo nekoliko godina uz podršku jakog sponzora, Beočinske fabrike cementa, čije je ime i nosio, stigao do finalne serije plej-ofa. Te 1996. godine nakon preokreta poražen je od Partizana sa 3:2.

– Imajući uz sebe sigurnog finansijera i sponzora, kakva je u to vreme bila Beočinska fabrika cementa, košarkaški klub BFC u nekoliko godina doseže same vrhove prvoligaškog takmičenja. Rodila se ideja o izgradnji sportske hale u Beočinu koja je postala preko potrebna i drugim sportovima, a čija je realizacija započeta uz pomoć privrednog giganta Beočinske fabrike cementa i lokalne samouprave. Zbog finansijskih problema i unutrašnjih nesuglasica u samom klubu, dolazi do raspada košarkaškog kluba BFC, odnosno njegovog fuzionisanja sa KK Vojvodinom iz Novog Sada – stoji na sajtu JP Sportsko-poslovni centar Beočin, čime je na najbolji način sublimirano sve što se dešavalo u mestu nadomak Novog Sada.

Međutim, ni KK Novi Sad nije bio dugog veka, bar ne u eliti. Isto se desilo i Rumi, koja je bila jak košarkaški centar u vreme postojanja Borovice, a danas se taj grad ne pominje na košarkaškoj mapi. Sa druge strane, Subotica je znatno unapredila svoj sport. Fudbaleri Spartaka su uz pomoć Zlatibor vode već godinama u eliti, dok ženska sekcija čak igra i na međunarodnoj sceni, u najelitnijem takmičenju.

Na jugu nema ni para ni pravilne strategije

Očekivalo se mnogo više onog trenutka kada je Sportski savez Vranja proglašen za najbolji u Srbiji. Umesto toga, sport i njegovi funkcioneri u centralnoj opštini Pčinjskog okruga, pogotovo u minuloj izbornoj kampanji, bili su izloženi sudsko-političkim procesuiranjima po principu ko je koliko „para maznuo i više dužničkih papira“ za sobom ostavio.

Grad Vranje je do sada iz budžeta za sport izdvajao oko 80 miliona dinara koji se raspoređuju klubovima preko računa Sportskog saveza. Rebalansom budžeta taj iznos će biti za desetak procenata manji. To praktično znači da se odustalo od bar jednog projekta u vrhunskom sportu. Fudbaleri Dinama su srpskoligaši, rukometaši su krenuli od nule nakon što su proglasili bankrot zbog nagomilanih dugova, košarkaši su u „beton ligi“, rukometašice i odbojkašice kao da više zadovoljavaju formu takmičenjem nego li što se bore sa stvarnim rezultatskim izazovima i trećim državnim ligama.

O atletici niko ne pomišlja, a gotovo da se niko ne seća kada je održan kros ili neko drugo takmičenje u bilo kojoj od opština juga Srbije. Do pre nekoliko godina bujanovački rukometaši bili su superligaši pod jakim sponzorom Industrije mineralne vode „Heba“. Jeste tim bio gotovo „gastarbajterski“, ali je Bujanovac bio gradić kome je ovaj sport donosio više od običnog takmičenja. Klub sada tavori, jer u lokalnom budžetu nema para za Superligu, a još manje za plaćanje igrača sa strane, što je sumorna slika i sa Vranjem, ali i Leskovcem gde su nekada rukometaši Dubočice žarili i palili prostorom bivše SFRJ. Kada je kompanija „Aktavis“ sa svog „platnog fonda“ skinula košarkaše Zdravlja oni su ispali iz Superlige i završili u opštem tavorenju.

Retki svetli primeri u pojedinačnim sportovima kao što je dizanje tegova, kik boks, pa čak i onaj klasični koji se „zapatio“ u Surdulici. Sve to, ipak, ocrtava situaciju gde možda pored manjka para, uzroke ovakvog stanja treba tražiti i u nepostojanju bilo kakve, a kamoli ozbiljnije sportske strategije. Na to pitanje niko i nema nameru da odgovara jer postoji teza po kojoj je sada „vreme da naša deca keče loptu i rekreiraju se“, a dok ne dođu bolji dani neće biti ni ozbiljnijih varijanti ulaganja u sport koji bi vratio rezultate.

