Realni problemi preči od statusa

Još važeća deklaracija Narodne skupštine, na kojoj se zasniva platforma za očuvanje KiM kao integralnog dela Srbije, počiva na legalizmu i poštovanju međunarodnog prava. Ako mišljenje Međunarodnog suda pravde bude negativno, znači li to da je Srbija izgubila i poslednji adut i da li će to za nekoga značiti političko olakšanje? Ima osnova za očekivanje da će ipak mišljenje ove najviše međunarodne pravne institucije biti da su privremeni organi u Prištini nezavisnost proglasili suprotno međunarodnom pravu. Tako formulisano mišljenje, iako nije obavezujuće, mnogi zainteresovani akteri mogu tumačiti na svoj način. Ostaće ipak i dalje preovlađujuće mišljenje moćnih da se radi o političkom i bezbednosnom problemu i tako će se i dalje ponašati. Verujemo da bi svet voleo da vidi da zvanični Beograd svoju aktivnost proširuje na teren živih ljudi, interesa svih građana KiM, bez obzira na etničku pripadnost, te na obezbeđivanje održivog ekonomskog razvoja i regionalne stabilnosti.

Postavlja se pitanje da li Srbija u međuvremenu može da učini još nešto, bez obzira na to kakvo bude mišljenje MSP. Verujemo da može i da treba. Pravce delovanja, pored ekspertskog nastupa u MSP, treba usmeriti prema EU, kosovskim građanima, nevladinom sektoru, ali i kosovskim privremenim institucijama, u meri u kojoj je to moguće. Ovakav pristup bi bio neoboriv argumenat Beograda da je činio sve za mirno rešavanje problema KiM i obezbeđivanje mira i stabilnosti u regionu, što će, uvereni smo, biti uslov za članstvo Srbije u EU kada za to dođe vreme.

Euleks će postati pre ili kasnije, ukoliko to većnije, realnost na celoj teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija. Nisam slučajno citirao ustavni naziv onoga što se u međunarodnoj javnosti, pa i kod nas, odomaćilo kao Kosovo. Euleks šalje EU, a ne države članice. EU nema pravo priznavanja KiM kao države. Zašto onda ne insistirati na toj činjenici u obrazloženju da Euleks mora ostati statusno neutralan. Ne bi se u tom slučaju radilo samo o jezičkoj većsuštinskoj interpretaciji i potvrdi da je AP KiM, prema još važećoj rezoluciji OUN 1244, sastavni deo Republike Srbije. Ako je KiM prvenstveno problem građana KiM, države Srbije i EU, onda Euleks mora biti sastavljen isključivo od članica EU. Učešće predstavnika SAD u toj misiji dalo bi joj sasvim drugi karakter. Pravno utemeljenje Euleksa može se zasnovati na „predsedničkom saopštenju“ ili sličnoj formi bez promene pravnog statusa KiM iz rezolucije 1244. Uplitanje trećih znamo kakve je do sada donelo rezultate. Uz „priču“ o Euleksu sa EU mogli bi se otvoriti razgovori i o ubraznom ulasku Srbije sa KiM kao evropskom regijom u EU, uz ostavljanje pitanja statusa za „bolja vremena“. Dobro je što se o ovom pitanju vode razgovori, makar i iza zatvorenih vrata, u mirnoj atmosferi što se u diplomatskoj praksi mnogo puta pokazalo uspešnijim nego uz učešće javnosti. Naravno, konačnu rečdaće vlada uz, verujemo, prethodne konsultacije sa Narodnom skupštinom.

Kada se u diplomatskoj komunikaciji nešto ne može prihvatiti, nikada se direktno ne kaže NE. Blagotvornije je reći da, ali uz iznošenje valjanih argumenata protiv i prihvatanje onih delova dokumenta koji nam odgovaraju. Tako bi trebalo da bude i s Ahtisarijevim planom, bez obzira na to što je on jednostran i pravno neutemeljen. Odrednica iz plana o „nadziranoj nezavisnosti“ mogla bi poslužiti da se prezentira i argumentima dokaže da privremene kosovske institucije nisu ispunile nijedan od uslova iz Rezolucije 1244 (bezbednost nealbanskog življa, povratak izbeglih i raseljenih, prava i slobode građana, ekonomska održivost i sl.) da bi se moglo govoriti o promeni statusa. Pa i sam Agim Čeku, bivši premijer KiM, javno je izjavio da ništa nije urađeno za rešavanje problema kosovskih Srba. Nisam primetio da zvanični Beograd eksploatiše ovakve i slične izjave, većse i dalje, vodeći brigu samo o Srbima, ponaša kao da KiM nije integralni deo Srbije. Nije poznato da su predstavnici Beograda, u bilo kom svojstvu, učestvovali na nedavno održanom 4. regionalnom Forumu o uspostavljanju pravde u postjugoslovenskim društvima u Prištini, gde se razgovaralo o rasvetljavanju događaja iz prošlosti i obezbeđivanju bolje budućnosti i zajedničke perspektive.

Verujemo da bi takođe bilo celishodno da Vlada Srbije, do izjašnjavanja MSP, razradi mere o uspostavljanju kontakata na raznim (mogućim) nivoima sa privrednim, kulturnim, informativnim, nevladinim i drugim subjektima na KiM bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Organizovanje zajedničkih okruglih stolova, tribina, nastupa u medijima, gostovanja folklornih društava, obrazovnih institucija, susreta javnih i kulturnih radnika, bez isticanja bilo čijih državnih obeležja, uz iniciranje zajedničkih projekata za smanjenje nezaposlenosti, kao i formiranje nevladine mešovite komisije za istinu i pomirenje, verujemo da bi imali pozitivnog odraza u dva smera.

Na unutrašnjem planu, postepeno bi se ublažavao međusobni animozitet i stvarala atmosfera za jače privredno povezivanje. Na međunarodnom planu, Srbija bi poslala signale u svet da aktivno doprinosi miru i bezbednosti u regionu, kao i da se i prema Albancima odnosi kao prema svojim državljanima. Došlo bi to, verujemo, i do „ušiju“ i saznanja i samih sudija MSP da se Srbija i u praksi odnosi prema KiM kao svojoj teritoriji i svojim građanima. Razgovori o podeli u ovoj fazi bili bi kontraproduktivni.

Insistiranjem na rešavanju svih nagomilanih problema, uz ostavljanje za sada statusa po strani, jer njega definiše Rezolucija 1244, i uz pozitivno mišljenje MSP, ne samo da bismo zaustavili dalji proces priznavanja većbismo stvorili pozitivnu atmosferu i za „odstupnicu“ i onim zemljama koje su to već učinile.

Autor je ambasador u penziji