Možda je za to dobar primer nekada standardnog drugoligaša iz Leskovca. Dubočica je sada neprepoznatljiv trećeligaš. A, sa juga Srbije od vranjskog Dinama, preko Radnika iz Surdulice te pomenute Dubočice u sportske vrhove vinuli su se Vlada Stošić, Zoran Banković, Vitomir Dimitrijević. Prvi je sa Zvezdom osvojio Kup šampiona, drugi bio u predvorju reprezentacije, dok je trećem pripala čast da u njujorškom Kosmosu bude i timu sa Peleom.

Realnost gazi istoriju i ne daje pravo na iluzije. To onda znači tavorenje i pojedinačne iskorake koji ne mogu da budu pravi temelj za ozbiljnije klupske uspehe.

Od Subotice do Vranja evidentno je da rezultata ima tamo gde su se sklopile „kockice“ u sportsko-političkoj priči. Bez redovnih ulaganja nema nikakvih šansi da se klubovi duže zadrže u eliti, jer sredstvima „na kašičicu“ jedva preživljavaju. Oduvek je jedan od glavnih izvora prihoa bila prodaja igrača, ali bez razvijene infrastrukture nema ni novih šampiona. Renovirani fudbalski stadioni u Kruševcu, Nišu, Užicu, Novom Pazaru, Kragujevcu, Jagodini i Gornjem Milanovcu trebalo bi da postanu mesta gde će omladina provoditi svoje slobodno vreme kako bi se u bliskoj budućnosti ponovo radovali uspesima na međunarodnoj sceni. Neki košarkaški centri koji su dugo bili u trećem planu ponovo se pojavljuju na srpskoj mapi što je dokaz da talenata ima, ali bi ih redovno trebalo negovati.

Ničić „podigao“ Zaječar

Predsednik opštine Zaječar Boško Ničić značajna sredstva uložio je u gradsku infrastrukturu i prava pojačanja za lokalne klubove. Rukometašice Zaječara su šampionke države u poslednje tri sezone i redovno igraju na međunarodnoj sceni, a i muškarci su ove sezone stigli do srpske elite. Fudbaleri Timoka su takođe u uzlaznoj putanji, trenutno su u Prvoj ligi Srbije, a grad je uložio značajna sredstva u rekonstrukciju stadiona.

Pančevo deli stanove

Grad Pančevo među prvima je počeo sa praksom da svojim zaslužnim sportistima dodeli stan kao nagradu za ostvarene rezultate. Tako je stan obezbeđen za dvostrukog prvaka sveta u karateu Slobodana Bitevića, kao i za plivačicu Nađu Higl, kojoj je stan dodeljen za osvajanje zlatne medalje na Svetskom prvenstvu održanom u Rimu 2009. godine.

Čudo iz Vladičinog Hana

Košarkaši Morave uprkos što su iz Vladičinog Hana, opštine koja slovi za dno dna po siromaštvu, ove sezone takmičiće se u Prvoj B ligi. Kolektiv je na jednom mestu sakupio najtalentovanije igrače sa juga Srbije i uspeo da ostvari cilj. Menadžer kluba, ali pre svega sportski fanatik Miodrag Kostić kaže da je za njih ova liga preskupa, te očekuje podršku iz KSS kako bi klub opstao u naporima da izgura celu sezonu koja za lokalni budžet predstavlja ne mali izdatak od više miliona dinara.

Vaterpolisti Bečeja samo u arhivama

Vaterpolo klub Bečej uzdigao se u drugoj polovini poslednje decenije prošlog veka do krova Evrope (2000), uz još tri fajnal-fora, te osvajanje šest naslova državnog prvaka i šest pehara nacionalnog Kupa. O moći Bečeja svedoči podatak da su, kao što sada pokušavaju neki klubovi, u svoje redove doveli kostur naše, ali i reprezentacije Mađarske. Tako su Bečeju naziv prvaka Evrope, između ostalih, obezbedili Aleksandar Šapić, Aleksandar Šoštar, Slobodan Soro, Aleksandar Ćirić, Jugoslav Vasović, te Laslo Tot i Ištvan Mesaroš. Međutim, sa ulaskom u novi milenijum, a što se poklopilo i sa promenom vlasti u Srbiji, Bečej je ostao bez finansijera, pa je 2002. stavljen katanac na klub. Na Tisi sada postoji klub Bečejac, ali nastupa u Prvoj B ligi, što je daleko od ne tako davnog uspeha.

Dragan Marković Palma potvrđuje da se sportisti u Jagodini finansiraju iz gradskog budžeta

Sve manje moćnih privatnika

Predsednik Skupštine grada Jagodina Dragan Marković Palma kaže za Danas da se svi klubovi i kompletan sport u ovom gradu finansiraju iz gradskog budžeta, a na tom spisku su svi „od seoskih klubova do fudbalskih prvoligaša, ženske i muške košarke i ženskog rukometa“. Sredstva koja idu u tu namenu, navodi on, odnose se na većinu troškova, službena lica, opremu i slično. Međutim, Marković ističe da je osim firmi koje se reklamiraju na stadionima sve manje privatnika koji mogu da osiguraju sredstva za finansiranje sporta u Jagodini.

– Jagodina je jedini grad koji finansira i sport u selima i stvara uslove za mlade kako ne bi skrenuli na loš put. Najviše se, ipak, izdvaja za fudbalski klub, koji je u prvoj ligi. To je 20 puta manje nego što košta Crvena zvezda, 10 puta manje od Vojvodine, a u samom smo vrhu. Naš klub je četvrti na listi, a treći nam beži za jedan bod – objašnjava Marković.

U budžetu za ovu godinu Jagodina, inače, ima na raspolaganju više od 290 miliona dinara za „usluge rekreacija i sporta“. Tu se podrazumevaju dotacije sportskim organizacijama, udruženjima i savezima, ali i stipendije, nagrade, održavanje takmičenja i izgradnja sportskih objekata.

I košarkaši u prvoj ligi

Jagodina prvi put ove sezone ima i košarkaše u eliti. Dugo su Jagodinci tavorili u srpskoj ligi, a onda su okupili najbolje pojedince iz regiona i izborili mesto u najvišem rangu takmičenja. Do nedavno su se dičili ulaskom u prvu B ligu stare Jugoslavije i istim usephom iz 2002. godine koji je ponovljen u znatno slabijoj konkurenciji.

U Inđiji se pridržavaju kriterijuma za raspodelu sredstava klubovima

Svakom prema zaslugama

Predsednik opštine Inđija Petar Filipović ističe za naš list da je u 2012. za finansiranje sportskih klubova iz budžeta opštine izdvojeno oko 50 miliona dinara. Opština Inđija je, prema njegovim rečima, jedina u Srbiji koja svim sportskim organizacijama sa svoje teritorije finansira kotizacije za takmičenje, troškove sudija i delegata, prevoz na takmičenja i utakmice, kao i sportsku opremu.

– Kriterijumi po kojima se vrši raspodela sredstava određeni su rangom u kojem se klub takmiči, kao i brojem aktivnih sportista u klubu. Klubovi sami obezbeđuju dodatna sredstva od privatnih kompanija. Opština, naravno, na ovaj deo poslovanja, nema nikakav uticaj, već je stvar dobre volje i odluke privatnika da li žele da sponzorišu i pomognu klubove -objašnjava Filipović.

On dodaje da je najviše sredstava usmereno ka fudbalskim klubovima, jer je fudbal najmasovniji sport kako u Srbiji, tako i u Inđiji i okuplja najveći broj registrovanih sportista. – Pored toga, za razliku od ostalih sportova, svaki fudbalski klub u Inđiji poseduje svoj fudbalski teren i objekte čiju infrastrukturu je neophodno konstantno održavati – napominje naš sagovornik.

U opštini Inđija, inače, postoji deset registrovanih fudbalskih klubova koji se takmiče u različitim rangovima, a kako kaže Filipović „opština se trudi da svima stvori dobre uslove za rad, održava terene i slično, kako bi animirala što više dece da se aktivno bave sportom“.

Bum iz Pećinaca

Pećinci, mesto sa manje od tri hiljade stanovnika u Sremu, od ove sezone nalazi se na mapi fudbalskih superligaša. Prvi put u svojoj istoriji FK Donji Srem, bivši Borac, izborio je plasman u elitu, mada svoje utakmice kao domaćin igra u Novom Sadu pošto stadion u Pećincima ne ispunjava potrebne kriterijume. Ipak, to nije predstavljalo problem da Donji Srem savlada ekipu aktuelnog šampiona Partizana. Lokalni poslovni ljudi u poljoprivredi i mesnoj industriji Milenko Đurđević i Milan Aleksić glavni su finansijeri kluba i najzaslužniji su za uspon Donjeg Srema.